Geopolitičko pozicioniranje Srbije u Evroaziji

Sistemska kriza globalnih struktura bezbednosti, disperzija ekonomske moći Zapada, socijalno politička previranja stvaraju uslove za pojavu nove političke geografije. Pred našim očima nestaje slika sveta u kojoj je Evropa centar tehnološkog progresa. Na njeno mesto dolazi Evroazija, najveće svetsko ostrvo, mesto rođenja ekonomskih džinova, neiscrpan izvor prirodnih resursa, regionalna platforma novih političko-ekonomskih integracija. Uspon Evroazije postepeno menja obrazac međunarodne trgovine i diversifikuje glavne linije transporta i komunikacija. Transkontinentalne mreže gasovoda, drumski i železnički saobraćaj sve su konkuretniji u odnosu na pomorski saobraćaj. Transportno umrežavanje evroazijskog kontinenta, pomeranje težišta međunarodne trgovine sa mora na kopno najsnažnije su tendencije 21. veka. Savremene transformacije međunarodnog sistema označavaju kraj ere novih geografskih otkrića i pomorske dominacije evropskih naroda. Na njeno mesto dolazi postkolumbovska era ili novo srednjovekovlje u kojoj je zapadna Evropa samo periferija, a Kina najmoćnija kontinentalna imperija. Era, u kojoj su Mala Azija i Balkan, dve najvažnije teritorijalne komponente Vizantijskog carstva, imale centralnu ulogu u međunarodnoj trgovini između Istoka i Zapada.

Objedinjavanje evroazijskog kontinenta

Nova politička geografija destabilizuje zapadnocentrični svetski poredak i stvara plodno tlo za pojavu novih tendencija. Geopolitički megaprojekat „Velika Evroazija“, iniciran od strane Kremlja, ključna je idejnostrateška koncepcija koja doprinosi očuvanju političke i civilizacijske subjektnosti nezapadnih naroda, a posebno Rusije u uslovima maksimalnog pritiska sa Zapada. U skladu sa evroazijskom doktrinom, Rusija svoje ekonomske, političke i ideološke resurse preusmerava: na istok – u pravcu novih centara globalne ekonomske aktivnosti, na Artik – najveći rezervat prirodnih resursa, na Centralnu Aziju – region, kulturno istorijski blizak ruskom narodu sa ogromnim demografskim potencijalima. Što se tiče zapadnog vektora, Evropa ostaje problematičan sused sa kojim bi bilo dobro sarađivati ali ništa više od toga. Nove posthrišćanske vrednosti, usporeni tempo ekonomske aktivnosti, ekspanzija na Ukrajinu uticali su na eroziju prestiža i ugleda Evrope. Rusija se vraća svojim civilizacijskim korenima utemeljenim na imperiji Džingis Kana. To ne znači da je Rusija izabrala Aziju i odbacila Evropu već da je izabrala „povratak samoj sebi“. Rusija se transformiše u središnju državu centralnog svetskog ostrva, po svojoj prirodi ne samo transportni već i civilizacijski most između Azije i Evrope.

Viševekovna evroatlantska kontrola rimlanda (pojas država koji okružuje kontinentalno središte)glavni je razlog zašto evroazijski karakter ruske spoljne politike nije dolazio ranije do izražaja. Od momenta ekspedicije Vaska da Game i uspostavljanja direktne morske rute Zapadna Evropa-Indija, preko Rta dobre nade jugoistočni rimland pretvara se u koloniju, kao uostalom i veći deo čovečanstva. Tehnološka superiornost Zapadne Evrope držala je u pokornosti i zapadnu hemisferu – Američki kontinent. Međutim, u novom veku započinje političko-ekonomsko buđenje velikih države na obodu kontinenta. Kina, Indija i Iran okreću se središtu Evroazije shvatajući da je „kontinentalnom prokletstvu“, kolumbovskoj eri i pomorskoj dominaciji došao kraj. U takvim okolnostima Rusija se pozicionira kao centralni faktor i glavni arhitekta bezbednosti na celoj teritoriji Evroazije. Interes Moskve je da održava u ravnoteži protivrečne interese velikih evroazijskih džinova, ustanovi pravila ponašanja i omogući objedinjavanje centralnog svetskog ostrva u jedan nedeljiv ekonomski blok. Cilj je proterivanje negativnog uticaja koji dolaze sa perifernih ostrva i uspostavljanje policentrične strukture bezbednosti, na demokratskim principima, bez vrhovnog hegemona.

