Beko i pad Slobodana Miloševića

„List slobodne Srbije“ nedavno je u uvodniku ishvalio Milana Beka kao budućeg direktora železnica, jer je uspešno privatizovao Telekom, doneo najbolji zakon o privatizaciji, obnovio „Zastavu“, domaćinski se odnosi prema državnoj imovini. Uzgred, njegove firme i održavaju „List slobodne Srbije“, a druge novine su objavile kako je postpetooktobarska vlast bila ljuta na Beka i razrezala mu porez na „ekstraprofit“ od milion i po maraka. Kakva je stvarno bila uloga, Đinđićevog kuma, Miloševićevog ministra i Mirinog miljenika, Koštuničinog akvizitera, Tadićevog i Nikolićevog dovodioca na vlast u petoktobarskim zbivanjima?

Zanimljivo svedočanstvo o tome donosi knjiga uglednih novinara „Vatre i potop – u vrtlogu porodičnog srbolenda“, nastala dok su ti događaji još uvek bili sveži i uglavnom intervjuisanjem visokih funkcionera SPS-a, a objavljena u Beogradu 2001. godine (autora Dejana Lukića i Pere Simića, u izdanju IP „Filip Višnjić“). Odurnost koju su izazivali likovi poput Gorice Gajevića, Zorana Lilića, Nikole Šainovića, Milomira Minića, Milana Milutinovića, ne znači da oni nisu bili vešti političari, potpuno svesni situacije u kojima se zemlja i vlast nalazila. Posle iskustva obojenih revolucija, možda bi autori i izmenili neke svoje stavove od kojih je ključan da je Slobodan Milošević „/…/ trinaest godina vladao, ali NIJE odlučivao. U svim sudbinskim situacijama preglasan je u kući.“ (Predgovor)

Da bismo ilustrovali samo neke od poteza ne-Mirinog krila SPS-a, samo napomenimo da je Gorica Gajević na sastancima partije govorila protiv glumljene čvrstine u odnosu na kosmetski problem, čak se i tajno sastala sa Šimonom Peresom u nastojanju da zadobije jevrejski lobi u svetu za ravnopravno tretiranje srpske strane. Zoran Lilić je, takođe, tajno pregovarao sa Helmutom Kolom, koji se preko diplomatskih kanala ponudio za posrednika u zaustavljanju bombardovanja, obećavajući objektivan odnos prema Srbima, kojim će ispraviti grešku iz prethodnog rata i obezbediti veće evropsko namesto američkog prisustva. Početkom maja 1999. Milošević je odbacio Kolovu ponudu, naređujući da mu se odgovori „korisnom nejasnoćom“. Dobili smo, kao što sada znamo, dva američka posrednika, Ahtisarija i Černomidina (kome je, po tvrdnji generala Ivašova, obećana podrška u trci za Jeljcinovog naslednika, ako pusti niz vodu Srbe). Nisu uspeli ni tajni pregovori Lilića sa Lukašenkom da Belorusija isporuči sistem za elektronsko osmatranje granice sa Albanijom, što je danas i potvrđeno nedavnim Lukašenkovim intervjuoom Miroslavu Lazanskom, u kome se tvrdi da je Milošević odbio sistem S-300.

Umesto miroljubive politike vrha SPS-a, pobedila je Mirina vizija rešenja kosmetskog čvora, koja je na sastanku sa poslanicima JUL-a sa Kosova, koji su se žalili na teror OVK, rekla: „A što im vi ne vratite istom merom? Ako niste u stanju da im radite to što oni rade vama rade, idite sa Kosova. Izvolite doći u Srbiju.“ (str 11) Vidimo da Mira nije Kosovo suštinski smatrala Srbijom i to objašnjava što Milošević nije promenio granice, npr. na severu te teritorije, čak ni opštinske granice Bujanovca.

Dolazi gladna i sumorna 2000. godina i Milošević na septembarskim izborima bespotrebno ide na prevremene predsedničke izbore, samo kako bi dao podršku JUL-u na saveznim izborima. Partijski izvori navode da je čak i tada „mali“ Uroš Šuvaković“ smatrao da su predsednički izbori „čista glupost“. Gajevićka pita Miloševića da li će 30% nesrba glasati za njega? Teško, odgovara. Pa, da li ćete dobiti podršku 70% Srba? Teško. „Pa, Predsedniče u tom slučaju gubite izbore i niste više Predsednik“, govori mu Gajevićka.

Svi znamo šta se desilo na izborima 24. septembra 2000. godine: Koštunica je ubedljivo dobio predsedničke izbore, DOS lokalne, ali su SPS-JUL i Bulatović imali većinu u Saveznoj skupštini. Osim toga, oni su čvrsto držali, suštinsku, republičku vlast. Dakle, Koštuničina pobeda (mada mnogi i do danas sumnjaju da je imao preko 50% glasova, ali je imao ubedljivu većinu) mogla je da bude Pirova pobeda i bez revolucionarne smene vlasti ne bi značila ništa. Postoje izvori koji tvrde da je, u ponoć 24. septembra, Milošević bio sklon da prizna Koštuničinu pobedu. Ali, sutradan se stvari radikalno menjaju i tu na scenu stupa naš junak Milan Beko.

Prethodno je Mira Marković gotovo najurila Milana Milutinovića iz rezidencije, jer je savetovao da se ne ide u drugi krug. Dvadesetpetog septembra se drži sastanak vrha SPS-a i Miloševića, kome prisustvuje, iako nije rukovodilac partije, Milan Beko. Gorica Gajević savetuje Miloševića da odstupi, ali joj se Beko odlučno suprotstavlja, on je za drugi krug. Kaže da su načinjeni propusti, da „naši ljudi nisu znali sa biračima, ali se to neće ponoviti“. Sugeriše da je opozicija davala novac biračima i da treba odrešiti državnu kesu. (str. 101) Gajevićka sarkastično primećuje da je on (Beko) znao sa biračima i da je u kragujevačkoj izbornoj jedinici dobio samo jednog poslanika. Šuvaković predlaže objavljivanje pobede u drugom krugu, bez obzira na rezultate. Beko dalje nastavlja priču o korisnosti drugog kruga. Beko igra, kako kaže Gorica Gajević, „monstruoznu igru“ (str 104), ona ga masno opsuje i izlazi iz rezidencije sa namerom da podnese ostavku. Na stepeništu je zaustavlja telohranitelj Senta Milenković, a potom dotrčava i Milošević da je umiri. Ipak Bekova „intelektualna logistika“ biva prihvaćena.

Ko se seća tih dana, možda će se setiti priče koja se širila čaršijom da je Milošević gađao Gajevićku pepeljarom. Istina je bila drugačija: Gorica Gajević je, opsovavši ga, gurnula tešku pepeljaru prema Beku.

Nije Milan Beko srušio Miloševića, ali je, po nalazima Dejana Lukića i Pere Simića, imao veliku ulogu u „igri senki“, poznatoj kao 5. oktobar.

Vreme je da kao, ponovni, kandidat za državnu funkciju, tu ulogu objasni.

Izvor: Stanje stvari