Dačiću, Cezare!

Istorija pamti Gaja Julija Cezara kao velikog vojskovođu prvenstveno zbog toga što je – on sam za sebe to tvrdio. O osvajanju Galije, kojim je zapovedao na čelu čuvene 13. legije tada nepobedive rimske vojske, Cezar je napisao memoare, što je praktično i jedino svedočanstvo o tom vojnom poduhvatu. Prirodno, u spisima nije štedeo pohvale na svoj račun, a pošto nikog nije bilo da mu protivreči, u večnost je ušao kao ratni genije.

Ovo što Ivica Dačić pokušava da uradi još je neobičnije od Cezarovog pristupa. Čak i ako je, naime, preuveličavao hrabrost i domišljatost iskazanu u sudaru sa sasvim nedoraslim galskim plemenima, Cezar je ipak učestvovao u tim sukobima, i to neposredno. Za razliku od njega, Dačiću učešće u borbenim dejstvima izgleda nije neophodno u pokušaju da se dograbi vojničke slave.

„Ja sam ratovao protiv Tačija, ne znam zašto se ne bih rukovao i razgovarao sa njim“, izjavio je Dačić još oktobra 2012. godine, tada na položaju predsednika Vlade Srbije, posle prvog susreta koji je imao sa Hašimom Tačijem, koji je tada pa bio „premijer“ Kosova*. Sećate se, to je bilo ono kada se danima krilo da će se njih dvojica sresti u Briselu, samo što tada niko od ovih što se sada navodno bune protiv cenzure ni glasa nije podigao… Kasnije su ti njihovi susreti učestali, a Dačić je još nekoliko puta našao za shodno da „podseti“ javnost da je, eto, on devedesetih „ratovao protiv Tačija“.

Proteklog vikenda je Dačić, sada ministar spoljnih poslova, dao opširan intervju dnevnom listu „Kurir“, u kojem je spisak svojih ranijih ratnih neprijatelja proširio i na NATO:

„Sa njima smo ratovali i nismo pristali na ultimatum.“

Da ne bude zabune, pod „mi“ nije mislio na Srbe ili Srbiju u celini, već na sebe u množini, tačnije, na Socijalističku partiju Srbije kojom rukovodi. Pričao je, naime, o tome da se „oni“ nisu plašili ni „većih igrača“ nego što je Vojislav Šešelj, a kada ga je novinar upitao koji su to veći igrači, odgovorio je ovom opaskom o NATO-u s kojima su „ratovali“.

Slušajući Dačića, čovek bi mogao da smetne s uma da u Srbiji zaista postoje ljudi koji su se, za razliku od njega, istinski borili protiv Tačija i NATO-a. Ratnici koji su se, za razliku od Dačića večito smeštenog u kakvom udobnom političkom položaju, sa šiptarskim teroristima i evroatlantskim siledžijama gledali preko nišana. I, mada su se borili na strani koja je u to doba, krajem devedesetih, bila tragično usamljena i ostavljena na milost i nemilost najsmrtonosnije vojne sile svih vremena, nisu se osramotili. Naprotiv, samo retke među njima nije odlikovalo junaštvo.

Neki su danas u Hagu, neki po domaćim zatvorima, neke uveliko pokriva crna zemlja, a oni koji su „najbolje“ prošli tavore po beznačajnim službama sve beznačajnije vojske ili po zabačenim ćoškovima militarizovane policije. Za razliku od Dačića, nisu napredovali u režimu koji već 15 godina vedri i oblači Srbijom tako što ispunjava svaku želju stranih zavojevača na štetu srpskih ciljeva i dobrobiti zemlje.

Hvališući se njihovim junaštom, koje bez ikakvog prava pripisuje sebi, Ivica Dačić vređa ove ljude, i mrtve i žive. Stoga je sadašnji šef diplomatije u najmanjem zaslužio da sledeći put – a ovo je ipak Balkan i, kada je reč o oružanim sukobima, sledeći put nikada nije predaleko – podeli iskustvo sa pravim ratnicima. Da, što se kaže, omiriše barut. Ako je verovati njegovim sopstvenim rečima, to mu čak i neće biti prvi put, pa će valjda moći da se snađe.

Izvor: Fond Strateške Kulture