Код последње шансе

1.

Путовањем Александра Вучића у Москву 7. и 8. јула коначно ће се закључити један циклус његове владавине. Онај лакши. У том циклусу Вучић, као последњи неопрљен катастрофом епохе Петог октобра, могао је да захвати невероватно широко, и не превише дубоко. Тако је пролазио код свих заинтересованих страна, од странаца до грађана, вешто им и непрестано повећавајући хоризонт очекивања. Западне силе завео је Бриселским споразумом, Русе тиме што их није осудио у Украјини, а грађане хапшењима оне лиге петоооктобарских криваца до које је могао и смео да допре.

Крај тог циклуса, међутим, обележен је тиме да ниједној страни то што су од Вучића добиле не ради посао. Вашингтон и Брисел, посебно после отварања Украјине, очекују беспоговорну лојалност и коначан разлаз са Москвом. Руси очекују активнију подршку Србије у ономе што с правом схватају као рат за будућност света. Није довољно ни народу, који би да се нешто у Србији покрене, бар онолико колико би им дало наду да ће преживети. По оном што им је дао и обећао, свака од ове три стране још увек верује да Вучић може да уради за њу много, али у свакој од њих последњих месеци нараста и црв сумње. Тај период његове владавине у Москви ће бити завршен.

То значи да ће сусрет са Путином, трећи, ако се не варам, Вучић завршити са најмање једним непријатељем више на светској сцени, што опет повлачи и адекватан број домаћих душмана. Е сад, шта је то, непријатељ мање или више, за некога ко је већ сакупио вредну колекцију мрзаца? Тачно, али та стара колекција највише што му може је да га убије. Лук и вода за његове будуће непријатеље, свет који данас по свету помера границе историје.

3.

Како се у провучићевским новинама говори о томе да ће у уторак од Путина добити ултиматум, док он сам очекује да ће му у Москви бити постављено питање о 300 милиона српског дуга за гас, јасно је да су Вучићева очекивања више напуњена страхом него надом. Наравно, о дугу ће разговарати у понедељак са Медведевом, али пред Путином ће да одговара на друга питања, и плаћање гаса зависиће више од тог састанка, на коме се гас можда неће ни поменути, него на оном првом, где ће се о српском дугу говорити као о првој тачки.

То значи да ће Путин захвалити Вучићу на томе што је Србија била, поред Белорусије, једина европска земља која ни речју није осудила Русију. Али ће му и рећи да је рат за свет сутрашњице, који неки зову украјинском кризом, ушао у деликатнију фазу, и да то више неће бити довољно. Више неће бити могуће да се буде против санкција Русији и да се у исто време приближаваш НАТО.

Стратегија Вучићевог чекања, испуњена непрестаним растом очекивања, готово да је сасвим исцрпена. И Томи Николићу то је поручио Барак Обама, који уме да прети и у писму о поплавама, а то ће исто и неку недељу после Путина Вучићу у Београду, кад дође, рећи и Викторија Нуланд, она што је сендвичима из најлонске кесе хранила пучисте на Евромајдану.

Са Путином ће Вучић дакле говорити о крупним политичким стварима, а питање плаћања гаса добиће приоритет само ако се политички разговори заврше лоше. Иако је Београд последњих недеља вредно радио за Јужни ток, што се показало серијом Вучићевих састанака са лидерима земаља кроз које би гасовод требало да прође (Аустрија, Словенија, Мађарска), чињеница је да у Москви веома сумњају у чврстину Србије да се супротстави западним притисцима. Баш то се препознаје у руском гарду, који у Београду виде као претећи, а који ће се можда показати и у најављеној руској понуди за куповину мањинског удела у Електропривреди Србије. Наиме, Руси знају колико Србија панично трага за свежим у новцем, и од свих начина да јој га понуде изабрали су онај који подразумева иницијатичко каљење Србије, која ће због Електропривреде морати да се супротстави притиску западних сила. Ако узмогне.

4.

Руси нису необавештени о срским приликама, имали су исте такве 90-тих док су харвардовци по Москви сипали енергенте за све паре. Дакле, знају у каквом стању је српска привреда, да више није у моћи ни да редовно плаћа ПДВ, што значи да се већ потопила у сиву зону. Неколико руских милијарди за мањински пакет ЕПС могло би да реши много проблема, али питање је, међутим, да ли ослабљени Београд то може политички да изнесе. Јер Вучић пред собом има Јануковичев случај: кад је узео руски кредит од 18 милијарди, добио је Евромајдан, нацисте на улици и грађански рат.

