Češki humanitarci – „Ne predajte se, Kosovo je Srbija“

U periodu od 17. do 22. aprila 2015. godine uspešno je sprovedena još jedna humanitarna akcija koju je organizovao Pokret Reci ne EU u saradnji sa prijateljima iz Češke. Tačnije, akcija nije bila samo humanitarnog karaktera, već je imala za cilj i da podseti na određene ljude i događaje kako ne bi bili zaboravljeni. Deo pomoći su prikupili u Češkoj a deo u Srbiji, a u toku svog putovanja su pomoć otpremili i uručili onima kojima je bila namenjena. Skoro na kraju putovanja odlučili su da posete Užice, da se upoznamo i razgovaramo za SRBski FBReporter o njihovom dobrovoljnom humanom angažovanju…

Za SRBski FBReporter govore: Dimitrije Marković – Pokret Reci ne EU, David Mlinek, Jan Urbančik i Peter Kesner, Česi koji veoma vole Srbe i Srbiju… kao i teritorije na kojima sada žive i na kojima su nekada pre poslednjih ratova, raspada SFRJ, živeli Srbi…

*  *  *

Dimitrije Marković već godinama vodi Pokret Reci ne EU i našim čitaocima je poznat po tekstovima o akcijama koje je taj pokret sproveo, kao i po borbi za istinu o Srbima. On živi i radi u Belgiji, inače je poreklom iz užičkog kraja, iz Bajine Bašte, a sarađuje sa ovim udruženjima i pojedincima iz Češke, čak je prevodilac i nekoliko knjiga čeških autora koje objašnjavaju pogubnost po ekonomiju i život jedne države članstvom u EU. Gospodin Marković je bio ljubazan i da prevodi razgovor, pitanja i odgovore koje su razmenili Česi i Biljana Diković, urednik SRBskog FBRepotera.

O ovom putovanju i pomoći koja je podeljena, detalje je za naše čitaoce rekao Dimitrije Marković…

17.04. su u Banja Luci posetili spomenik 12 beba gde su položili cveće na njihov zajednički grob, prislužili sveće i pomolili se. Sreli su se sa g. Predragom Adamovićem, predsednikom Srpskog sabranja Baštionik iz Banja Luke. Ciljevi Baštionika su između ostalog jačanje nacionalne svesti, obnova duhovnosti i slično ali organizuju i humanitarne aktivnosti. Ostavili su im određenu sumu novca sa željom da u njihovo ime bude uručena nekome od boraca VRS koji su bili ranjavani ili invalidi i žive u teškim uslovima.

U Prijedoru su istog dana posetili Nikolu Dunovića, sina Majke Hrabrosti.

U subotu 18.04 su posetili hram Svetog Save na Vračaru, u Beogradu. U nedelju 19.04 su prisustvovali liturgiji u hramu Svetog Proroka Ilije u Bajinoj Bašti. Nakon toga su bili gosti oca Vladimira Vasiljevića, kada su prijatelji iz Češke priliku iskoristili da ocu Vladimiru postave pitanja u vezi pravoslavne vere. Nakon toga su u selu Kušići posetili Cvetka Ristića koji je u napadu Orićevih snaga izgubio celu porodicu – oca, majku, brata i sestru.

U ponedeljak ujutro 20.04, su krenuli na Kosovo i Metohiju. Najpre su u Gračanici posetili kontejnersko naselje gde su dvema porodicama uručili finansijsku pomoć. Nakon toga su Crvenom krstu u Gračanici ostavili veliku količinu odeće – korišćene i nove, za decu i odrasle, da je preko njih dobiju oni kojima je potrebna.

Posetili su i manastir Gračanicu, a Fudbalskom klubu Gračanica su poklonili šest profesionalnih fudbalskih lopti i nekoliko dresova, koje je kao poklon poslao fudbalski klub Jablonec iz Češke.

U utorak 21.04, su otišli zajedno sa Zvonkom Mihajlovićem, bivšim predsednikom opštine Štrpce u Prizren gde su posetili Milicu Đorđević, jedino srpsko dete u Prizrenu i uručili joj pomoć.