Dobar primer okretanja rimlanda evroazijskom središtu je Kina. Viševekovni kolonijalni položaj i trenutnu vojno-političku blokadu u Južnom kineskom moru, Peking pokušava da premosti kontinentalnim „maršom na Zapad“ i obnavljanjem srednjovekovnog puta svile. Cilj je da se što jeftinije i što bezbednije poveže sa Evropom, trenutno najbogatijim tržištem za kineske proizvode. Pored toga, povezivanje sa Evropom preko centralne Azije trebalo bi da podstakne ekonomski razvoj i uravnoteži regionalni disbalans zapadnih delova Kine. Ako se ima u vidu da smanjivanje troškova železničkog transporta za 10%, može da poveća trgovinu za 2%, kopneno povezivanje ima dobru perspektivu. Iz tog razloga Kina investira ogromna sredstva u malo razvijen železnički saobraćaj u centralnoj Aziji. Zajedno sa Rusijom, Kina je glavni pokretač tendencija suprotnih zapadnocentričnom svetskom poretku. Njihove koncepcije uspešno se dopunjuju i sa lakoćom sinhronizuju. Sa jedne strane Novi kineski put svile ili „Jedan pojas, jedan put“ doprinosi ekonomskoj i infrastrukturnoj modernizaciji i povezivanju oboda kontinenta sa njegovim središtem, sa druge strane „Veliko evroazijsko partnerstvo“ formalizuje multilateralnu saradnju i kreira okvir za vojno-političku nezavisnost budućih evroazijskih centara moći.

Do kraja 2050. godine očekuje se da će železnički saobraćaj imati udeo od 5% trgovine između Azije i Evrope što znači da će pomorski saobraćaj i dalje igrati presudnu ulogu. Iz tog razloga projekat „Jedan pojas, jedan put“ usmeren je ne samo na izgradnju mreže puteva na kopnu, već i modernizaciju morskih luka na strateški važnim lokacijama. Jedna od najvažnijih lokacija upravo je na Balkanu. Reč je luci Pirej koja je 67% u vlasništvu kineskih kompanija zahvaljujući ulaganjima od 5 milijardi evra. Sredozemni basen ponovo dobije centralno mesto u međunarodnoj trgovini, pre svega zahvaljujući epohalnom rastu kineskog tržišta i zahlađenju kinesko-američkih odnosa. Protok robe kroz Suecki kanal uvećan je za 126% u periodu od 2001 do 2015.

Rezultati kineskog geostrateškog fokusa u Pireju su impresivni. Luka trenutno prihvata 35% ukupnog transporta kroz Sredozemno more, dok je 2008. godine ovaj broj iznosio samo 2%. Paralelno sa proširivanjem kapaciteta luke, Beograd i Budimpešta se povezuju brzom prugom. Dugoročni cilj je da se duž vardarsko-moravskog koridora izgradi mreža železničkog saobraćaja koja će direktno povezivati Aziju sa centralnom Evropom iz dva pravca. Prvi je morski – preko luke u Pireju, drugi je kontinentalni – preko Male Azije i Istanbula. U slučaju uspešne realizacije ovog projekta, luka Pirej ne samo da bi preuzela primat u celom sredozemlju već bi bila konkuretnija i u odnosu na luke u severnoj i zapadnoj Evropi. Balkan bi postao transportno čvorište, tačka ukrštanja glavnih morskih i kontinentalnih puteva i mesto gde će se kineska roba finalizovati i dalje preusmeravati u Evropu. Izgradnja jednog od glavnih delova kineskog puta svile kroz moravsko vardarsku dolinu može da bude ključni argument za privlačenje ne samo kineskih, već i zapadnih investicija kao što je Folksvagen.

