Život kao alternativa EU

Mogu ga u Srbiji (stipendisti) voleti ili (oni ostali) ne, ali jedno je sigurno – glas Džordža Soroša se s pažnjom sluša u “svom normalnom svetu” kojem takozvani srpski reformatori navodno teže. “Pred nama su veoma teška vremena, koja se na mnoge načine mogu uporediti s Velikom depresijom iz 30-ih godina,” izjavio je svetski poznati finansijski mag u intervjuu za američki časopis Njuzvik pred odlazak na godišnji Svetski ekonomski forum u Davosu još krajem januara 2013.[1] Štaviše, prema Sorošu, taj “normalni svet” se “suočava s najopasnijim periodom u modernoj istoriji – periodom zla”.

Dakle, ne nikako s vremenom dolaska raspomamljenih “investitora” iz tzv. razvijenog sveta koji u redovima koji se protežu do Budimpešte samo čekaju na Horgošu da Srbija dobije “datum” kako bi pohrlili u nju i obezbedili joj neograničenog hleba bez motike, u Fukujaminom svetu u kojem je istorija odradila svoje i sada „nevidljiva ruka tržišta“ donosi blagostanje svima. Jer, objašnjava Soroš, upravo se “suočavamo s opštim ograničenjima razvijenog sveta, koja prete decenijom stagnacije, ako ne i gorim od toga”.

Naravno, ništa suštinsko se nije desilo od januara pa do danas, pogotovo ne na prostoru Evropske unije, što bi ukazalo da Soroš nije u pravu. Uprkos tome, beogradske vlasti ostaju „principijelne“: EU nema alternativu. I po cenu suštinskog odricanja od Kosova i Metohije. I po cenu odricanja od suštinskog otvaranja prema ostatku sveta, koji još uvek ima šansu da se kako-tako izvuče iz krize, ili je bar preživi.

Tu dolazimo i do druge poruke, praktično istovetne, koja dolazi srpskoj javnosti – tj. došla bi kada ta javnost uistinu postojala – sa jedne druge strane. U predavanju održanom 10. juna 2013. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, dr Leonid Rešetnjikov, direktor Ruskog instituta za strateška istraživanjaistakao je da je “polazna ocena na kojoj se danas zasniva spoljna politika Rusije da se svet nalazi u dubokoj krizi, koja je u stvari kriza funkcionisanja kapitalizma” koji, “nesposoban da odgovori na potrebe savremenog sveta, samo produkuje duboku krizu, koja nije samo ekonomska i finansijska, nego i moralna”.[2]

Dakle, predstavnici praktično dva suprotna pola – (ruske) civilizacije i anti-civilizacije, kako jedan francuski kolega kojeg dr Rešetnjikov citira karakteriše ono što je ostalo od evropske civilizacije (koja se na pomenutom ruskom institutu inače naziva “posthrišćanskom”) – govore nam isto. Ne samo jezikom ekonomskih već i moralnih kategorija.

Sorošev recept, ako se tako uopšte može i okvalifikovati, je sledeći: “Nije trenutak misliti samo o zaštiti imovine, već i bukvalno izbeći katastrofu” u deceniji stagnacije koja sledi – “ako ne i gorim od toga”.Drugim rečima – treba spasavati živu glavu.

Dr Rešetnjikov tu nudi konkretniji izlaz: “Srbijaima izbor – ili ćete na Titanik ili na naš čamac. Naš čamac će možda opstati, ali Titanik će sigurno potonuti!” A kojim pravcem ide ruski čamac? Na prvom mestu, ka produbljavanju odnosa sa jedinom zemljom EU za koju se procenjuje da može da prebrodi krizu – Nemačkom. Na drugom – još važnijem, kako je istaknuto, ka Kini na prvom mestu, ali i ka velikim zemljama azijsko-pacifičkog regiona, kao što su Indonezija, Filipini, Južna Koreja, Vijetnam. Treći pravac pripada saradnji sa ostalim zemljama BRIKS-a – Brazilom, Indijom i Južnom Afrikom.

Ipak, “za Rusiju je najvažniji pravac izgradnja i jačanje Evroazijske unije, koja predstavlja alternativu i za niz balkanskih i istočnoevropskih zemalja, kao što su Srbija, Bugarska, Grčka, Češka, Slovačka, baltičke zemlje”.