Iz Prizrena su se vratili u Štrpce gde su kupili namirnice za dve višedetne porodice, kojima su osim toga odneli i odeću za decu, sredstva za higijenu i slično. Ostatak novca su ostavili Zvonku Mihajloviću, jer su se dogovorili da nakandno kupi namirnice i uruči ostalim porodicama kojima je potrebna pomoć. Takođe su ostavili i neke tehničke uređaje koji će biti uručeni najboljim đacima.

Biljana Diković: Ovo nije prvi put da sa svojim drugovima, članovima udruženja i pojedincima dolazite u posetu Srbima, sa finansijskom i svakom drugom vrstom pomoći. Da Vam se prvo zahvalim u ime svih Srba za ta dobra dela koja činite. A sada slede pitanja: odakle baš iz Banja Luke da krenete, šta je razlog ovakvog odnosa EU prema nama iz Vašeg iskustva, i na kraju, da li se kod Vaših i naših prijatelja iz Češke oseća zadovoljstvo zbog ispunjenog cilja ovog putovanja?

Dimitrije Marković: „Ovaj put smo odlučili da akciju počnemo u Banja Luci, iz dva razloga. Prvo, kada je domaća javnost u pitanju, da na delu pokažemo da smo rodoljubi, da ne priznajemo ne samo granicu prema Kosovu i Metohiji, već ni granicu prema Republici Srpskoj.

Rodoljublje podrazumeva svest o pripadnosti rodu i ljubav prema rodu, odnosno narodu, a srpski narod ne živi samo u Republici Srbiji nego i u Republici Srpskoj, Republici Srpskoj Krajini, Crnoj Gori itd.
Naši prijatelji žive u Grčkoj, naša braća žive u Rusiji, a u Republici Srpskoj, RSK, Crnoj Gori ne žive naša braća, tamo živimo MI. Koja je razlika između Srbina iz Banja Luke i Srbina iz Beograda? Srbina iz Trebinja i Srbina iz Prizrena? Srbina iz Knina i Srbina iz Nikšića?

Kada je reč o našim prijateljima iz Češke, cilj je bio da pokažemo da se problem Kosova i Metohije ne može posmatrati nezavisno od događaja na prostoru bivše SFR Jugoslavije, odnosno da je samoproglašena nezavisnost Kosova i Metohije deo, i posledica, kontinuirane politike SAD i EU (pre svega Nemačke, ali i Velike Britanije) prema srpskom narodu. Da su ono što su doživeli Srbi sa Kosova i Metohije, i problemi sa kojima se suočavaju, već doživeli Srbi iz Republike Srpske Krajine. Da je, pre nego što je 1999. godine bombardovana Republika Srbija, bombardovana Republika Srpska.

Tri su osnovna (međusobno povezana) razloga za ovakvu politiku SAD i EU prema srpskom narodu: naše istorijsko savezništvo sa Rusijom, pozicija Srbije kao vodeće sile na Balkanskom poluostrvu, odnosno u ovom delu Evrope, saobraćajne komunikacije koje vode preko Srbije: rečna Dunavom prema Crnom Moru i kopnena (pre svega železnicom) koja vodi ka Grčkoj luci Solun (npr. prekidi linije snabdevanja nemačkih snaga na afričkom ratištu, koja je vodila ovuda, a koji su vršile snage pod komandom generala Mihailovića, imale su značajan ili presudan uticaj na ishod bitke za Afriku, koja je predstavljala jednu od prekretnica Drugog svetskog rata. To je jedan od razloga za izgradnju američke vojne baze u blizini Uroševca), i kulturni obrasci, odnosno pogledi na svet, sistem vrednosti i kultura, koji su ne samo različiti, nego suprotni, ili tačnije suprotstavljeni, onima na Zapadu.

Zahvaljujem se Davidu, Janu i Petru, i svima iz Češke i Srbije koji su pomogli svojim prilozima.