Geoideološke osnove

Značaj Balkana iz vremena Mletačke republike i Vizantije polako se obnavlja. Njegovu kontinentalnu geostratešku vrednost prepoznao je još krajem 19. veka Jovan Cvijić: 1. Za razliku od Pirinejskog i Apeninskog poluostrva Balkan je potpuno otvoren ka severu. Panonska nizija koja počinje u Beogradu i završava se u Beču geografski simboliše „vrata Evrope“. 2. Veliki planinski masivi Karpati i Dinaridi, koji se nalaze u unutrašnjosti poluostrva ne predstavljaju prirodne izolatore. Zahvaljujući longitudalnim i uzdužnim udolinama, kao što su Morava-Marica i Morava-Vardar, koji povezuju Istanbul i Solun sa Beogradom, moguće je osigurati brz i ugodan saobraćaj sa jednog kraja poluostrva na drugi 3. Moravsko-vardarska udolina završava se u Solunu najdubljem zalivu Sredozemnog mora. Cvijić zaključuje da „mnogobrojne plovidbene linije koje se tu završavaju čine da veza između Balkanskog poluostrva i zapadne Evrope postanu još tešnje“. Postavlja se pitanje „koliko tešnje“, ako se zna da su kineske plovidbene linije iz Azije skoncentrisane u neposrednoj blizini.

Cvijić je zastupao tezu da je Balkan „geografski i geološki posrednik između Evrope i Azije“. Po njegovom mišljenju Bosfor, Dardaneli, kao i brojna ostrva u Egejskom moru ne predstavljaju kontinentalnu granicu Evrope već svedoče o morfološkom jedinstvu Balkana i Male Azije. Južna primorska obala Balkana „više spaja no što razdvaja Aziju od Evrope“. Počevši od starih mikenskih kultura, preko helenizma, Vizantijskog i Osmanskog carstva Egejsko more bilo je jezgro regionalnih političkih formacija, primarno zasnovanih na sintezi kultura Istoka i Zapada. Balkan je preko Male Azije oduvek održavao direktnu vezu sa centralnom Azijom. Geografski položaj i kulturno istorijska uloga Balkana u razvoju različitih civilizacija naveli su Jovana Cvijića na zaključak da „evroazijske osobine“ najbolje oslikavaju Balkansko poluostrvo. Uzimajući u obzir da se prvi talas ruske evroazijske misli pojavio tek dvadeset godina kasnije, naš najpoznatiji etno-geograf zauzima mesto rodonačelnika evroazijske ideje među Slovenima.

Trenutna politička situacija na ruskoj platformi, koja spaja Aziju i Evropu, ide u prilog tezi da se kopneno povezivanje dva kontinenta može ostvariti jedino preko Balkanskog poluostrva. Poljska, centralna država istočne Evrope i bliski saveznik Sjedinjenih Država uspešno razvija geopolitičku koncepciju Intermarijum – klin koji blokira svaku pomisao na eventualno zbližavanje evropskog rimlanda i evroazijskog središta. Ovaj klin efikasno se može premostiti jedino iz pravca jugoistoka, preko Balkana, longitudinalnim i transverzalnim putevima o kojima je govorio Jovan Cvijić. Prodor evroazijskih ideja na Zapad može da dobije svoj najsavršeniji oblik i kompletnu formu na Balkanu, na isti način na koji je hrišćanstvo svoje prve korene pustilo u Solunu i Konstantinopolju, a tek kasnije se raširilo po Evropi.

