eu i srbijaБЕОГРАД/БРИСЕЛ – Улазак Србије у Европску унију подразумева спровођење неопходних реформи, испуњавање услова из 35 поглавља, као и пуну нормализацију односа Београда и Приштине, оценио је аналитичар Душан Јањић, а портпарол Европске комисије Петар Стано поручује да брзина европских интеграција не зависи од ЕК, већ од Србије.

„Брзина европских интеграција не зависи од нас (Европске комисије), него од напретка које земље кандидати постижу у достизању критеријума и од земаља чланица ЕУ”, рекао је Стано одговарајући на питање Танјуга да ли је реално да Србија оконча преговоре до 2020. године

Стано је подсетио да Европски савет, који чине земље чланице, доноси одлуку о отварању и затварању сваког од укупно 35 поглавља преговарачког процеса.

Како је Јањић у изјави Танјугу рекао, за усаглашавање српског и европског законодавства потребно је донети и променити неколико хиљада закона, али и завршити реституцију, решити проблеме у јавном сектору. Он међутим, поручује да још није ни почело решавање ових питања.

„То још није ни почело, није уопште на списку ових приоритета и такозваних реформских закона”, указао је Јањић.

У последњем, 35. поглављу, додао је, од Србије се очекује пуна нормализација односа Београда и Приштине, иако још није дефинисано шта је пуна нормализација.

„То поглавље се отвара на почетку и затвара на крају. Затвара се када се оствари пуна нормализација односа. Чека се да се постигне тај такозвани завршни, свеобухватни уговор, или други Бриселски уговор”, поручио је Јањић.

Сматра и да је реално да ће Србија у ЕУ ући тек 2025. године, али да је могуће постати део заједнице и пет година раније, али само уз велике напоре и политичку подршку.

„Наши политичари болују од кратких рокова…Србија још нема државну стратегију прикључивања ЕУ, оне које су раније рађене (200 националних стратегија) говоре да Србији треба 15 година озбиљних реформи јавног сектора и институција да бисмо ушли у ЕУ. У овом моменту Србија није почела те реформе”, указује Јањић.

За директора Фондације Конрад Аденауер у Београду Хенрија Бонеа није немогуће да Србија до 2018. године, како је то раније најавио премијер Александар Вучић, испуни све захтеве, али је поручио да је то „амбициозан план”.

„Добро је да постоји стратегија… Кад погледате пример Црне Горе можете да видите да су они у процесу преговарања већ две године и да су и даље мање-више на почетку. Надам се да Србија може успешно и брзо да прође кроз преговоре”, додао је Боне.

Према његовом мишљењу, ЕУ треба да створи такав амбијент да Србија може да се интегрише када испуни све услове преговора, те да је у том смислу оптимистичан да ће „везе, комуникација и координација између Брисела и Србије наставити да се интезивирају”.

„Очекујем да нова влада покаже резултате и докаже да може да испуни предвиђене услове из свих 35 поглавља у процесу придруживања Европској унији”, рекао је Боне у изјави Танјугу и истакао да је неопходно у том смислу да се настави дијалог Београда и Приштине.

Раније ове седмице Вучић је најавио да постоји шанса да до 2020. године Србија буде чланица ЕУ. Он је високој представници ЕУ за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон, која је дошла у Београд да подржи нову владу, поручио да реформе треба да урадимо због наше земље, унутрашњег стања, „наших унутрашњих реформи, и да ћемо то урадити до 2018. године”.

„Даље то не зависи од нас и да има много дугих фактора”, рекао је Вучић.

Ештон је на упитана да ли је реално да Србија затвори преговарачка поглавља до 2018. године, одговорила да не сумња у Вучићеве капацитете.

„Да сам на вашем месту никад не бих сумњала у капацитете овог човека да обори рекорд када је реч о временским роковима”, рекла је Ештон.

Аналитичари: Србија све више добија на значају у ЕУ

БРИСЕЛ – Посета високе представнице ЕУ Кетрин Ештон Србији представља неуобичајено снажан израз подршке новој влади Србије и европским интеграцијама, сматрају политички аналитичари у Бриселу.

