NVO kao faktor unutrašnjeg razaranja države

Borba za političke i ekonomske interese zapadnih zemalja, danas se naziva borbom za “demokratiju, ljudska prava i slobodu”. Agresija na druge suverene države, naziva se “humanitarnom intervencijom” i ona je utemeljena tradicionalnom težnjom Zapada za “demokratijom”, koja seže još iz doba kolonijalizma.

U današnje neokolonijalističko vreme, politički je nekorektno upotrebljavati precizne izraze, jer je politički “opravdano” štititi interese imperijalista. U tom cilju ustanovljeni su dvostruki standardi, koji čine suštinu strategije spoljne politike zapadnih zemalja. Jedan od glavnih oslonaca takve politike su tzv. nevladine organizacije (NVO), koje finansiraju njihove vlade. Sam naziv je u potpunom skladu sa zamenom teza i doktrinom “političke korektnosti”. Uz njih veliku ulogu imaju i “nezavisni” tj “slobodni” mediji, osmišljeni da pomognu u nasilnom uvođenju “demokratije”.

Izneverena očekivanja

Nakon prestanka hladnog rata, raspadom SSSR-a, NVO su odigrale značajnu ulogu u smeni režima u istočnoj Evropi. Takozvane demokratske revolucije, odigrale su se po istom scenariju. Zapad je režime istočne Evrope okarakterisao kao diktatorske, autoritarne i apsolutističke.

Prozapadno orijentisane NVO i mediji, koje je Zapad prethodno finansirao i obučavao, pokretali su proteste protiv režima. Ovim protestima bi se pridružila i opozicija. Osnovni cilj zapadnih sila, bio je da na taj način sprovedu unutrašnje političke promene u zemljama istočne Evrope, u skladu sa sopstvenim interesima. U većini slučajeva su ostvareni takvi planovi, međutim te promene nisu dovele do demokratizacije društva i poboljšanja materijalnog položaja građana.

Srbija je jedan od primera inscenirane promene vlasti, koja je donela boljitak samo određenim prozapadno orijentisanim političkim strukturama okupljenim oko zajedničkog projekta (uključujući i NVO aktiviste, društveno-političke radnike u medijima, samozvane analitičare, eksperte i sl.). Vođeni ličnim interesima, oni su omogućili instalaciju zapadne “demokratije”, zapravo, politički “nekorektnim” rečnikom, omogućili su sprovođenje političkih i ekonomskih interesa Zapada.

Kako su interesi Zapada u suprotnosti sa interesima Srbije, oni su time delovali protiv nacionalnih i državnih interesa. Ta nesaglasnost između njihovih i naših interesa je najpre uočljiva po pitanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje, a zatim i po ključnim ekonomskim pitanjima.

Rusko iskustvo

Ruska Federacija je takođe, nakon raspada SSSR-a imala vlast koja je odgovarala Zapadu, i to je period u kome počinje nesumnjiva hegemonija zapadnih sila.

Tranzicija Rusije, ostaće upamćena po velikoj pljački zemlje, sprovedenoj kroz privatizaciju državne imovine. Ruski tajkuni su za vreme vladavine Borisa Jeljcina postali vlasnici velikih kompanija, do tada državnih preduzeća, koja su poslovala sa mineralnim sirovinama (nafta, gas, metal). Veliki deo tog novca, potom je iznet iz Rusije, dok su neki ruski oligarsi, našli utočište u zapadnim zemljama.

Dolaskom Vladimira Putina na vlast, 2000. godine, državna politika se preorijentisala i bazirala na očuvanju nacionalnih i državnih interesa. Rusija započinje svoj ekonomski i vojni uspon, koji i dalje traje, i vraća se na svetsku scenu kao ozbiljna sila. Prirodni resursi su uglavnom ponovo u vlasništvu države.

Međutim, ovakva promena ne odgovara interesima zapadne “demokratije”, tako da Vladimir Putin postaje jedna od glavnih prepreka u ostvarivanju njihovih interesa. To je povod za vođenje propagandnog rata protiv njega, uz mobilizaciju NVO aktivista i pojedinih opozicionara.

