Dolazak blagodatnog ognja

Doček Blagodatnog Ognja ispred beogradskog Hrama Svetog Save na izmaku Velike Subote. Hiljade ljudi u smirenom, vedrom iščekivanju. Čudo na Veliku Subotu u jerusalimskoj Crkvi Groba Gospodnjeg se već desilo, kao što se dešava već 17 vekova. Nestvorena Svetlost je, paljenjem neugasivog kandila u Kuvukliji, sveća u rukama Jerusalimskog Patrijarha i sveća vernih okupljenih oko nje, već postala stvorena i obasjala verne u Jerusalimu, a zatim krenula put Grčke, Rusije i, slava Bogu, srpskih zemalja.

Ovenčana je spona koja povezuje pravoslavlje, koja je nekada povezivala hrišćanstvo, sve dok papa Grigorije IX nije zabranio učešće latinskih vernika u službi silaska Blagodatnog Ognja 1238. godine. I to uprkos rečima svog čuvenog prethodnika, pape Urbana II, koji se na Saboru u francuskom Klermonu 1095. godine, objavivši Prvi krstaški rat radi pomoći od Turaka Seldžuka ugroženom Jerusalimu, zapitao:

„Čije je srce tako kameno, braćo, da ga tako veliko čudo ne dodiruje? Verujte mi, čovek čije srce ne bi poverovalo usled jednog takvog božanskog pokazivanja blagoslova, bezosećajan je i ravan zveri“.

Patrijarh Srpski je izneo plamen Ognja malo pre ponoći, i podelio ga sa vernim narodom. I njegova vatra se proširila preko sveća, u snopovima ili pojedinačnih, kao tihi, rastući talas, do poslednjeg prisutnog. Oni koji su kasnije došli, tražili su one čije su sveće još gorele, ili koji su se setili da ponesu lampe ili kandila, da i oni postanu zajedničari velikog događaja. Slobodno se delilo duhovno blago koje nema cenu.

Može li išta osim pravoslavlja na ovako tiho veličanstven način da okupi Srbe…

Popodne u Jerusalimu, uveče u Srbiji. Od istog Izvora.

Da joj osvetla puteve. Ako ona to hoće.

Izvor: Fond Strateške Kulture