Biljana Diković: Gospodine Urbančik, da se prvo zahvalimo za učešće u ovom humanom radu i pomoći Srbima, a da, s obzirom na to da je Jan već bio istim povodom među Srbima, pitamo šta je to posebno kod Srba kad ste ih tako zavoleli?

Jan Urbančik: Srbe i njihovu zemlju sam zavoleo. Divim se i volim tu koheziju, ponos na svoj narod, na zavete predaka i svoju tradiciju. Srbiji nikada nije bilo lako. Oduvek je bila pomalo „protiv svih“ i uvek plaćala cenu za svoju suverenost i ponos. Takođe, uvek se trudila da stane iza onih koji su joj bliski i nikad ih nije izdala. Tako je i sa našom državom.
Postoji doba u kome je srpski narod ustao i hteo da ide da pomogne nama Česima. Bilo da je reč o Drugom svetskom ratu, okupaciji naše zemlje od strane ruskih komunista ili drugima. Znate, ja bih bio loš patriota ako bih zaboravio na ovo. Ako bih zaboravio zemlju koja nam je nekoliko puta pružila ruku pomoći.

Kada se rat vodio, bio sam jako mlad da bih bilo šta mogao da uradim. Što sam stariji sve više i više vidim mnogo nepravde, mnogo patnje i saosećam sa nevinim ljudskim žrtvama. Što sam stariji i stariji, sve više osećam potrebu da nešto vratim. Ne da vratim iz dužnosti, već kao deo zahvalnosti za sve ono što je nekada srpski narod učinio za moj, a toga nije bilo malo.

Ovo je moje drugo humanitarno putovanje. Prvi put sam u Republici Srpskoj. Drugi put sam na Kosovu. Ima to uvek svoje specifičnosti, svoju atmosferu i veoma mnogo mi ovo znači. Ponosan sam na to što sam postao deo grupe prijatelja koji dele isto mišljenje. Podjednako sam ponosan i na sve koji su učestvovali u ovoj akciji i doprineli makar i sa nekoliko evra. I ponosan sam na sve one ljude koji nisu napustili svoje kuće i zastava njihove zemlje se ponosno i dalje vijori uprkos svemu.

Biljana Diković: Vaša poruka Srbima, čitaocima SRBskog FBReportera…

Jan Urbančik: Želeo bih da poručim samo jednu stvar – Srbi, ne predajte se, ne dozvolite da vam ukradu Kosovo i vaš identitet. Imate neverovatnu unutrašnju snagu, inače nikada ne biste mogli da se podignete posle svih ovih nepravdi. Imate veoma jak duh predaka i svoj neugasivi ponos. Vi ste narod u kome postoji bliskost, ne prodajte se nekome kome niste važni. Budite ono što jeste – budite oni koji su osvojili srca svih onih ljudi u inostranstvu koji vam se dive i koji vas vole. Budite ono što ste uvek bili – budite Srbi. Znam da je to lako reći, ali verujem da će vaši koraci biti vođeni od Boga koji će vas zaštititi.

Biljana Diković: Davida Mlineka su naši čitaoci već upoznali preko razgovora koji je objavljen kod nas, a koji je sa njim radio Dimitrije Marković za Pokret Reci ne EU. I Vama se zahvaljujemo u ime srbstva za Vaše učestvovanje u akcijama pomoći srbskom narodu i pitamo se odakle potiče Vaše interesovanje za Srbiju i takav Vaš odnos prema našem Kosovu i Metohiji, na primer… Šta je na Vas ostavilo najjači utisak na ovom putovanju?

David Mlinek: Moj odnos prema Srbiji je dat mojim interesovanjem za istoriju. Kada pogledam na sudbine naših naroda one su umnogome slične, i kada čovek pročita stvari, kao na primer da se za odbranu Čehoslovačke skupilo 60.000 dobrovoljaca, oseća moralni dug. Onda je dovoljan samo zdrav razum koji jasno kaže da se ne možemo saglasiti sa oduzimanjem Kosova, jednako kao što nije moglo da se saglasi sa oduzimanjem Sudetske oblasti 1938. godine. Ta situacija je vrlo slična, čak su u oba slučaja učestvovale i iste sile, samo su se u slučaju Kosova pridružile SAD.

