Ranko Gojković intervju – Rusija protiv sedam Imperija zla(2)

Prvi deo intervjua možete pročitati ovde.

Pred nama je još jedan Dan pobede nad nacizmom. U svojim tekstovima ukazujete na nelogičnosti koje se javljaju čak i među patriotskim medijima u kojima se odaje počast velikoj pobedi, a istovremeno u svakoj prilici uz ličnost Josifa Visarionoviča idu kvalifikacije da je zlikovac i zločinac. Kako to objasniti?

Pitanje o ličnosti Staljina je izuzetno kompleksno, a kod nas se o ovom državniku još uvek uglavnom sudi na osnovu istoriografskih klišea nastalih još u periodu vladavine dva bogoborca i progonitelja crkve pravoslavne – Josipa Broza Tita i Nikite Hruščova. Čitajući Solženjicina, pre više od trideset godina, kao mladom studentu izgledalo mi je da je konačno raskrinkana crvena ološ i tiranin Staljin. Ulazeći malo dublje u izučavanje ruske istorije i kulture, shvatio sam da najgori mrzitelji svega što je sveto ruskom pravoslavnom čoveku sa neverovatnom mržnjom pišu o Staljinu. Višedecenijskim bavljenjem ruskom istorijom i kulturom, pa i tom temom, došao sam do jednog zaključka koji je teško opovrgnuti – među tri najoklevetanije ličnosti svetske istorije nalaze se tri ruska vladara – Ivan Grozni, Sveti Car Nikolaj i Josif Visarionovič Staljin. Zašto? Jedan od razloga je prost – ovi vladari nisu želeli da igraju po zapadnim notama.

Neosnovano blaćenje Staljina (niko ne bi imao ništa protiv konstruktivne kritike kojoj svakako podleže i Josif Visarionovič) ima i svoje opasne strane, jer to blaćenje Staljina predstavlja uvod u jedan bestidan pokušaj revizije istorije Drugog svetskog rata kome smo danas svedoci. Naime, Evropski parlament je 2. aprila 2009. godine taj dan proglasio za „Evropski dan sećanja na žrtve staljinizma i nacizma“! Zamislite kakvo je licemerje izjednačavati pobednika nad nacizmom sa nacistima?

Dva svetska rata u HH veku pokrenuta su da bi se Rusija i ruski narod bacili na kolena i naivno je misliti da se taj sunovrat i povratak sa ivice pakla na put normalnog istorijskog razvoja Rusije mogao ostvariti „demokratskim sredstvima”. Specijalne operacije Zapada protiv Rusije kojima smo svedoci (poput kijevskog Majdana), ne vode se zbog Putina, kao što se ni Hitlerov napad na SSSR nije odigrao zbog Staljina. Dakle, iza potpune satanizacije Staljinove ličnosti krije se podmukao razlog, da se budućim ruskim vladarima ne ostavi kao uzor neko ko je tako uspešno sprečio zapadni projekat o potpunom uništenju ruske državnosti. O tome su pisali mnogi veliki umovi Rusije, delić odgovora zašto je to tako pokušao sam prikazati i u nekim svojim ranijim tekstovima (u Pečatu 2014. godine, a nešto kasnije i na portalima „Fond strateške kulture“ i „Sabornik srbsko-ruski“…)

Govoreći o Februarskoj i Oktobarskoj revoluciji, istakli smo da je duh odstupništva od života po Jevanđelju ovladao mnogim učenim ljudima tog perioda i da je i dobar deo episkopata RPC, nažalost, pozdravio „dolazak novog vremena“. U filmu „Sunčanica“ Nikite Mihalkova imamo poučan prikaz mladića koji je u detinjstvu bio svedok pohlepnog, a ne pastirskog delovanja jednog sveštenika. Kada je to dete odraslo, pristupilo je boljševicima. Postavlja se pitanje da li bi to dete zalutalo u boljševizam da je odrastalo uz blagočestivog pastira. U takvoj situaciji Staljin svakako nije bio jedina ličnost koja je iz bogoslovije zakoračila u revoluciju. Govoreći prostim jezikom, može se reći da je student bogoslovije Josif Visarionovič Džugašvili u svojoj mladosti zalutao, ulazeći u posao „usrećivanja čovečanstva“, ali je brzo uvideo da u srcima njegovih partijskih drugova nema svetlosti, nezlobivosti, nekoristoljubivosti – nego naprotiv – da je njihovim srcima ovladala tama, zloba, koristoljublje, osvetoljubivost…

Posle Februarske revolucije, na dan prinudnog odrečenja cara Nikolaja II od vlasti, promisao je podarila pravoslavnim vernicima u Rusiji utehu u vidu javljanja državne ikone Majke Božije u Vaznesenjskoj crkvi sela Kolomenskoje 2/15. marta 1917. godine. Na toj ikoni je Presveta Bogorodica prikazana kao carica na ruskom tronu, sa carskim skiptrom u ruci. Bila je to ogromna uteha za svakog pravoslavnog Rusa, bio je to znak da je Majka Božija izmolila od svog Sina spasenje ruske državnosti, bio je to znak da bezbožna sekularizovana vlast neće rešiti sudbinu Rusije, nego da će njena sudbina biti rešena na Nebesima.

