Zašto su važni ruski mediji u Srbiji?

„Izvadi nas iz Egipta neznanja“, vapio je srpski mitropolit Mojsej Petrović 1721. godine u pismu Petru Prvom, imperatoru jednoverne i, tada se verovalo, jednojezične Rusije. Između dve velike seobe Srba u Ugarsku pred turskim zulumom, ispunjene najdubljom tragikom naroda zbega, mitropolit od cara nije tražio ni ruski barut ni ruske dukate. „Ne prosim telesnoj, no duševnoj pomoći“, pisao je, za „protivljenija vragom našim“. Preslabi za kulturni rat u novoj neprijateljski nastrojenoj sredini, bez škola i učitelja, bez knjiga i štamparija, Srbi su tražili bratsku pomoć u odbrani jezika i vere. U biblijskoj jednojezičnosti višeg reda Petar Veliki je razumeo vapaj – u kome je Egipat bio drugo ime za tamu, a vrag za neprijatelja – i krajem decenije ruski učitelji Maksim Suvorov i Emanuel Kozačinski osnivali su prve srpske škole severno od Dunava.

Tri veka kasnije, Srbija je ponovo pala u „Egipat neznanja“, i ni ovaj put nema kome da se obrati do svojoj jednovernoj i jednorodnoj braći. Kao i onda, Srbija je okupirana, doduše tehnološki sofistikovanije, ali ne manje. Za razliku od vremena mitropolita Mojseja, Srbija je danas još i duboko podeljena na svoje pretežno prozapadne elite i patriotski narod. Ali, još više nego onda, neodvojivi deo narodnog sna o Otadžbini danas su ljubav i vera u Rusiju.

Sa našom ruskom braćom vezivalo nas je dobro, ali i, još više, zlo. Čak i ono koje ne prestaje – agresija NATO iz 1999. godine – bilo je, kako je svedočio Solženjicin, poslednji ekser u sanduku ruskih iluzija prema Zapadu i okidač za preporod ruske države. Rusija danas ne liči na Rusiju iz 90-tih, ali Srbija liči, mnogo više nego što to sama može da podnese. Agresija na Srbiju nastavljena je u miru komadanjem državne i narodne supstance – od teritorije, preko privrede, zdravstva i školstva, sve do jezika, kulture i medijskog prostora. Iako su se zapadne sile pokazale nepomirljivim prema vitalnim srpskim interesima, u najvećem delu srpskih elita i na političkoj sceni danas gotovo da nema nikog ko bi te interese branio. Još manje je onih koji su spremni javno da bar posumnjaju u zapadna postupanja u Srbiji kao nezakonita, nemoralna, nasilna i ponižavajuća.

Temeljna srpska dihtomija

Više je od slučaja da su za to vreme svi domaći protivnici srpskih interesa za račun zapadnih istovremeno i vatreni rusofobi. Otuda u većim srpskim medijima – od kojih se nijedan ne usuđuje da ospori zapadne interese – često čitamo i slušamo o tome kako „Rusija nikad u istoriji nije bila na srpskoj strani“, sve do otvorene rusofobije rasističkog karaktera.

Pred pitanjem srpskog nacionalnog i državnog interesa i naklonosti Rusiji, sa jedne strane, i odanosti zapadnim interesima, čak i kad su oni otvoreno antisrpski, sa druge, danas se lomi temeljna podela srpskog društva – na patriotski narod i prozapadne elite. Vredno je istaći da te elite nisu birane po stvaralačkim potencijalima. One ne žive u svojim delima, u nauci, kulturi ili napisanim knjigama. One žive isključivo u masovnim medijima kao izvršioci naloga meke okupacije.

Koliko ta podela nije autohtoni proizvod društva, najbolje govori činjenica da je danas većina građana protiv ulaska Srbije u Evropsku uniju, dok ih je više od tri četvrtine za stratešku saradnju s Rusijom. Nasuprot tome, vlada, uprkos poraznim rezultatima zemlje na putu ka EU, i dalje kao strateški prioritet vidi ulazak u Uniju. Taj stav deli više od 90 odsto poslanika u parlamentu i gotovo sva elita.

Oni političari koji su za čvršće veze sa Rusijom često su žrtve napada u medijima i kritika, podsmeha, čak i medijskog linča srpske elite. Tako bivaju obeshrabreni i neskloni saradnji s Rusijom, čak i kad misle da je to dobro i korisno. Sa druge strane, dirljivi doček i klicanje predsedniku Putinu više od 20.000 Srba 23. marta 2011. godine na beogradskom stadionu Marakana, gde su svi došli zbog njega, pokazao je šta srpski narod misli o Rusiji i njenom lideru. Većina srpskih medija, za to vreme, podsmevala se ponudi ruskog predsednika za saradnju.