Nakon predsedničkih izbora i povratka Putina na mesto predsednika, Rusija je osigurala političku stabilnost i kontinuitet u reformama.

Putinova ubedljiva pobeda sa osvojenih 64 % glasova, bila je povod za oštru i besmislenu kritiku u zapadnim medijima. Kritika je upućena od onih koji ne bi mogli da postignu ni polovinu sličnog rezultata u matičnim zemljama. Kako nisu mogli da ospore regularnost predsedničkih izbora, s obzirom na broj prisutnih posmatrača i činjenicu da su sva biračka mesta bila pokrivena kamerama a izbori prošli mirno, ovi mediji su ipak izrazili “zabrinutost” za regularnost izbora, objasnivši da bi sumnja mogla da dovede do protesta opozicije i porasta nezadovoljstva građana. To je već oprobani scenario po kojem Zapad izvozi šarene revolucije, a kome Rusija uporno odoleva. Ruski narod ima svest o svojim nacionalnim i državnim interesima, pa je uz državotvornu vlast onemogućeno sprovođenje planova Zapada. Ruski mediji s druge strane (za razliku od srpskih kontrolisanih medija), izveštavaju javnost o delovanju stranih agenata i političara, koji svoje “političke programe” utvrđuju sa stranim ambasadorima.

Kako stalna pretnja stvara nepotrebne tenzije, Rusija pokušava da pronađe model, kojim bi sprečila mešanje spoljnog faktora u unutrašnja pitanja države. Iz tog razloga je ruska Duma usvojila zakon o javnim okupljanjima, kao i zakon koji reguliše rad nevladinih organizacija. Zakonom o javnim okupljanjima predviđene su strože kazne za kršenje javnog reda, po uzoru na evropsku praksu. Međutim, i pored toga što je taj zakon u skladu sa evropskim standardima, EU je ponovo, politički “korektno” izrazila zabrinutost zbog njegovog usvajanja.

Zakonom o nevladinim organizacijama propisano je da NVO koje se finansiraju iz inostranstva, a bave se političkim delovanjem, moraju da se registruju kao “strani agenti”. Oni će ubuduće biti u obavezi da pruže detaljan izveštaj o svojim finansijama a njihovo delovanje biće podvrgnuto inspekciji. Zakonom je predviđeno i da se u svim medijima predstavljaju kao strani agenti. NVO koje primaju finansije iz inostranstva, zaista i zastupaju strane interese, pa ništa nije sporno u odluci da se nazovu pravim imenom. Zakon o NVO je, bez izuzetka, označen kao sporan i izazvao je polemike u zapadnim krugovima.

Pored već usvojenih zakona u Rusiji, najvaljeno je da će sličnim biti regulisani i sami mediji koji se finansiraju iz inostranstva. Tim putem će biti stavljeni pod kontrolu svi faktori koji rade u interesu stranih država i koji predstavljaju opasnost po suverenitet države.

Dok ostatak sveta s razlogom strepi zbog politike Zapada, koja rezultira masovnim kršenjem ljudskih prava, oni su zabrinuti zbog rešenosti jedne zemlje da brani svoje interese. Upravo se prethodno navedenim izjavama zapadnih zvaničnika, jasno predstavlja politika dvostrukih standarda.

Švedski ministar spoljnih poslova Karl Bilt, je ruski zakon prokomentarisao kao problematičan, rekavši da su “namere jasne”. Da li je to mislio na jasne namere Zapada?

Možemo da dođemo do zaključka da Zapad reaguje na svaki nedostatak licemerja, što je donekle logično jer svako uvek polazi od sebe.

Srpska stvarnost

Neophodno je da se izvuku pouke iz političkih grešaka koje su načinjene i da se nizom mera promene trenutne pozicije naše države. Najveća pretnja, kao i u Rusiji, dolazi od stranaka tj. političara i NVO aktivista koji sprovode tuđe interese i medija pod stranom kontrolom.