Žestoke kritičare Staljina pitao bih da li su razmišljali šta bi bilo sa Rusijom da je pobedio trockizam? Odgovoriću toj gospodi – trockizam je ruskom pravoslavnom narodu namenio sudbinu američkih indijanaca. Trocki je težio potpunom uništenju ne samo ruske državnosti, nego i Ruske pravoslavne crkve, potpunom zatiranju istinske ruske elite i porobljavanju ruskog pravoslavnog naroda. Trockisti su počinili masovna ubistva i čudovišne zločine u godinama posle revolucije. Za razliku od trockizma, za staljinizam se može reći da je težio očuvanju ruskih državnih tradicija i da se postepeno pretvorio u težnju za sistemom društvene pravednosti koji je u sebi sačuvao tradicionalni državnički sadržaj. To je već nešto što nije bilo strano pravoslavnom slovenskom duhu ruskog naroda.

Znam da će mnogi na ove reči zagrajati, pitajući šta je bilo sa represijama? Nisam Staljinov advokat, i da jesam represije se ne bi mogle opovrgnuti. Dakle, u prvom talasu represija imali smo situaciju da su prikriveni trockisti borbu protiv čekista, što je i bila svrha i osnovna zamisao Staljinova, u stvarnosti okrenuli protiv Staljina. Ta podmukla borba trockista ogledala se u sledećem. Svaki optuženi čekista (u ogromnom broju slučajeva optužbe su bile na mestu i ti prikriveni trockisti su zasluživali kaznu) na saslušanju je optuživao kao svoje saradnike mnoštvo potpuno nevinih ljudi, pritom uglavnom iz Crkve ili bliske Crkvi. Tako je jedna u suštini zdrava ideja oslobađanja od krvnika trockista dovedena do apsurda i represije su zahvatile i mnoštvo nevinih ljudi, pa je stvar izmakla kontroli. Već u drugom talasu Staljinovih represija na udaru su bili samo čekisti poput Ježova.

Iako Staljin nije bio etnički Rus, mnogi zaboravljaju ili ne znaju da je to duhovna kategorija više nego etnička, i po tom kriterijumu je Staljin bio veći Rus od miliona etničkih Rusa. Kako ovde ne navesti događaj sa prijema u čast Velike pobede. Tada je Staljin podigao čašu i nazdravio velikom ruskom narodu i njegovom trpljenju. Prišao mu je maršal oklopnih jedinica Pavel Ribalko i dirnut zdravicom upitao: – Kako Vi, druže Staljine, kao Gruzijac, tako duboko poznajete ruski narod i izuzetno o njemu govorite? Staljin mu je ljutito odgovorio: – Ja nisam Gruzijac, ja sam Rus gruzijskog porekla!

Pre njegovog dolaska na vlast, broj Rusa u rukovodstvu SSSR pod Lenjinom i Trockim računao se u promilima. Pre toga je Staljin vratio istoriju u ruske škole pošto su lenjinisti i trockisti bili ukinuli taj predmet, ukinuo je mnoštvo anticrkvenih zakona Lenjina i Trockog; u tom periodu snimljeno je mnoštvo divnih filmova o ruskim velikanima, obeležen je jubilej Puškina, snimljen je čuveni film Ejzenštajna o Aleksandru Nevskom… Dakle, Staljin je započeo proces pomirenja pokolenja ruskih ljudi bez koga pobeda nad Hitlerom ne bi bila moguća.

Liberali koji su u OEBS-u izjednačili Staljina i Hitlera – u stvari su moderni trockisti koji takođe podržavaju naci-fašizam (na Kosmetu, u Hrvatskoj, Kijevu…). Lažna istoriografija o Staljinu slična je istoriografiji o Srbima koju Zapad stvara uz pomoć Haškog tribunala – svoju krivicu svaliti na žrtvu, učiniti je krivom za zločine koji su izvršeni protiv nje same!

Boreći se protiv Hitlera, Staljin je shvatao da ništa veći prijatelji Rusima nisu ni zapadni „saveznici“, pa je u tajnosti radio na stvaranju atomske bombe. Kada su Čerčil i Truman želeli da to iskoriste kao vrstu pritiska na Staljina, on objavljuje da je SSSR uspešno izvršio podzemnu probu atomske bombe. Nacionalna bezbednost Rusije (time i celog sveta) i danas počiva na tom dostignuću.

