Lov na ruske tragove u srpskoj politici

Tokom avgusta u beogradskoj „Politici” se pojavio niz članaka koji se na direktan ili indirektan način bave temom ruskog uticaja na srpskoj političkoj sceni. Medijski lov na priviđenja ruskih prstiju u srpskim partijama započeo je tekstom pod intrigantnim naslovom „Koliko Putin ima stranaka u Srbiji”, izvesnog D. Spalovića.1)

Reč je o članku koji predstavlja pravi primer propagandnog spinovanja, zato što se iz premisa na kojima se gradi „novinarska” priča, izvlači zaključak koji je protivan, kako osnovnim teorijskim postulatima ustavnopravne nauke, kojoj suštinski pripada predmet „novinarske” analize, tako i pravilima logičkog zaključivanja. Usvajanjem takvog spinovanog zaključka čitalac, koji u političkom smislu prevashodno ima svojstvo birača, gradi svoju političku i pravnu svest s one strane naučnog i logičkog suda. To je razlog da se bavimo tekstom koji svojim paradigmatičnim karakterom prevazilazi ograničenja puke propagandne paškvile, pretvarajući se u tipološki obrazac političkog informisanja u današnjoj Srbiji.

Temeljna premisa od koje polazi podpisnik rečene analize izvučena je iz rezultata istraživanja javnog mnjenja koja pokazuju da se za savez Srbije sa Rusijom zalaže 61% građana Srbije, a da je među Srbima Vladimir Putin ubedljivo najpopularniji inostrani političar. Druga premisa ovog članka je teza o „minornom” uticaju mnogobrojnih i to bez izuzetka vanparlamentarnih stranaka u Srbiji, koje podpisnik analize zbog njihove programske spoljnopolitičke orjentacije kvalifikuje kao „proruske”.

I dok su premise na kojima je izgrađena analiza vidljivo istaknute, zaključak je dat u jednoj, na prvi pogled, amorfnoj formi, ali sa itekako stvarnim i višeciljnim efektima. Kao prvo, u svesti čitaoca se, kroz isticanje paradoksa o popularnosti Rusije i nepopularnosti i političkoj nemoći „proruskih” stranaka, učvršćuje decenijama brižljivo formirani i šireni stereotip o inferiornosti ruske države u političko-propagandnoj sferi i njenoj nemoći da presudno i samostalno utiče na balkanske prilike. Ova poruka se podjednako šalje biračima i aktivnoj, a posebno budućoj političkoj klasi. Drugi zaključak izvučen iz navedenih premisa kontradiktornog sadržaja, a „činjenično” utemeljen na stavovima zapadnih ambasadora i prvaka nevladinog sektora, govori o tome da ruski tragovi ipak ne vode isključivo do malih vanparlamentarnih stranka, već se „uticaj Moskve na partije, institucije ili medije ‚širi kao neka velika epidemija’”. Ni manje, ni više, „Putin je lider gotovo svih partija u Srbiji”. Ova druga poruka, shodno njenom informativnom izvoru – zapadnim ambasadama, upućena je pre svega Srbijinoj vladajućoj garnituri, kao jedan od vidova stalne prismotre i pritiska uprave logora nad kapoima, koji okupatoru neprestano treba da dokazuju svoju lojalnost. Uz to, „novinarskim” tekstovima kojima se sumnjiče za tajne bratske veze sa Rusijom,  Srbijini vlastodržci se opominju da su samo kontrolisani i smenjivi kapoi, protiv kojih u svakom trenutku zapadna pseudoelita može da pokrene proverene unutrašnje kvislinške strukture iz redova „nezavisnih” novinara, analitičara, naučnika, umetnika….

Mada su sadržinski potpuno kontradiktorni, navedeni zaključci su iz ugla politički neobrazovanog birača, sa partikularizovanom i dementnom istorijskom svešću, vrednosno istovetni. Rusija je podjednako kriva što je, s jedne strane, organizaciono, tehnički, finansijski, kadrovski i voljno nemoćna da zaštiti slabijeg brata, ali i zbog toga, što je, s druge strane, kao istorijski simbol orjentalnog despotizma, imperijalne sebičnosti i političke neslobode, ključna potpora partitokratskog „vrzinog kola” koje više od dve decenije davi Srbiju. Planskom obaveštajno-propagandnom upotrebom među Srbima ova dva anglosaksonska rusofobska stereotipa, koji su izgrađeni kombinacijom pogrešnog tumačenja, generalizacije i krivotvorenja istorijskih fakata, ne nanosi se neposredna šteta ruskim geopolitičkim interesima, već se najneposrednije egzistencijalno ugrožava sam srpski narod. Jer se ovakvim kontradiktornim stereotipima samo produbljuje šizofreno stanje u političkoj svesti srpskog birača, koji, budući zatočen u spolja kontrolisanom informacionom kavezu, iz žablje perspektive posmatra srpsku politiku i njen svetsko-istorijski okvir.