Ta dihotomija između građana i elite, uz raširene zapadne agenturne mreže u srpskom državnom aparatu i javnosti, jeste najveća pretnja i sadašnjoj i budućoj saradnji Srbije i Rusije. Tome bi možda valjalo pridodati i odsustvo svakog senzibiliteta za to unutar ruske poslovne elite u Srbiji, koja, za razliku od one pristigle sa Zapada, deluje kao da nacionalne interese svoje zemlje ne drži visoko na listi prioriteta.

Godina u koju smo ušli mogla bi da bude ključna za srpsko-ruske odnose. Deo srpske vlasti i narod iskreno žele da se započne gradnja Južnog toka, koji će biti temeljac saradnje u budućnosti. Ali preovlađujući deo elite neće prestati da se protivi tome i miniraće svaki pokušaj pozicioniranja ruskog uticaja u Srbiji. A koliko su političari podređeni prozapadnim elitama i medijima najbolje govori to što predsednik Tomislav Nikolić po dolasku na vlast nije smenio nijednog urednika iako su tokom izbora svi vodili prljavu kampanju protiv njega. Umesto toga, on se danas veoma trudi da javni deo svoje politike vodi u saglasnosti sa tim medijima. Otuda opasnost da oni među političarima koji su rešeni da izgrade Južni tok ne budu uspešni i da, uprkos svojim željama, iznevere ruske partnere.

Preko potreban balans

Zato držim da je neophodno i veoma urgentno rusko prisustvo u vlasništvu velikih srpskih medija – već postojećih ili novoformiranih, svejedno – u bar jednim dnevnim novinama i jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Naravno, neće biti dobro ako takvo delovanje bude tek izraz dobre volje. Samo ako bude energično, ambiciozno i hitno, ono će danas moći da bude imperativna zaštita ruskih interesa u Srbiji i njima komplementarnih srpskih. Jer to što bi ruska kompanija ili pojedinac bili vlasnik tih medija uticalo bi neposredno na Rusiji veoma sklone građane, tako da se taj uticaj ne bi širio kroz filter Rusiji nesklonih srpskih elita. Ruski interesi u Srbiji efikasno bi se branili jačajući glas srpskih građana, snažeći manjinu proruske elite i ohrabrujući političare koji su za saradnju dve zemlje.

U poslednjoj deceniji Rusija je u Srbiji najviše kucala na zatvorena vrata, i zato njeno uspostavljanje uticaja, iako je uspeha bilo, nikad nije bilo nesporno, nikad definitivno. Deset godina kasnije, moglo bi se reći da je Rusija pokucala na sva srpska vrata, osim onih koja su za nju bila najotvorenija – vrata srpskog naroda. Ako to ne namerava da učini sada, kad taj narod budućnost vidi u tami, onda bi bilo dobro i da ga nekako obavesti, kako bi Srbi u odsudnu bitku za opstanak države ušli rasterećeni i svoje poslednje velike iluzije.

Što se Srbije tiče, rusko prisustvo u masovnom medijima stvorilo bi preko potreban balans u ekstremno prozapadnom javnom prostoru. Osim toga, građani Srbije toliko su zasićeni zapadnom propagandom da bi ruski mediji, sigurno je, imali dobar odaziv, izazivajući duboke promene u srpskom društvu. Konačno, taj glas kojim bi Rusija ušla u Srbiju pomogao bi bujanje srpskog virusa slobode iako će konačno oslobađanje od kolonijalne EU bolesti biti samo naša, srpska, stvar.

Komplementarnost interesa dva naroda koja bi se tako realizovala bila bi početak još dublje saradnje i najbolji dokaz prijateljstva. Na kraju, Srbija koja bi se izvukla iz „Egipta neznanja“ bila bi i bolji i pouzdaniji prijatelj i sebi i Rusiji.

Napomena:

Pod naslovom „Serbiя v эpicentre informacionnыh boёv“, verzija teksta prilagođena ruskim čitaocima u prevodu Save Rosić objavljena je 3. februara na Fondu strateške kulture, Ruskoj narodnoj liniji i većem broju sajtova na ruskom jeziku. O istoj temi autor je izlagao na Akademiji u Ruskom domu u Beogradu 1. februara 2013. godine.

Izvor: Novi Standard

Izvor: Novi Standard