Postoji čitava hrpa potpuno neutemeljenih mitova o Staljinovoj krivici za sve i svašta, ukratko o najvažnijim:

– Prvi mit, navodna Staljinova krivica zbog potpisivanja pakta Ribentrop-Molotov, gde se licemerno optužuje Staljin za žrtvovanje Poljske. Paktove sa nacistima i fašistima pre SSSR potpisale su sve velike zapadnoevropske sile, a sama Poljska se pre toga nečasno ponela prema susednoj Čehoslovačkoj. Staljin je osetio opasnost od Hitlera i predložio je zapadnim „saveznicima“ da zajedničkim napadom na Nemačku preduhitre veliko zlo koje se sprema čitavom svetu, ali su ti pregovori propali zbog licemerja zapadnih „saveznika“ i tek posle toga Staljin kreće na potpisivanje pakta sa Nemcima.

– Drugi mit, naivna konstrukcija da navodno Staljin nije zaslužan za vojnu pobedu, i da bi Žukov i ostali generali pobedili neprijatelja i bez Staljina. Na ovakvu glupost jedan ruski general je odgovorio da je to ravno tvrdnji da bi glumci mogli bez režisera ili sa lošim režiserom napraviti izuzetnu pozorišnu predstavu.

– Treći mit je navodno nepotrebno čišćenje vojnog vrha u predratnim godinama. Danas se pouzdano može reći da su to bili izdajnici i da je „opravdanje“ Tuhačevskog u Konkvestovoj knjizi Veliki teror potpuno raskrinkano, jer je ta knjiga napisana po nalogu engleske obaveštajne službe. Hitler je po dojavama izdajnika Tuhačevskog i napravio plan napada Barbarosa, tako da je optuživanje Staljina zbog toga utemeljeno isto toliko koliko je utemeljena istoriografija Haškog tribunala.

– Četvrti mit je navodna Staljinova borba protiv Ruske pravoslavne crkve. Istinski progon Crkve imali smo u epohi boljševičkog lenjinizma-trockizma i u epohi Nikite Hruščova, dok se to ne može reći za Staljinovu i epohu Brežnjeva (govorimo o istoriji SSSR-a). Još za Lenjinova života boljševici su pokušali da uz pomoć „obnovljenaca“ iznutra razbiju RPC i Staljin je bio jedini političar koji je zastupao „tihonovsku“ liniju u RPC.

– Peti mit, koji se nadovezuje na prethodni, jeste da se Staljin „okrenuo Crkvi tek kad je postao svestan da bez njene pomoći neće moći pobediti Hitlera“, jer do čuvenog sastanka Staljina sa trojicom arhijereja nije došlo 1941. godine nego pošto je slomljena kičma Hitleru posle pobeda Crvene armije pod Moskvom, Staljingradom i u Kurskoj bici. U knjizi mitropolita Jovana Sničeva Ruska simfonija ovaj doktor crkvene istorije piše da su rezultati tog razgovora prevazišli sva očekivanja, da su apsolutno sva pitanja koja su izneli arhijereji govoreći o nasušnim potrebama klira i pastve, bila rešena pozitivno i toliko radikalno, da se principijelno izmenio položaj pravoslavlja u SSSR-u.

Značajan deo konzervativnog nacionalno-patriotskog ruskog duhovenstva i mirjanstva zahvalno je J. V. Staljinu zbog sudbonosnih pomesnih Sabora RPC 1943. i 1945. godine, zbog obnavljanja Patrijaršije, zbog njegove odlučne borbe sa političkom i duhovnom agresijom i prozelitizmom rimokatolika, zbog jače osude papizma sa dogmatske tačke gledišta, zbog slamanja pokušaja da se RPC uvuče u Svetski Savez Crkava, zbog likvidiranja Brestske crkvene unije iz 1596. godine koja je ukinuta 1946. godine na Saboru u LJvovu, zbog preodoljenja unutrašnjih raskola i šizmi, kao i za pobedu nad antihrišćanskim i rusofobnim trockizmom.

Takođe, treba znati da je upravo Staljin zabranio likvidaciju crkvenih zdanja i molitvenih skupova, da je zabranio religiozna hapšenja, da je ukinuo ukaz Lenjina „O borbi sa popovima i religijom“, da je izdvojio kolosalna sredstva za obnovu pravoslavnih hramova, da je naredio da se otvori pravoslavni časopis, da je donirao otvaranje bogoslovskih kurseva u Novodjevičjem manastiru, da je vratio RPC Sveto-Trojičko-Sergijevsku lavru koju su trockisti bili oduzeli i pomogao početak rada Duhovne akademije u lavri.

