Сви наши ратови и Амери

На неком сам порталу прочитала дирљиву причу о брачном пару који живи у неком граду у Србији. Он има рак, она умире од рака. Преко медија моле добре људе да им помогну да отплатити дугове како им деца не би остала без крова када им родитељи умру. Спомињу износ од неких седам хиљада евра. Знам да их мој прилог, можда ће на порталу осванути и број банковног рачуна, неће спасити али би помогао.

Страшна прича? Банална прича. На бившим просторима покојне Југе људи се деле на оне који имају рак и оне који не знају да га имају. Нико од висококвалификованих стручњака у све страственије посвађаним земљицама не објављује колико има од рака болесних људи око нас. Не знам која од мојих шпзнаница нема рак дојке, матернице, бешике… Мушкарци простате, плућа, грла, црева.

Дечица на оноколошким одељењима дечјих болница умиру далеко од медија. Тужне приче, ружне приче, ћелаве жене, мушкарци жута лица, бебе великих очију које пуне страве чекају смрт… Кога то занима? Имамо Северину и имамо рат између четника и усташа који је све жешћи из дана у дан, из сата у сат. Док сви око нас умиру ми који мислимо да смо живи крупним корацима ступамо у деведесет и прву.

Хрватски политичари нам поручују како ће проклета Србија једном платити све што су нам гадови учинили. Српски политичари објављују свом народу, усташе су прошле боље него заслужују након свега што су учиниле српској нејачи од… једно стољећа седмог. А заправо, откако имамо демократију, једино су наше туморчине свој на своме. Кемо, кемо, господару, не видесмо давно кемо.

Да нам је неко пред двадесетак година рекао да ћемо се данас рукама и ногама борити за место на столици на коме ће нам у вену увалити хемиотерапију а ње бити неће, шта бисмо му рекли? Ништа нама тада није било јасно као што нам ништа јасно није ни данас. Цркавамо у најстрашнијим мукама јер смо пресиромашни да бисмо баш свакоме болеснику могли у вену уштрцати лековити отров. Лове нема јер су нас опљачкали а успут нас и нашу децу и наше унучиће обогатили осиромашеним ураном.

У бившој Југославији ничега нема осим глади, беде, мржње и рака. Да би ствар била тотално сулуда никоме од нас у којима чучи рак или се већ опуштено шета не пада на крај памети да постави питање, одакле сав тај рак? Додуше, зашто бисмо питали кад је довољно загуглати, „осиромашени уран“, па сазнати шта су нам Амери учинили.

Баш би било занимљиво кад би неки лудак са ових прелудих простора потегнуо питање одштете коју би нам због геноцида морали платити сејачи осиромашеног урана. Вуковарска трагедија, Сребреница, рушење Дубровника, убијање Сарајева, терање Срба из Хрватске, Шкабрња, рушење Моста у Мостару, проглашење Косова државом, концентрациони логори у Мостару, Мањача и мањаче… Све су то пиздарије у упоређењу са оним што су Амери посејали на овим некад нашим просторима.

Зашто неки наш раконосац не би на оном хашком суду за геноцид споменуо Амере? Зашто не би неко ко се распада од рака имао право на посљедњу зајебанцију у животу? Никада се то неће догодити. Не зато јер онај суд у Хагу не сме судити Америма, ми једноставно нисмо зајебанти. На простору бивше Југославије живе, још неко време, људи без духа. Ускоро ће овим просторима бауљати само духови.

Све наше поразе и све наше “победе” једном ће ипак прекрити рузмарин, сњегови и шаш. Кости наших праунука обогаћене осиромашеним ураном делиће се на усташе, четнике и балије. Боже, ми ни преко рака нећемо доћи до мира.

Обрада – ЦЕОПОМ-Истина

Извор: Сајт Ведране Рудан