Da je potpisnik teksta „Koliko Putin ima stranaka u Srbiji” sledio pravila Aristotelove logike i ustavnopravne nauke morao je čitaocu iz navedenih premisa da pruži umesto spinovanog, sledeći logički i pravno-politički održiv zaključak. Prvo, jedan od osnovinih postulata parlamentarizma, još od engleskog Bila o pravima od 1689. godine, glasi da je sloboda izbora neophodni uslov za utvrđivanje i očuvanje verodostojne političke volje naroda, jer je narod, a ne parlament, nosilac originalne (izvorne) vlasti. Imajući u vidu ovaj ustavnopravni postulat, a polazeći od teza istaknutih u članku „Koliko Putin ima stranaka u Srbiji” može da se postavi samo sledeći logički i pravno-politički održiv sud:

1. premisa: sloboda izbora je osnovni uslov za očuvanje verodostojne političke volje naroda, kao nosioca originerne vlasti
2. premisa: uprkos izrazito većinskom proruskom raspoloženju birača, stranke koje se zalažu za tešnje veze sa Moskvom su vanparlamentarne, sa „minornim” političkim uticajem
3. zaključak: pošto ni jedan sastav postpetooktobarskih parlamenata nije odražavao verodostojnu političku volju birača, u postpetooktobarskoj Srbiji nema slobode izbora, niti legitimne, demokratski izabrane vlasti.

Ovim silogizmom niko ne spori vidljivu krhost idejnog, kadrovskog, organizacionog i svakog drugog potencijala stranaka koje se zalažu za oslobađanje i promenu Srbijinog spoljnopolitičkog vektora. Upravo suprotno, politička nemoć tzv. patriotskog bloka, obrnuto proporcionalna volji birača, najbolji je dokaz odsustva političke slobode, pa i slobode izbora u postpetoktobarskoj Srbiji. Preciznije, nemoć tzv. patriotske opozicije, kao i prividna moć pozicije, nezavisno od subjektivnih slabosti, direktan su proizvod inostrane kontrole političkog života u Srbiji. Potpuna disharmonija između političke volje naroda kao nosioca izvorne vlasti i političke volje parlamenta kao nosioca delegirane vlasti, kao konstanta političkog života u postpetooktobarskoj Srbiji, krunski dokaz je da u Srbiji, u odsustvu istinske političke slobode, postoji fiktivni parlamentarizam. Nemogućnost da se u Srbiji formira snažna politička elita, izvan kruga čije su kordinate zadate uoči secesionističkog razbijanja Jugoslavije, koja bi bila autentični izraz većinskih etičkih, političkih i kulturnih stavova, dokaz je virtuelnosti demokratskog političkog poretka u Srbiji. Činjenica da većinska politička volja u Srbiji, primera radi u sferi spoljnopolitičke orjentacije zemlje, nema proporcionalno snažnog političkog predstavnika, nije pokazatelj slabosti Rusije, već pokazatelj nelegitimnosti postpetooktobarskih vlasti. Osim ako aršini primenjeni u tekstu „Koliko Putin ima stranaka u Srbiji” nisu podsvesno izraz jednog janičraskog (čitaj: petooktobarskog) pogleda na svet, koji u sopstvenom narodu ne vidi „utoku i izvor” celokupne vlasti.

Stoga, ključno pitanje srpske politike danas nije promena spoljnopolitičkog kursa zemlje, već pitanje legitimnosti vlasti i stanja političke slobode u Srbiji. Jer su procesi ubrzanog sveopšteg pozapadnjačivanja i natoizacije zemlje, samo posledica stanja otete unutrašnje političke slobode. I dok su Pašićevi radikali smenu austrofilskog naprednjačkog režima i promenu spoljnopolitičkog kursa srpske države započeli evolutivnim (nerevolucionarnim) osvajanjem unutrašnje političke slobode, kroz terenski rad i političko opismenjavanje naroda i njegovo uključivanje u političku radnju, današnji patriotski oponenti Srbijinih eurofilskih režima, započinju političku akciju s tanjeg kraja – od promene spoljnopolitičke orjentacije zemlje. Direktna posledica takvog rasporeda političkih poteza jesu natpisi u štampi o navodnim ruskim rubljama u srpskim partijama. Narod bi rekao – došli mečki na rupu, dok se čitaoci zabavljaju i zbunjuju pričom o nepostojećim rubljama 2), stvarnim dolarima i evrima se iz ruku razvlašćenih i sluđenih birača otimaju i vlast i zemlja. Ili „drž’te vuka, dok lisica meso jede”.

__________________________________________

Uputnice:

• http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Koliko-Putin-ima-stranaka-u-Srbiji.sr.html
• http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Ko-cepa-Dveri-rublje-ili-liderska-sujeta.sr.html; http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Koliko-Putin-ima-stranaka-u-Srbiji.sr.html

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

3 Komentara na Lov na ruske tragove u srpskoj politici