Zbog svega pobrojanog, danas kanonizovani svetitelj Sveti Luka Vojno-Jasenicki na vest o Staljinovoj smrti je napisao: „Staljin je sačuvao Rusiju, pokazao šta ona znači za svet. Zbog toga ja kao pravoslavni hrišćanin i ruski patriota nisko se klanjam Staljinu“. Odnos Staljina prema RPC menjao se tokom vremena, međutim, Staljin je neprekidno uklanjao jednu po jednu antirusku i anticrkvenu uredbu donetu u doba Lenjina i Trockog (da pomenemo i zabranu časopisa Bezbožnik i ukidanje antireligiozne propagande). Staljin je za vreme rata slušao savete crkvenih ljudi, pa i Matrone Moskovske, vratio je u život ideju ruskog patriotizma zbog koje se u vreme Trockog krivično odgovaralo i pod plaštom „sovjetskog patriotizma“ polagano je uklanjan agresivni rusofobni marksizam-lenjinizam. Njegovo prvo obraćanje javnosti posle početka nemačke agresije počelo je rečima „braćo i sestre“, što je manir obraćanja propovednika pravoslavnim vernicima, a nikako manir marksiste-lenjiniste.

Kada se sve ovo ima u vidu, postaje jasan smisao projave Državne ikone Majke Božije sa ruskim carskim skiptrom u ruci, postaje jasno da je ovaj najoklevetaniji čovek HH veka promišlju Gospodnjom zalutao u komunizam da bi rusku državnost spasao od propasti. Kako je moguće da pravoslavni ljudi mogu shvatati preobražaj mnogih ljudi (poput Vladimirovog koji je od raspusnog bludnika, koji je imao po dvesta ljubavnica, dosegao ravnoapostolnu svetost), mogu shvatiti kako jedan takav progonitelj hrišćana Savle postade najveći sasud Duha svetog, mogu shvatiti kako Marija Egipćanka (ovo pišem u petoj nedelji Velikog posta koja je posvećena ovoj velikoj pokajnici) od velike bludnice posta velika svetiteljka – sve to mogu shvatati, a ne mogu shvatiti da je moguć bio nekakav preobražaj i kod bivšeg studenta bogoslovije Josifa Visarionoviča Staljina?

I na kraju, da li se ti pravoslavni ljudi zapitaju da li je „domom Presvete Bogorodice“, kako su ruski svetitelji nazivali Rusiju, bez Njenog odobrenja i posle projave Državne ikone Majke Božije, decenijama mogao vladati i rusku državnost očuvati u takvim okolnostima žestoki bogoborac?

Mnogi Srbi zameraju Staljinu zbog dolaska na vlast Josipa Broza Tita, međutim i to je samo mit: Tito nije bio Staljinov, nego Čerčilov izbor.

Svakako da nije mit baš sve što se piše o Staljinu, ali činjenica da je mnogo više satanizovan i od samog Hitlera pametnom govori dosta. On je nasledio državu rasturenu u građanskom ratu, razorenu i duhovno i materijalno, sa projavama strašne rusofobije. Pobedio je sve unutrašnje i spoljne neprijatelje, iza sebe ostavivši najmoćniju državu na planeti, sa izuzetnim dostignućima u svim sferama ljudske delatnosti, pritom živeći vrlo skromno u privatnom životu.

Godinama je „Gvozdena zavesa“, uspostavljena zbog Staljinove nespremnosti da igra po diktatu Zapada, smatrana velikim zlom za istočnoevropske narode. Danas, kada su građani država „Istočnog bloka“ suočeni sa gnusobama zapadne anticivilizacije – sodomijom, narkomanijom, bestidnošću i drugim moralnim posrnućima, kao i sa sve većim ekonomskim teškoćama (pre „evropskog puta“ te države nisu bile u dužničkom ropstvu, a danas se njihova zaduženost meri stotinama milijardi evra) – mnogi se sa čežnjom sećaju sovjetskog perioda svoje istorije.

Staljin je tajna koju samo Gospod može u potpunosti sagledati, jer sa njim se nastavlja revolucijom prekinuti smisao i kontinuitet samog postojanja i istorijske uloge pravoslavne ruske državnosti u Vaseljeni, o čemu sam govorio u odgovoru na prvo pitanje. Pobeda koju je ruski narod odneo nad fašizmom, pobeda na čiji je oltar stavljeno 30 miliona života ne samo za spas Otadžbine, nego i celog sveta, jeste sveta pobeda i vođa te pobede nije mogao biti bogoborac. Takva uloga se ne dodeljuje bogoborcu. To nije pitanje voleti ili mrzeti Staljina, nego pitanje ratovati ili ne ratovati protiv promisli.