Cvijićeva izjava „ko nam je kriv kada smo kuću sagradili na sred Carskog druma“ u prošlosti je imala negativnu konotaciju. Rimski Via Militaris, germanski Drang nagh Osten i ostali civilizacijski prodori odvijali su se preko teritorije Balkanskog poluostrva, uvek na štetu domorodačkih naroda. U savremenom geopolitičkom kontekstu, „Carski drum“ postaje integralni deo kineskog projekta „Jedan pojas, jedan put“, ključno transportno čvorište bez koga je nemoguće objediniti evroazijski kontinent od Lisabona do Šangaja. „Jedan Pojas, jedan put“ razmatra Srbiju u ulozi strateškog partnera, za razliku od germanskog „Drah nah Osten“ koji Srbiju hoće da vidi na kolenima. Globalne geopolitičke promene utiču na geostrateški značaj regiona. Balkansko poluostrvo se iz evropske periferije transformiše u centralno transportno čvorište transkontinentalnih saobraćajnica. „Nevidljiva ruka“ globalnog tržišta nekretnina umesto „kuće“ sagradiće neprobojnu tvrđavu, u službi čuvara slobodnog protoka robe i usluga na relaciji Azija-Evropa. Za sada, političko-ekonomski monopol Zapada veštački drži balkanske nekretnine ispod tržišne vrednosti, blokirajući tako mogućnost postizanja punog razvojnog kapaciteta regiona. Bez obzira, čak i faraonski poduhvati kao što je izgradnja kanala Dunav-Morava-Vardar u budućnosti će pronaći svoje ekonomsko opravdanje. U uslovima ekonomskog rata i protekcionizma pojedinih zapadnih centara moći, Srbija postaje odlučujući faktor od čijeg će geopolitičkog pozicioniranja zavisiti trgovinska razmena Istoka i Zapada.

Evroatlantska zajednica je svesna ove činjenice i zato se plaši scenarija koji je zadesio Austrougarsku posle Prvog svetskog rata. I za prvu i za drugu imperiju Balkan predstavlja stecište negativnog uticaji sa Istoka, teritoriju odakle dolazi civilizacijska pretnja. Austrougarska (Evropa u malom) napala je Srbiju kako bi zaustavila širenje srpske meke moći na granicama svoje imperije. Konfliktna situacija između Srbije i evroatlantske zajednice (Evrope u velikom) ima slične uzroke. Politička geografija ostaje dominantan faktor, bez obzira na socijalno-političke potrese koji su zadesili region. savremenom geopolitičkom kontekstu, „Carski drum“ postaje integralni deo kineskog projekta „Jedan pojas, jedan put“

Geostrateške paralele

Značaj Balkana za evroazijsku koncepciju najbolje se može uvideti povlačenjem paralela sa atlantskom strategijom pomorskog tipa. Sjedinjene Države zajedno sa svojim saveznicima akcenat stavljaju na kontrolu prirodnih i veštačkih moreuza koji povezuju mora i okeane. Kontrolom ovih ključnih transportnih arterija ostvaruje se komparativna prednost u odnosu na rivale i u značajnoj meri smanjuju troškovi pomorskog transporta. U mirnim vremenima sloboda prolaza kroz moreuze ne dovodi se u pitanje. Ali, u konfliktnim situacijama postoji opasnost da se vitalne transportne linije kroz moreuze prekinu i na taj način parališu američki protivnici. Kina je, na primer, u konstantnoj opasnosti zato što se najveći deo njene trgovine odvija kroz Malajski moreuz pod kontrolom Sjedinjenih Država. Sve dok se ne pronađu alternativni transportni koridori, kontinentalne države ostaju u podređenom položaju, zavisne od američke dobre volje.

Efektivno suprotstavljanje pomorskoj dominaciji podrazumeva geostratešku prioritizaciju ključnih teritorija na kopnu. Malajski moreuz spaja dva okeana na isti način na koji Balkansko poluostrvo spaja dva kontinenta. U postkolumbovskoj eri kopneni saobraćaj između Azija i Evrope biće kvantitativno ekvivalentan pomorskom saobraćaj između Tihog i Indijskog okeana u kolumbovskoj eri. Samim tim Balkan će imati isti značaj koji danas ima Malajski moreuz. Ruska platforma, takođe spaja Evropu i Aziju ali ona se nastavlja u nepregledne stepe i pustinje. Istorijski, ona nikada nije bila kulturno-ekonomski posrednik Istoka i Zapada u onom smislu kakav je bio Balkan. Ruska platforma više podseća na zaobilazni put oko Australije, a ne na Malajski moreuz. Balkansko poluostrvo ostaje jedinstvena transkontinentalna teritorija, suvozemni most između Azije i Evrope, „kopneni tesnac“ – uži deo kopnene površine, između dva mora koji neposredno spaja dve kopnene površine. Ukoliko se počne sa realizacijom kanala Dunav-Morava-Vardar, Balkansko poluostrvo postalo bi „moreuz amfibijskog karaktera“.