„Крајње је неуобичајено да се висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност лично појави у земљи која није чланица ЕУ да подржи формирање нове владе и да се обрати Парламенту”, каже за Танјуг Тоби Вогел, уредник бриселског недељника „Јуропиан Војс”.

Вогел је уочио и да у свом говору српским посланицима Ештон ниједном није изговорила реч Косово, него је искључиво помињала Приштину.

„То показује колико се Ештон трудила да изађе у сусрет домаћинима”, каже он.

Вогел верује да ЕУ почиње да доживљава Србију као „угаони камен” интеграције Западног Балкана, те констатује да Србија убрзано престиже Црну Гору на европском путу.

„Црна Гора се због слабих административних капацитета тренутно суочава са тешкоћама у спровођењу реформи, тако да јој можда одговара да мало уђе у заветрину”, примећује он.

Александра Стиглмајер, виша аналитичарка Европске иницијативе за стабилност (ЕСИ), такође сматра да Србија добија на значају у Бриселу.

„Имам утисак да Србија има снажну подршку не само у Комисији, него и у Европском савету”, каже она и додаје да у томе извесну улогу игра и украјинска криза.

„Многи у Бриселу сматрају да је сада неопходно јаче привезати уз себе земље Западног Балкана како би се спречило даље ширење утицаја Русије”, рекла је Стиглмајер Танјугу.

Она због тога верује да ће притисак из ЕУ да се Србија дистанцира од Русије са временом расти.

„Нисам убеђена да је Ештон била потпуно искрена када је у Београду рекла да ЕУ неће тражити од Србије да се опредељује између Москве и Брисела”, каже она.

Када је реч о очекивањима Београда да би Србија могла да заврши преговоре о придруживању до 2020, Стиглмајер и Вогел имају одређене резерве у вези с таквим роком.

„Процес придруживања је технички веома компликован, тако да ће упркос најбољој политичкој вољи бити тешко испунити све критеријуме у том року”, указује Вогел, док Стиглмајер примећује да су се критеријуми за учлањење пооштравали после сваког круга проширења.

„Хрватској је било знатно теже да уђе у ЕУ него Бугарској и Румунији, тако да очекујем да ће тако бити и са Србијом”, каже она.

Колико трају приступни преговори са ЕУ?

БЕОГРАД – Искуство земаља које су у последњих 10 година постале чланице Европске уније показује да су приступни преговори у процесу придруживања трајали између три и шест година.

Преговоре су најбрже завршиле Словачка, Малта, Летонија и Литванија, које су званично почеле да преговарају са ЕУ у фебруару 2000, а затвориле сва поглавља у децембру 2002. године.

Ове четири земље постале су чланице ЕУ 1. маја 2004. године, у такозваном великом таласу проширења. У исто време Унији су се прикључиле и Чешка, Естонија, Кипар, Мађарска, Пољска и Словенија, које су отвориле приступне преговоре 31. марта 1998. године, а затвориле их у децембру 2002.

Преговори између ЕУ и 10 тадашњих кандидата за чланство били су подељени на 31 поглавље.

Кипар је представљао посебан случај пошто је био једина земља која је ушла у ЕУ а да није имала контролу над целокупном својом територијом, што важи и данас.

У Унију је ушао део који настањују кипарски Грци, али не и север острва, под контролом кипарских Турака.

Бугарска и Румунија су почеле званично да преговарају у фебруару 2000. године, такође по 31 поглављу, а преговори су затворени у јуну, односно у децембру 2004.

ЕУ је, међутим, већ у њиховом случају пооштрила критеријуме за улазак, уводећи такозвану „заштитну клаузулу”, према којој би пријем у чланство, предвиђен за 1. јануар 2007. године, могао бити одложен на годину дана уколико до 2007. не испуне у потпуности постављене услове.