Pravoslavnom verujućem čoveku jasno je da se pobeda nad Hitlerom mogla izvojevati samo uz Božiju pomoć. Ovde mi pada na pamet jedna simbolična epizoda iz Drugog svetskog rata. U vreme Staljingradske bitke, posle jedne borbe prsa u prsa, kada su se vojne jedinice udaljile sa bojnog poprišta, jedan ruski dečak je izašao na ratno poprište prepuno leševa vojnika. Uvideo je neverovatnu sliku – svi poginuli nemački vojnici bili su licem okrenuti ka zemlji, svi poginuli crvenoarmejci bili su okrenuti licem ka nebu. Kasnije je taj dečak postao monah.

U čemu je simbolika Pobede ostvarene 9. maja?

Kada pominjete 9. maj, ima simbolike u tome da su dva vojnika, predstavnika pravoslavnog ruskog i gruzinskog naroda, postavili pobedničku zastavu na zgradi okultističkog Trećeg rajha baš na pravoslavni Vaskrs, praznik pobede života nad smrću. Ima simbolike i u tome što je kapitulacija potpisana na Svetog Georgija Pobedonosca (zbog Vaskrsa se tri dana pomeraju svi praznici, pa se 1945. godine Sveti Georgije proslavljao 9. maja), nebeskog pokrovitelja „Maršala Pobede“ Georgija Žukova pred kojim je potpisana kapitulacija Trećeg rajha.

Sramni Beloveški sporazum ne bi bio moguć da se sinovi nisu odrekli velikih očeva koji su izvojevali Veliku pobedu. Da nije tako demonizovan vođa Velike pobede Josif Visarionovič Staljin, zar bi bila moguća priča o rehabilitaciji izdajnika Vlasova i Bandere? Da nije demonizovan pobednik nad naci-fašizmom, zar bi isti mogao danas da divlja u Kijevu?

Velika pobeda nad nacizmom bila je moguća samo uz pomoć vladara koji u odsudnim momentima ruske i svetske istorije nije ratovao protiv promisli Gospodnje. Uoči obeležavanja te Velike pobede, najkraći rezime koji se može izvući iz svega napisanog je – Velika pobeda imala je i velikog vođu.

Da se zadržimo na raskrinkavanju mitova. Možete li se osvrnuti na činjenicu da još uvek u srpskim zemljama nije odjeknula istina o „projektu Solženjicin“ i njegovoj ulozi u razaranju SSSR-a, bez obzira na to što što ste se Vi u nizu tekstova bavili tom temom? U Rusiji je 2004. godine objavljena knjiga čuvenog ruskog istoričara Aleksandra Vladimiroviča Ostrovskog Solženjicin. Zbogom mitu, a takođe su se i mnogi drugi ruski istoričari – pomenimo još i Andreja Iljiča Fursova i njegov tekst „Solženjicin i vlast: život u laži“ – detaljno bavili ovom temom. Oni jasno predočavaju da je u određenom trenutku došlo do poklapanja taktičkih interesa dela sovjetske elite i strateških interesa dela zapadne elite. Zašto je u procesu destaljinizacije i dalje liberalizacije društva bio potreban „projekat Solželjicin“?

Nažalost, moć propagande je nekada toliko jaka da i mnogi pravoslavni ljudi veoma teško razbijaju pojedine propagandne klišee. Moć medija je krajem HH veka dostigla neviđene razmere, a Vašim čitaocima ne treba objašnjavati ko kontroliše većinu svetskih medija. U periodu kada je Zapad planirao razbijanje Sovjetskog Saveza Aleksandar Solženjicin prosto je bio obogotvoren. Kada se slože sve kockice, više je nego očigledno da se radi upravo o „projektu Solženjicin“, kako ste naveli u pitanju, projektu američke obaveštajne službe, samo što tada Nobelova nagrada, u očima i naše i ruske inteligencije, još nije bila toliko degradirana.

Toj propagandi i imidžu mudraca koji je stvoren, nisu odoleli ni mnogi pravoslavni verujući ljudi. Moram priznati da sam kao mlad student monarhističkih shvatanja, koji je sa majčinim mlekom usisao odvratnost prema komunizmu, krajem osamdesetih, početkom devedesetih godina, kada se kod nas pojavio Arhipelag Gulag, bio oduševljen pojavom ruskog pisca koji raskrinkava „komunističku ološ“ i „tiranina Staljina“, da sam tada gutao Solženjicinove knjige…

Međutim, kako reče genijalni Njegoš, pokoljenja svima dodele ono što zaslužuju, tako da danas, u šestoj deceniji života, mnogo mi je bliži „tiranin Staljin“ od „demokrate Solženjicina“. Vi ste već pomenuli neke izvore gde se može u jednom potpuno novom svetlu sagledati lik Solženjicina, ima ih još mnogo, vrlo ozbiljnih i utemeljenih.