Singapur grad-država, ima ogroman značaj zbog centralnog položaja na Malajskom moreuzu. Zahvaljujući kontroli sliva tri Morave, centralnog rečnog sistema Balkanskog poluostrva Srbija se nalazi u sličnoj poziciji. Iz svega navedenog sledi: „Značaj Singapura i moreuza Malaka u geostrateškoj doktrini evroatlantizma identična je značaju Srbije i Balkana u geostrateškoj doktrini evroazijstva“. Srbija po uzoru na Singapur takođe treba da se pozicionira kao „trgovačka republika“, ali kontinentalnog tipa. Ekonomija Singapura danas simbolizuje trijumf globalizacije evroatlantskog zapadnog tipa, preporod Srbije simbolizovaće trijumf globalizacije evroazijskog istočnog tipa. Ključ uspeha je pravilna geografska samoindetifikacija i u skladu sa tim pravilan izbor strateških saveznika.

Geopolitička pozicija

Jedina država na Balkanu koja ima kulturno-istorijski potencijal i geopolitičke resurse da ostvari stratešku preorijentaciju na Evroaziju je Srbija. Iz tog razloga ekonomski, politički i ideološki pritisci sa Zapada sve više se obrušavaju na našu zemlju. Međutim, žrtva Slobodna Miloševića i borba protiv NATO-a stvorila je nepremostivi bedem unutrašnjem društveno-socijalnom inženjeringu koji se sprovodi u Srbiji. Vitalni nacionalni interesi ugrožavaju se i spolja, posredstvom zapadnih marionetskih elita u Tirani, Sofiji, Zagrebu, Podgorici, Skoplju. Lideri iz regiona vode se isključivo evroatlantskim interesima, a ne nacionalnim. Njihova politika se svodi na ograničavanje manevarskog prostora jedinom geopolitičkom aktivnom subjektu u regionu, Srbiji.

Na ovoj etapi Srbija je usamljena. Međutim, prvi rezultati ekonomskog preporoda zahvaljujući azijskoj geoekonomskoj orijentaciji povratiće poljuljan regionalni ugled Beogradu. U očima balkanskih naroda, Srbija više neće biti siromašna i poražena država, već pobednik i važan centar moći buduće policentrične Evroazije. Prosrpska orijentacija neće uticati na nacionalnu pripadnost drugih naroda već na njihovo evroazijsko opredeljenje. Prosrpski znači podržavati balkanske integracije nasuprot evroatlantskih integracija. Iz tog razloga, proporcijalno jačanju srpske meke moći i ekonomije intenziviraće se antisrpska propaganda sa Zapada. To neće mnogo uticati na balkanske narode koji će kad-tad morati da prihvate činjenicu: Sudbina Balkana nalazi se u rukama Beograda, neprirodno je da centar odlučivanja bude u Briselu, konstrukcija Zapadnog Balkana je neodrživa, savez sa Srbijom je u interesu svih.

Na Kosovu polju 1389. Srbi su nepokolebljivo stajali na braniku tradicionalne, hrišćanske Evrope i hrabro se borili se protiv varvara sa Istoka. Evropi ponovo preti opasnost, od politički, ekonomski i vojno mnogo jačeg neprijatelja. Bez obzira na njegovu snagu, Srbija je spremna dobrovoljno da ponovi svoj podvig iz 14. veka, ali nažalost hrišćanske i civilizacijske vrednosti Evropa je davno odbacila. Postmoderni Zapad postao je oličenje dekadencije i hipokrizije. Na Srbiji je da otvori „panonska vrata“novim osvajačima sa Istoka i da na temeljima porušene evropske kulture otpočne sa izgradnjom novih evroazijskih civilizacijskih stubova. Balkansko poluostrvo idealno je mesto susreta novih snaga sa Istoka i bledih ostataka zapadne civilizacije.

Izvor: Stanje stvari