Са друге стране – а и то је наук који му је оставио Јанукович – ако окрене леђа Русији, српски проблем из зоне тешко решивог прелази у зону нерешивог. Отуда је његова посета Москви и кратак период који следи по значају најсличнији Тадићевој дилеми у Генералној скупштини УН септембра 2010, која се завршила капитулацијом, или Коштуничиној пропуштеној подршци после митинга за Косово фебруара 2008. године, која се окончала повлачењем. Речју, ако одигра храбро, преузима немале ризике, али стиче шансу и да поправи много тога што је раније покварио. Ако не одигра тад, чак и ако нешто добро уради после тога, окренуће се против њега. Ништа више неће вредети. То је та тачка.

5.

Добро је да је Србија направила корак према Немачкој, чиме је могући савез са Москвом, бар за неко време, одржала ван зоне сукоба са путем према ЕУ. Тако да улазак Србије у кривину ипак неће бити у највећој брзини. Али, ако савез са Москвом изостане, Вучићево ослањање на Немачку неће показати своје најбоље, већ најгоре лице. Биће то лице атлантистичке Немачке, којим ће она пред Вашингтоном искупљивати своје разумевање за Русију.

Наравно, Путин ће тражити снажније везивање Београда за Москву. Ако Вучић пристане, Србија ће доживети одмазду. Ту одмазду биће лакше поднети ако заокрет ка Русији прати приближавање Немачкој, наравно, уз услов да је у примицању Берлину дозвољено све, осим да буде веће од примицања Москви. Али Берлин само делимично може да ублажи проблеме који би тада чекали Србију, међу осталима и тај да је Србија данас земља смештена дубоко у западној позадини.

6.

Земље у позадини виђене су да настрадају. Како год, оне морају да захтевају статус адекватан ризику у који улазе. Шта то значи? Србији треба озбиљан кеш који би јој омогућио да у тренутку одмазде спасе свој финансијски систем. Друго, Србији треба озбиљно оружје, пре свега авиони и противваздушна одбрана, како би за што краће време обновила своје одбрамбене могућности. Треће, требају јој, уместо овог лажљивог ђубрета које има, медији којима би превазишла разлике и конфликт између своје антируске елите и проруског народа. Четврто, треба јој озбиљна обавештајна и дипломатска помоћ.

Рецимо да Вучић зна да је дошао до зида, да ли би се осмелио да захтева све ово? Сумњам. Али рецимо и то да се осмели, каква би била Путинова реакција? У најбољем случају, дао би нешто од тога, али на кашичицу. Јер ко би могао да му гарантује да Србија неће узети паре и остало, а онда продужити на Запад.

Дакле, ради се о поверењу, и о мало времена које је обема замљама преостало да би то поверење међусобно стекле. Јер данашња Србија нема поверења у руску снагу супротстављања Вашингтону, колико год осећала братски зов, док данашња Русија нема поверења у српске намере јер предуго нисмо заједно. Тек, ни по старом између Москве и Београда остати не може јер Русија нема више простора који би могла да нам да, док Србија нема више времена.

7.

Али како год да се то у Москви заврши, Вучић ће морати да изађе из фазе своје владавине, у којој је широко сејао очекивања. Мораће, колико год се зубима држао за ту фазу као први квалитет своје моћи. А то значи да више неће моћи и Зорана Михајловић и Тома Николић, и Петреус и Рогозин, и Бриселски споразум и Андрићград, и Е-новине и Вечерње новости, и Беба Поповић и Зоран Аврамовић, и Мило и Додик, и снисходљиво и оштро…

Неће моћи јер данас Вучићу не само да није једноставно рећи Путину и да и не већ није једноставно више ништа, чак ни усвојити нови ужасни закон о раду, који би пре само два месеца прошао шаптом. Није му једноставно ни дизати се тако што ће око себе таблоидима урушавати институције државе, јер то и до сада јесу биле супротстављене радње, али сада после Москве биће и немогуће.

8.

Између последње шансе за заокрет и инерције, или ће Вучић наставити да се диже, овај пут у једној не тако широкој, али дубљој сфери, или ће наставити да урушава последње остатке државе. У новој фази, по све бржој аутоматици догађаја, мењаће се аутоматски и Вучићеви опозити, само на једном мораће да поради сам. Како год се заврши у Москви, ланцу својих непријатеља придружиће најмоћнијег, и то више није питање. Питање је, међутим, хоће ли и пред Путином и пред Србијом имати одговор којим ће повећати број својих пријатеља.

Извор: Нови Стандард

Коментари

Један коментар на Код последње шансе