Tačno je da je kod nas lik Solženjicina još uvek svetao u očima, reklo bi se i mnogih pravoslavnih publicista i lično sam imao jednu kraću polemiku po pitanju Solženjicina, ne mogavši da pređem preko neozbiljnog poređenja Solženjicina sa jednim Dostojevskim. Pokušaću ovde nešto podrobnije prikazati stvaralaštvo Solženjicina, ne ulazeći u privatni život u kome takođe ima detalja nedostojnih života istinskog pravoslavnog hrišćanina.

Solženjicin nije svoj heroizam projavio na frontu, naprotiv, ubrojao se u dezertere. Svoj heroizam nije projavio ni boreći se protiv okultiste Nikite Hruščova, koji je ruski Krim predao u sastav Ukrajine, koji je progonio RPC sa istom satanskom mržnjom kao i Lenjin i Trocki na početku revolucije, obećavajući da će javno na televiziji pokazati poslednjeg popa u SSSR-u! Nego mu je pisao ulizivačka pisma kako je on „dobro shvatio njegovu (Hruščovljevu!) očinsku brigu za razvoj sovjetske književnosti i umetnosti i da će se potruditi da postane dostojan visokog zvanja sovjetskog pisca!“

Njegov roman Jedan dan u životu Ivana Denisoviča bio je kao poručen za prljavu kampanju okultiste Hruščova protiv Staljina. Čak ni posle odlaska na Zapad, „vernik“ Solženjicin nema reči kritike prema otvorenom bogoborcu i progonitelju Crkve Hruščovu, samo prema Staljinu. Jednostavan je odgovor na pitanje zašto je bilo tako – zato što zapadne gazde nisu dozvoljavale pljuvanje po Hruščovu, nego samo po Staljinu, jer je Staljin osujetio njihov plan o uništenju ruske državnosti. Nije nikakvo čudo da je Vladimir Vojnović zapisao „da niko tako besramno nije lagao i ulagivao se Hruščovu kao Solženjicin“.

Veliki ruski književnik Mihail Bulgakov kritikovao je za Staljinova života vlast u svojoj zemlji, Staljin je cenio njegov rad i nije se sa njim obračunavao, nego mu je pisao da, ukoliko želi, može da ode iz zemlje i živi u inostranstvu. Bulgakov je to odbio shvatajući da ruski pisac bez ruske zemlje teško može ostati ruski pisac. Solženjicin radi suprotno, dok je bio u zemlji ulagivao se Hruščovu, a kad je otišao u inostranstvo, sa visokih tribina najvećeg geopolitičkog neprijatelja svoje države ne samo da je kritikovao vlast u svojoj zemlji, nego je praktično pozivao na rat protiv nje!

U njegovim delima toliko je nedopustivih neistina o istorijskom periodu o kome je pisao, da je to zaista zastrašujuće. On je na nekim mestima navodio umobolnu cifru od 110 miliona ubijenih ljudi u Sovjetskom Savezu!? Kada su ozbiljna istraživanja pokazala da je preuveličao taj broj ne deset puta (što je ogromno preuveličavanje), nego više od sto pedeset puta (što je potpuno zapanjujuće), licemerno se branio da on nije istraživač nego književnik (sic!). Takve zastrašujuće cifre bile su potrebne Zapadu da bi mogao početi sa revizijom istorije i besramno izjednačavati pobednika nad nacizmom sa vođom nacista; bez izmišljenih Solženjicinovih cifri OEBS ne bi mogao 2. april proglasiti za „Dan žrtava nacizma i staljinizma“.

Da ovde ne bude zabune, ova kritika Solženjicina nipošto ne znači nemaran odnos prema nevino postradalim ljudima u periodu represija u SSSR-u. Niti znači negiranje represija i nevinih žrtava. Međutim, o tome mogu da pričaju ljudi čistih ruku i čiste savesti, a ne politički spekulanti koji sa visokih tribina geopolitičkog neprijatelja svoje države i svog naroda izbacuju sulude cifre i izvrću činjenice. Nedopustivo je i krajnje nemoralno spekulisati sa nevinim žrtvama, pritom praveći mučenički oreol oko istinskih krvnika i izdajnika kakvi su bili vlasovci i banderovci. Veličanje izdajnika i saradnika nacista Vlasova i Bandere predstavlja mrlju nedopustivu za bilo kog patriotu, a kamoli za velikog ruskog pisca.

Čiji je onda duhovni naslednik Solženjicin? Čiji duh provejava kroz „njegova“ dela?

To nije nasleđe Puškina, Gogolja ili Dostojevskog. Nikolaj Vasiljevič Gogolj svojim veličanstvenim delom ukazuje da nema ništa strašnije i sramotnije od izdaje vere i otadžbine! Dok najpoznatije delo Aleksandra Solženjicina, Arhipelag Gulag, u suštini predstavlja simbiozu Gebelsove i američke rusofobne propagande koja je izvrsno iskorišćena za rat protiv ruske državnosti. Bilo je to istinski moćno oružje SAD u Hladnom ratu protiv otadžbine Solženjicina.