Naravno, ovo što dr Rešetnjikov govori nije nov pogled koji dolazi iz Rusije, kao što ni stav Džordža Soroša nije bio prvi takav stav koji je na (anti)civilizacijskom antipodu iznesen. No, nije tek tako Srbija označena kao „crna rupa“ na mapi globalne elektronske špijunaže američke Nacionalne agencije za bezbednost.[3] Neki će tvrditi da „Amerikanci o Srbiji znaju dovoljno toga, pa im nije neophodno naknadno praćenje i špijuniranje“, ili da je „moguće da su Amerikanci snimali Srbiju, videli da od nas nema potencijalne opasnosti i obustavili dalji nadzor“. No, postoji još jedna, izglednija opcija, a to je da je u Srbiji realizovan scenario najbliži pentagonskom idealu „potpune dominacije spektruma“, odnosno „kumulativni efekat dominacije u vazdušnom, kopnenom, pomorskom i svemirskom domenu, kao i u informativnom prostoru, što omogućava izvođenje zajedničkih operacija bez efektnog otpora ili ograničavajućeg ometanja“. Drugim rečima, Srbija je pod posebnim režimom.

Jer, samo tako se može objasniti potpuno odsustvo bilo kakve mogućnosti pokretanja iole smislene debate u javnom informativnom prostoru Srbije (baš kao što se stvorio utisak nemogućnosti pokretanja bilo kakvog javnog delovanja koje bi suštinski moglo da dovede u pitanje postojeći društveno-politički anti-poredak) o realnoj poziciji Srbije u vremenu i prostoru, o opcijama koje su izgledne da bi zemlja uopšte imala šanse da opstane u „zlom vremenu“ koje neminovno dolazi.

U prostoru potpune dominacije spektruma, izlizani slogani o EU i „datumu“ kao vrhovnoj vrednosti se, osim u svojevrsnim katakombama kao što su alternativni sajtovi, tribine ili uski društveni kružoci, jednostavno nemaju gde osporiti, niti postoje mehanizmi putem kojih bi se doslovno životna pitanja problematizovala unutar procesa kojima se upravlja društvom i tretirala na relevantan način. Kao da je Srbija kao celina pod indukovanom hipnozom – ona je gluva, slepa, bez čula mirisa, dodira i ukusa. Njoj je oduzeta mogućnost da reaguje na promene u svetu oko sebe, na opasnosti koje joj prete. Jedino joj se servira mantra – EU, EU, EU… I, poput nekakve biljke, njenom državnom organizmu je jedino dopušteno da se kreće u pravcu te „svetlosti“. Soroš? Rešetnjikov? Kosovo? Ustav? Ne – EU, EU, EU… Datum, datum, datum… Farma, farma, farma… Vučić, Vučić, Vučić…

Ima li ikoga u Srbiji ko je, osim pojedinaca i manjih grupa, imun na ovu indukovanu hipnozu? Ima. To su, na prvom mestu, Srbi sa Kosova i Metohije, „sami protiv svih“.[4] Da li zato što im je opstanak u pitanju, da li zato što im posebnu snagu daje bitisanje na svetoj, krvlju mučenika i junaka natopljenoj zemlji – oni trenutno predstavljaju najvažniji korpus imunih na indukovanu hipnozu. I zato je pritisak na njih i najjači. Zato se i ne može dobiti „datum“ dok se oni potpuno ne neutrališu. Jer, samo bi hipnotisana Srbija mogla da se „dobrovoljno“ priključuje obolelom organizmu kakav je današnja EU, da se dobrovoljno ukrcava na evropski Titanik umesto da traži spas u čamcu koji je još uvek strpljivo čeka. Taj čamac za spasavanje jesu Rusija i evroazijske integracije, koje je ona sada konačno u prilici da otvoreno nudi.

Srbi sa severa pozivaju ostatke svesne Srbije da se na Vidovdan okupi.[5] To je dobar dan da se izrazi ne samo opredeljenje za Kosovo u sastavu Srbije, već i rešenost da Srbija živi. Da ne potone sa Titanikom. Da izbegne katastrofu. Da opstane ne samo nebeska, već i zemaljska Srbija – koju bi njeni navodni propagatori inače sigurno odveli u katastrofu. Ima li EU alternativu? Ima. Ta alternativa se zove – život.

———————————————————————————————————————

[1] http://www.vaseljenska.com/svet/soros-cekaju-nas-teski-sukobi-i-katastrofa/

[2] http://fakti.org/rossiya/resetnjikov-ili-cete-na-titanik-eu-ili-sa-putinovom-rusijom

[3] http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/BiH-i-Kosovo-pod-lupom-Srbija-crna-rupa-spijuniranja-SAD/121895.html

[4] http://srb.fondsk.ru/news/2013/06/11/srbi-sa-severa-kosmeta-sami-protiv-svih.html

[5] http://www.nspm.rs/hronika/slavisa-ristic-miting-na-vidovdan-da-organizuju-patriotske-stranke-a-ne-srbi-sa-kim.html

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

2 Komentara na Život kao alternativa EU