U prethodnom periodu smo imali potpunu dominaciju baš takvih stranaka, političara, NVO i medija, koji sprovode tihu okupaciju zemlje iznutra.

Do koje mere su naši političari spremni da sprovode naloge zapadnih sila, saznali smo zahvaljujući objavljivanju Vikiliksovih depeša iz Beograda, iako se i bez njih moglo doći do istog zaključka.

Srpski političari razotkriveni u depešama kao izvršioci radnih zadataka koji su u najvećoj mogućoj meri štetni po Srbiju, nisu našli za shodno ni da se oglase po pitanju tih optužbi, iako su optužbe krajnje ozbiljne.

Otkrivanje tajnih dokumenata izazvalo je potrese svuda u svetu sem u Srbiji, jer u srpskim strogo cenzurisanim medijima, nije bilo ni reči o tome. Domaći mediji su ostali slepi, gluvi i nemi, iako se u stranim medijima izveštavalo o sramoti naših političara u vezi sa stranim ambasadama.

Ni jedan samozvani analitičar nije pominjao Vikiliks jer su imali daleko važnije teme, od veličanja glavnih “junaka” iz srpskog Ladlamovog romana do obrazlaganja postavke da EU nema alternativu.

NVO u Srbiji, koje se bave politikom uz finansije sa Zapada, sprovode sve što finansijeri od njih zahtevaju. Njihovo političko delovanje je krajnje štetno, i uglavnom služi kao sredstvo za manipulaciju gde je istina prva žrtva.

Ovde imamo jednu paradoksalnu situaciju da “srpski” političari, NVO aktivisti i društveno-politički radnici, iza čijeg prozapadnjaštva se kriju druge namere, otvoreno preko javnog servisa građana i svih drugih medija, pozivaju na separatizam i rušenje Ustava Srbije.

Došlo smo do krajnjeg apsurda da se u zemlji promoviše sve što nije srpsko, da su srpski mediji postali anti-srpski, srpska kultura nepoželjna i nepotrebna, i da su u prethodnom periodu glavnu reč vodili samo oni političari koji su radili na ostvarivanju tuđih interesa.

Protivnici i kritičari su okarakterisani raznim imenima, od ekstremista do fašista i to je dovelo do toga da je patriota u Srbiji nepoželjna reč i etiketa sa iskrivljenim značenjem. Smisleno, ako uzmemo u obzir da po kreatorima evroatlanske Srbije rodoljublje nije nimalo korektno.

Upravo iz tih razloga Srbija mora da pronađe svoj model zaštite od konstantne opasnosti predstavljene u vidu nabrojanih elemenata. Moguća rešenja bi trebalo da ponude vodeći stručnjaci iz oblasti političkih i pravnih nauka. Uzor svakako treba tražiti u državama koje su suočene sa sličnim problemima.

Iako se Zapad trudi da rusku odbranu od njihove agresivne politike diskredituje, bojim se da se kreću u suprotnom smeru. Promena geopolitičke situacije sve više nameće novu realnost, koju Zapad ne želi da prihvati.

Srbija treba da pronađe mesto u toj izmenjenoj geopolitici, sa stanovišta svojih interesa. Prethodna vlast nije pokazala nikakvo interesovanje niti sposobnost za vođenje državotvorne politike, a nova vlast je otišla dalje, putem koji vodi ka potpunom razaranju države. Teški i nagomilani problemi sa kojima smo suočeni, već godinama se “rešavaju” isključivo na štetu srpskog naroda. Nesumnjivo je da takva rešenja uvode državu i narod u jednu mučnu agoniju, sa nesagledivim posledicama. Rešenja mogu da se pronađu po uzoru na zemlje koje su uspele da se oslobode neokolonijalnog položaja, međutim veći problem predstavlja činjenica da srpska politička “elita” ne traži rešenja, već načine da ih izbegne.

Izvor: Koreni