U trećem tomu Arhipelag Gulaga, koji predstavlja srž rusofobije i antipatriotizma, Solženjicin ovako projektuje šta bi bilo da su pobedili Nemci: „Umesto portreta sa brkovima, visio bi portret sa brčićima“, na taj način aludirajući da bi bilo sve isto, osim što bi na zidu umesto slike Staljina visila slika Hitlera! Ovog rezona Solženjicina setio sam se kada sam čuo za skandalozno objašnjenje na RTS-u prilikom onlajn nastave na času istorije kako su janjičari mogli da napreduju na društvenoj lestvici u Otomanskoj imperiji.

Istinski veliki ruski pisac nikada ne bi mogao stavljati ovakav znak jednakosti između svog i okupatorskog vladara – nedopustivo je porediti Solženjicina sa Dostojevskim. Moguće je drugo poređenje – moguće je porediti Solženjicina sa pojedinim personažima Dostojevskog, na primer sa Smerdjakovim. Upravo Smerdjakov na jednom mestu u romanu Braća Karamazovi rasuđuje slično Solženjicinu. U trenucima velike opasnosti za otadžbinu, sluga Smerdjakov kaže: „Ja mrzim svu Rusiju… ja ne samo da ne želim biti vojni husar, nego naprotiv, želim uništenje svih vojnika…“. Na pitanje: „A šta kada dođe neprijatelj, ko će nas štititi?”, Smerdjakov odgovara: „Dvanaeste godine bio je veliki pohod imperatora francuskog, Napoleona Prvog, na Rusiju i bilo bi dobro da su nas tada pokorili sami Francuzi: pametna nacija bi pokorila veoma glupu i prisajedinila bi je sebi. Tada bi bio potpuno drugačiji poredak“.

Dakle, Smerdjakov je predstavljao prvi književni lik velike ruske književnosti, koji je propovedao pravo na beščašće. Jasno je da Smerdjakov zbog svog ateizma ne može da shvati smisao ruske istorije i da Dostojevski oslikava poguban duh „smerdjakovštine“ tako karakterističan ne samo za savremene ruske liberale nego i za naše „drugosrbijance“. Takođe je jasno i da onaj kome je svejedno da li na zidu visi Staljinov ili Hitlerov portret nije prožet duhom Dostojevskog nego duhom njegovog „junaka“ Smerdjakova.

Solženjicin pored kritike Staljina upućuje i kritiku caru Nikolaju…

Kao što smo već rekli, Solženjicinu nije padalo na pamet da kritikuje Hruščova, ali je pored Staljina česta meta njegove kritike bilo i rusko samodržavlje, pa tako ni cara Nikolaja II, najlepšeg izdanka ruskog monarhizma, Solženjicin nije poštedeo kritika. Time je pokazao i prilično nepoznavanje i nerazumevanje tog perioda ruske istorije. I ne samo tog perioda ruske istorije – u njegovom delu može se naći mnoštvo primera nepoznavanja i neshvatanja mnogih istorijskih procesa u Rusiji, a ne samo vremena u kome je živeo. To pokazuju i simpatije prema anarhiji staroobredaca („Raskolnici – eto ko je odgonetnuo prokletu suštinu vladara“ – oduševljeno poručuje Solženjicin u Gulagu), kao i pomalo zaglupljujuće veličanje liberalnog kapitalizma, zamorne priče o tržištu, pravu, zakonu. Danas mi vidimo da je taj liberalni kapitalizam, sa svim tim pravima i zakonima, doveo zapadni svet do neslućenog razvrata i nemorala, da je čoveka pretvorio u robu.

Sve ovo ističem ne da bih tek tako kritikovao Solženjicina, nego da bih ukazao da stvaralaštvo Solženjicina u svom većem delu nije u skladu sa temeljnim postulatima ruskog pravoslavnog osmišljavanja umetnosti, pre svega slovesnosti ili književnosti. Samo književnost (i umetnost uopšte) koja promoviše istinu može doneti dobre plodove. Istinska umetnost ne može nastati bez borbe sa zlom i veličanstvena ruska književnost je i nastala u prostranstvu te borbe dobra i zla, vere i bezverja, i ona mora biti ili na strani istine, na strani „onoga koji zadržava“ – ili na strani laži i otpadništva, na strani Satane. „Ko nije sa mnom, taj je protiv mene“ (Mateja, 12,13). Treće nije dato.