Kao navijač kluba FK Jablonec učestvujem u izjavama koje dajemo, takođe i o situaciji na Kosovu. Širom navijačke scene u Republici Češkoj srpska stvar ima veliku podršku i u skladu sa tim su i povremene koreografije. Stadioni su jedan od poslednjih relativno slobodnih javnih foruma, iako već i tamo postoji cenzura od strane sistema. Ja ne želim da se pomirim sa tim da relativno mali narodi igraju ulogu lutaka u rukama imperijalnih sila!

Danas se na celu Evropu primenjuje ekonomski diktat EU, i sve je podređeno interesima Nemačke, koja je vazal SAD. Jedini izlaz iz ove zamke vidim u saradnji manjih nacionalnih država kao što su Srbija, Poljska, Češka, Slovačka, itd. A kako drugačije da pokažemo da smo tu, nego time što ćemo pomoći tamo gde je potrebno? Jednom sam dao svoju reč da ako Srbi odluče da ponovo uzmu ono što im pripada, a mislim na Kosovo, ići ću kao dobrovoljac. A pošto to mislim ozbiljno, mogao bih imati osećaj da je ovo dovoljna ponuda pomoći za vreme koje dolazi, ali onda sam shvatio da je bilo potrebno 500 godina da se proteraju Turci i da to možda neću doživeti.

Ništa manje, pomoć ovim ljudima je potrebna sada, i tako smo se jedan dan ja i Jan Urbančik dogovorili da idemo da pomognemo, i za tri dana smo već bili na putu. To pomaže – da odemo tri dana, već smo leteli. Sada drugi put te pomoći je mnogo više, ali smo to takođe mnogo duže planirali, učestvovalo je više ljudi, pomoć je došla i iz drugih gradova, Ostrave, Bratislave.

Ono što je na mene, na putu kroz Srbiju, ostavilo najjači utisak je paradoksalno iskustvo mog prvog putovanja na koje sam sa svojom porodicom krenuo da bih bolje upoznao Srbiju. Ljudi u Srbiji su mnogo bliži jedni drugima nego kod nas. Prilikom šetnje sa sinom mi se dogodilo da tri potpuno nepoznata starca pomaze mog sina po glavi, jedan za drugim, dok su prolazili pored njega. Stvar u Češkoj nezamisliva, i za mene divna! Kod nas bi takvo nešto bilo gotovo sumnjivo, kod vas normalno. A to je upravo ono što je potrebno da se zaštiti, čuvati se otuđenja i predavanja potrošačkom mentalitetu!

Ako pogledam na oba putovanja, postoje verovatno dva momenta koja su mi ostala u sećanju. Davanje stvari deci, to je jednostavno neprocenjivo, dečija neposrednost bilo u obliku smeha ili plača! Ono drugo što ću pamtiti je razgovor sa ukrajinskim vojnikom u Kosovskoj Mitrovici. U klubu punom Srba govorio je o tome kako treba da se pomogne u prvom redu Albancima na Kosovu, da su oni jadnici a Srbi i zli, i jedini koji smo mu se protivili bili smo nas dvojica Čeha.

Biljana Diković: I da se zahvalimo i Peteru Kesneru, predsedniku Evropskog fronta solidarnosti za Kosovo, koji je i na ovaj način pokazao da je uz naš narod srbski, pored niza akcija koje je front organizovao širom Evrope za istinu o Kosovu i Metohiji. Te proteste prenosimo svake godine na SRBskom FBReporteru i neizmerno smo zahvalni svakom članu Vašeg udruženja na učešću. Objasnite bliže čitaocima Vaš cilj i akcije…

