Pouke i perspektive rusko-srpskih odnosa

Poseta Ivice Dačića, prvog zamenika predsednika vlade Srbije Moskvi, trebalo je da odgovori na ključno pitanje za razvoj bilateralnih odnosa: da li će prekid u realizaciji projekta “Južni tok” uticati na rusko-srpsku saradnju, da li će ta činjenica biti prolog u narastanju političke napetosti i nepoverenja između Moskve i Beograda? Rezultati posete srpske vladine i parlamentarne delegacije, koja je trajala nekoliko dana, dozvoljava nam da na dato pitanje odgovorimo odrečno: “Južni tok” ne samo da nije odveo dve strane na suprotne barikade, već je, naprotiv, demonstrirao neophodnost tesnijih integracija i koordinacije sopstvenih planova, projekata i interesa. A predstojeće predsedavanje Srbije u OEBSU tokom 2015. godine može postati važan činilac  u jačanju rusko-srpskog partnerstva na međunarodnom nivou. U Beogradu nisu samo iz priča upoznati sa “ratovanjem sankcijama” i sa mirotvoračkim procesima i zbog toga su u stanju da bolje shvate istinske ciljeve i interese Rusije i stanovnika istočne Ukrajine, nego što su to u Briselu ili čak Berlinu. U tom smislu su veoma tačne reči Sregeja Lavrova, ministra inostranih poslova RF o tome da “Moskva i Beograd imaju zajedničko mišljenje da je u današnjoj složenoj situaciji u Evropi potrebno kolektivno pronalaženje puteva za jačanje poverenja, uzajamnog shvatanja na našem kontinentu i u celini u evroatlanskoj zoni”.[1] Na analogan način predsedavanje Srbije OEBSOM dozvoljava nam da se nadamo napretku u regulisanju konflikata na postosovjeteskom prostranstvu – posebno u Zakavkazju i Pridnjestrovlju.

Održani pregovori daju osnovu da prognoziramo postupan razvoj srpsko-ruskih odnosa u oblasti ekonomije – posebno u oblasti energetike. Imajući u vidu obustavu igradnje projekta “Juži tok”, Srbija je potvrdila svoju zainteresovanost za realizaciju “novih maršruta dostavke ruskih energenata u Evropu”. Rusija je zvanično obećala srpskoj strani da će “uvažiti interese Srbije” prilikom razrade i realizacije novih energetskih projekata.

Zvanični Beograd takođe je veoma jasno potvrdio da ne namerava da uvodi sankcije Rusiji – bez obzira na strateški kurs na pristupanju EU. “Želim da naglasim da naša strateška odluka nije bila i neće biti prepreka za dalji razvoj naših bratskih odnosa sa Rusijom. Srbija neće nikada uvesti sankcije Rusiji, zato što sankcije nikada nikome nisu donele ništa dobro i ne mogu doprineti rešavanju bilo kog problema” – istakla je Maja Gojković, predsednik Skupštine Srbije, u svom govoru među zidinama Državne Dume Rusije.[2]

“Mi se sa uvažavanjem, blagodarnošću i poimanjem odnosimo prema tome što Srbija nije poklekla pred pritiscima od strane Brisela i Vašingtona i ni u kom slučaju se nije prisajedinila antiruskim sankcijama, ka tom intrumentu ekonomskog i političkog ucenjivanja u odnosu na Rusiju. I Srbija će i dalje zauzimati tako čvrstu i odlučnu poziciju” – odgovorio je Sergej Nariškin, predsednik Državne Dume RF. On je posebno podvukao principijelnu poziciju Srbije po pitanju antiruskih sankcija, istakavši da Rusija visoko ceni tvrdu i samostalnu poziciju Srbije po većini pitanja koaj se nalaze na dnevnom redu međunarodne zajednice.[3]

Ekonomska pitanja imala su posebno mesto u rusko-srpskim pregovorima u Moskvi. Vlada Srbije i parlamentarno rukovodstvo zemlje ne kriju da su zainteresovani za ruske investicije i kapital. Uostalom, trenutno stanje trgovačko-ekonomskih odnosa Rusije i Srbije ne može se smatrati zadovoljavajućim. Prema podacima srpskog nacionalnog Zavoda za statistiku, prema rezultatima iz 2013.godine Rusija je zauzimala tek četvrto mesto na spisku izvoznih partnera zemlje, sa godišnjim obrtom od 1,06 milijardi dolara, ustupajući ne samo Italiji (2,38 milijardi) i Nemačkoj (1,74), nego čak i Bosni i Hercegovini (1,18) i ne previše prevazilazeći Crnu Goru (0,84 milijarde dolara) koja se nalazi na petom mestu.

Prema strukturi srpskog izvoza sitaucija je u celini slična. Rusiju koja je na trećem mestu (1,9 milijardi dolara) prevazilaze Italija (2,36) i Nemačka (2,25). A četvrta Kina već je postigla odgovarajući pokazatelj od 1,54 milijarde dolara. Ne zaostaje puno ni Mađarska koja u Srbiju izvozi robe u vrednosti 1,01 milijarde dolara godišnje.[4]

Jasno je da ovakva situacija ne odgovara ni savremenim potrebama srpske ekonomije, niti istorijskim tradicijama rusko-srpskih odnosa. Značajno je to što bez obzira na sve izjave iz Beograda o strateškom karakteru odnosa sa Moskvom, objektivni pokazatelji dvostrane robne razmene o tome ne svedoče, posebno na fonu analognih podataka sa drugim zemljama centralne i istočne Evrope. U strukturi njihovog spoljnopolitičkog obrta Rusija zauzima ništa manje važno mesto nego što je slučaj sa Srbijom. Uzmite na primer članove Višegradske grupe. U izvozu Mađarske Rusija zauzima drugo mesto, dajući prednost jedino Nemačkoj ali prevazilazeći sve druge zemlje EU, a Kina takođe munjevito jača svoje pozicije na tržištima Evrope. U strukturi spoljnopolitičkog obrta Poljske Rusija je još šire predstavljena – peto mesto među izvoznim partnerima i srugo u strukturi poljskog uvoza (ponovo posle Nemačke). Pored toga, ruska roba zauzima treće mesto u strukturi uvoza Slovačke – posle Nemačke i Češke, ali ispred Austrije, Mađarske i Poljske.

Ostaje da se nadamo da će izjave lidera Srbije u korist sveobuhvatne saradnje sa Rusijom sve više biti podržane delima.

Govoreći o izjavama koje su se čule u Srbiji o navodnim nedostacima saradnje sa Rusijom u oblasti energetike u uslovima prekida projekta „Južni tok“, treba još jednom ponoviti da ta izgradnja od samog početka nije “potpadala” pod izgradnju isključivo srpskog dela gasovoda. Posebno treba istaći da je još pre početka ove zime „Gazprom“ potpuno popunio podzemno skladište gasa „Banatski Dvor“ sa maksimalno aktivnim kapacitetima od 450 miliona kubnih metara gasa. Ovo skladište gasa je pušteno u rad krajem 2011. godine u skladu sa međudržavnim rusko-srpskim sporazumom iz 2008. godine i predstavlja garant pouzdanog snabdevanja Srbije ruskim gasom.[5]

Izvor: Fond Strateške Kulture