Na kraju, da kažemo i nešto pohvalno o Solženjicinu. Mora se odati priznanje za njegovo književno-istorijsko istraživanje o rusko-jevrejskim odnosima u Ruskoj monarhiji i SSSR-u pretočeno u dvotomnu knjigu Dva veka zajedno (obuhvatio je period od 1795-1995. godine). Za razliku od perioda njegovog života u SAD, gde je njegovo pero napisalo mnoštvo nedopustivih neistina (kao da ga je dezerterstvo teralo da više voli okupatorsku vlast od vlasti u svojoj državi), u ovom delu vidimo netendecioznog Solženjicina koji u izuzetno osetljivom pitanju ne naginje ni prema ruskoj, ni prema jevrejskoj poziciji.

Za razliku od Arhipelag Gulaga i Crvenog točka, koji vrve od falsifikata i ogrešenja o istorijsku stvarnost, u knjizi Dva veka zajedno Solženjicin pravdoljubivo ukazuje na glavnu ulogu Jevreja u rušenju ruske državnosti početkom HH veka, isto tako ističući i njihov progon u određenim periodima ruske istorije, kao i njihov heroizam u dva otadžbinska rata, kao i veliki doprinos razvoju nauke u SSSR-u. Generalno se može reći da je posle povratka u Rusiju došlo do određenog prosvetljenja Aleksandra Isajeviča Solženjicina, što pokazuje i njegova žestoka kritika zločinačkog bombardovanja od strane NATO pakta, na čemu mu mi Srbi moramo biti blagodarni.

Na samom kraju da kažem da je jasno da je u procesu destaljinizacije Nikiti Hruščovu bio potreban „projekat Solženjicin“, kako ga Vi nazvaste, jer za razliku od svog prethodnika on iza sebe nije imao ni Veliku pobedu protiv nacizma, ni fantastična dostignuća u nauci, kulturi, umetnosti i ekonomskom razvoju zemlje, ni književne veličine poput Šolohova i Bulgakova…, pa je on svoju veličinu pokušavao stvarati pljuvanjem svog prethodnika, progonom Crkve i promocijom književnika koji ga je u tom pljuvanju podržao. Jasno je da je i za SAD, u njihovoj borbi protiv SSSR kao glavnog geopolitičkog neprijatelja, „projekat Solženjicin“ došao kao dar sa neba.

Andrej Fursov je u tekstu koji ste naveli ukazao i na razloge zbog kojih je deo vladajuće nomenklature i u vreme Brežnjeva (koji se nije slagao sa Hruščovljevim pljuvanjem po Staljinu) ćutke prešao preko štetočinskog antidržavnog delovanja Solženjicina. Međutim, moram reći da mi nije jasno zbog čega je i u epohi Vladimira Vladimiroviča bilo neophodno promovisati sliku o Solženjicinu kao velikanu ruske istorije i ruske književnosti. Normalno je da se današnja ruska vlast suprotstavlja pokušajima rehabilitacije izdajnika Vlasova i Bandere, međutim licemerno je i apsurdno do te mere veličati pisca koji je veličao te izdajnike…

Da li će „logika situacije“ dovesti do toga da će sa lika i dela Staljina spasti nameti lažnih kritika, a izaći u prvi plan stvarna uloga vođe i realno kritičko sagledavanje njegovog doprinosa u borbi protiv zla nacizma? I, s tim u vezi, da li je talasu revizionizma istorije, s tendencijom obesmišljavanja Pobede i kulture pamćenja, moguće parirati bez rehabiliticije uloge Staljina u Drugom svetskom ratu?

U principu je ruska istoriografija već u paramparčad razbila sve hruščovljevske laži koje su tako zdušno bile podržane od strane Zapada i pete kolone u Rusiji. Po vidovitim rečima samog Staljina: „Na moj grob će nabacati hrpu smeća, ali će vetar istorije to smeće nemilosrdno oduvati“. Druga je stvar što zapadni rusofobi i ruski liberali smerdjakovskog duha to ne žele da priznaju.

Što se nas tiče, donekle se može razumeti što se ta istina teško probija u delu srbskog patriotskog korpusa. Jednostavno, za srbskog patriotu, monarhistu, pravoslavca, pobeda nad nacizmom povezana je i sa dolaskom na vlast srbskog krvoloka Josipa Broza Tita i mnogi ne mogu da shvate da je za ruskog patriotu, monarhistu, pravoslavca takav ruski krvolok bio Lav Trocki, nikako Josif Visarionovič Staljin.

Međutim, ta istina se i kod nas polako probija, jer zaista je žalosno suditi o ulozi velikog vođe u pobedi nad nacizmom na osnovu istoriografije dva bogoborca – Josipa Broza Tita i Nikite Hruščova. Sigurno je da bi konačno oslobađanje od Brozove istoriografije onemogućilo obesmišljavanje Pobede i svojevrsnu „tuđmanizaciju“ srbskog stradanja koju poslednjih godina promovišu i neke značajne institucije i pojedinci u našoj državi.

(KRAJ)

Napomena : na molbu autora pridev „srpski“ će se u ovom tekstu koristiti u formi „srbski“

Izvor: Novi Standard