Peter Kesner: Evropski front solidarnosti za Kosovo je međunarodni projekat koji ima za cilj da pomaže Srbima na Kosovu i Metohiji, kako na licu mesta u vidu organizovanja humanitarnih misija, tako i u našim matičnim zemljama, u mom slučaju u Češkoj Republici, gde organizujemo javne skupove, proteste protiv stavova naših i stranih političara prema problemu na Kosovu, demonstracije, predavanja i web i facebook stranice uz pomoć kojih prenosimo ljudima u Republici Češkoj istinu o tome šta se zaista dešavalo na Kosovu, kao i kakav je život tamo danas. Projekat Evropskog fronta solidarnosti za Kosovo je nastao u glavama čeških i italijanskih prijatelja nakon uspešne saradnje na sličnom projektu (Evropski front solidarnosti za Siriju) i proširio se gotovo celom Evropom, sada ima svoje predstavnike na primer u Finskoj, Holandiji, Belgiji, Francuskoj, Španiji, Grčkoj, Poljskoj ali takođe i u Nemačkoj.

Biljana Diković: Šta je za Vas najvažnije da se uradi, gledajući na iskustvo koje imate u predstavljanju istine u svetu, u Evropi?

Peter Kesner: Drugovi koji sede pored mene već su rekli da je za njih najvažnija direktna pomoć ljudima na Kosovu. To isto važi i za mene, ali istovremeno kao aktivista projekta EFSK mislim da su demonstracije, predavanja i drugi razni javni skupovi veoma važni za informisanost ljudi u Evropi. Zato što iz zvaničnih medija ljudi u našoj zemlji istinu o Kosovu nikad neće saznati. EFSK je već organizovao tri humanitarne misije i svaka od ovih misija će pomoći kosovskim Srbima materijalno, ali i na taj način što će aktivisti EFSK u svojim matičnim zemljama širiti svoja saznanja i autentična iskustva drugim ljudima.

Biljana Diković: Vama ovo nije prvi put da ste na Kosovu i Metohiji, imate li nameru da dođete opet?

Peter Kesner: Ja sam lično bio na Kosovu već dva puta, i već prvi put su me sudbine tamošnjih Srba pogodile toliko da ću se sa pomoći vraćati i nadalje, i to ne samo sa Evropskim frontom, već i privatno, baš kao sada, kada sam krenuo sa mojim prijateljima Janom i Davidom. Povrh toga, ovaj put mi je doneo i mnogo novog, jer pomoć nije bila usmerena samo na Kosovo, već smo posetili i porodice u Republici Srpskoj i pomogli im. Takođe smo posetili i mesta koja su mi približila i sukob u Bosni devedesetih, koji tada kao mali dečak nisam toliko opažao, i pokazala mi da čak i dvadeset godina nakon rata, i ovde a ne samo na Kosovu je potrebno pomagati Srbima i interesovati se o njihovim sudbinama.

Biljana Diković: I Vaša poruka za kraj ovog razgovora…

Peter Kesner: Drago mi je da čujem da Evropski front solidarnosti za Kosovo ne primećuju samo Srbi na Kosovu već i u samoj Srbiji, pa čak i u Republici Srpskoj. To je za mene i sve aktiviste EFSK dokaz da smo na pravom putu. A srpskom narodu bih hteo da poručim – ne predajte se, Kosovo je Srbija!

Bilo je izuzetno lepo makar se i na trenutak sresti sa ovim divnim mladim ljudima koji razumeju i ko su i gde su, a i zašto su tu, kao i zašto su bili tamo…

Neka im Bog podari zdravlje i ljubav, napredak i smirenoumlje, njihove akcije pomoći i reči solidarnosti i razumevanja, posebno istine o Srbima, nikoga nisu ostavili ravnodušnim…

HVALA BRAĆO ČESI, HVALA SRBI U DIJASPORI KOJI MISLITE NA SVOJ NAROD I POMAŽETE NA NAČIN KOJI JE VAMA MOGUĆ…

NAŠIM PRIJATELJIMA SREĆAN PUT I DO SLEDEĆEG VIĐENJA, DOGODINE U PRIZRENU!

Izvor: Srbski FBReporter