И Румунији и Бугарској је посебно замерено то што нису довољно успешно сузбиле корупцију и организовани криминал, и изражена је сумња у то да су сасвим спремне да одговорно и ефикасно користе европске фондове.

Европска комисија је, такође, клаузулом дала себи право да им онемогући извоз прехрамбених производа на тржиште ЕУ ако не буду испуниле све критеријуме ветеринарске, фитосанитарне и здравствене безбедности.

Клаузула је омогућавала Бриселу и да им ускрати пуну слободу кретања људи, робе, услуга и капитала и искључи их из заједничке политике у области конкурентности, енергетике, саобраћаја и телекомуникациија уколико не примене сва европска правила и законе.

Хрватска је била лидер међу земљама Западног Балкана у процесу евроинтеграција.

Загреб је у октобру 2001. године потписао Споразум о стабилизацији и придруживању, који је ступио на снагу у фебруару 2005. Хрватска је у јуну 2004. године стекла статус кандидата за чланство, званично је отворила преговоре у октобру 2005. године, затворила их у јуну 2011, а 1. јула 2013. године примљена је у ЕУ.

Процес приступања ЕУ био је за Хрватску дуготрајнији и тежи него за претходне земље кандидате. Само отварање преговора каснило је због недовољне сарадње с Хашким трибуналом.

Када је реч о копенхашким политичким критеријумима, земља се суочила с великим изазовима у области правосуђа и заштите људских права, док је у спровођењу акија, према процени Европске комисије, било потребно уложити знатне напоре у 14 од 35 поглавља.

Хрватска привреда оцењена је као функционална тржишна економија, али је 2009. године ушла у рецесију, што је бацило светло на проблем јавног дуга и спољнотрговински дефицит, а раст стопе незапослености и штедња јавне потрошње додатно су политички дестабилизовали земљу.

Треба имати у виду и да су критеријуми за пријем у ЕУ, у поређењу са онима из претходна два таласа проширења, били знатно проширени и пооштрени.

За разлику од претходних 12 земаља, које су примљене групно 2004. и 2007. године, Хрватска је требало да уђе у Унију сама, што је био први такав случај после уласка Грчке 1981. године.

У пракси, то је значило да нема с ким да се пореди и да сама сноси административни терет преговора. С друге стране, није била у опасности да је други, мање спремни кандидати успоравају. ЕУ је, такође, увела и нова, строжа правила у преговорима, која су обухватала сет од 138 мерила за отварање и затварање поглавља, мада хрватски експерти тврде да је у пракси број мерила био већи од 400 пошто су многа од њих била подељена на подкатегорије.

Новина је било и Поглавље 23 о правосуђу и основним правима, с фокусом на реформу правосудног система, борбу против корупције и поштовање основних права, пошто су се те области показале проблематичнима у претходним рундама проширења.

Приступни преговори Хрватске били су додатно искомпликовани због билатералних питања, попут граничног спора са Словенијом, и унутрашњих криза – неочекиване оставке премијера Иве Санадера, низа корупцијских скандала и реконструкције владе.

Истовремено, ситуација није била много боља ни у ЕУ, коју су у том периоду потресле три велике кризе.

Институционална криза избила је 2005. године када су Холандија и Француска на референдуму одбациле нови европски устав; финансијска криза, три године касније, додатно је гурнула питање проширења на маргине политичких дебата у Бриселу, а као последица тога уследио је „замор од проширења”.

ЕУ је, такође, учила на грешкама. У Бриселу и престоницама држава ЕУ раширило се уверење да је било погрешно дозволити Бугарској и Румунији да се прикључе ЕУ, будући да нису до краја спровеле нужне реформе, те је изведен јасан закључак – нема више пречица.

Колико ће трајати приступни преговори Србије, који су званично отворени 21. јануара, тешко је предвидети.

Циљ Србије је, како је у експозеу поручио премијер Александар Вучић, да се свих 35 преговарачких поглавља затвори 2018. године.


Извор: Танјуг

Оставите коментар

Оставите коментар на Брзина ЕУ интеграција зависи од Србије

* Обавезна поља