Други одлазак Коштунице

Коштуница је отишао у свом стилу, још једном. Саопштењем послатим новинским агенцијама обавестио је јуче јавност да напушта Демократску странку Србије, баш као што је учинио и 19. марта, када је, после краха на изборима, одлучио да се повуче са чела странке коју је основао и којом је руководио 22 године. И јучерашњи и ондашњи Коштуничин потез направили су мале потресе на политичкој сцени, будући да је оваквим одлукама подједнако изненађивао и јавност и прваке ДСС-а.

После овог потеза, многи се питају да ли је ДСС на путу да трајно остане ванпарламентарна странка. Мало је у овом тренуткуоптимистичних оцена да ће нова председница Санда Рашковић Ивић, изабрана у недељу на страначкој скупштини, успети да се опорави од овог ударца и да ДСС врати у Народну скупштину на следећим изборима, што је једина гаранција опстанка те странке.

Разлог који је Коштуница навео за одлуку да иступи из чланства ДСС-а јесте „суштинско изневеравање” програма странке, пошто је странка, према његовом тумачењу, избором Санде Рашковић Ивић, напустила идеју политичке неутралности.

„Недавна скупштина ДСС показала је да странка, из прагматичних и тобоже тактичких разлога, жели да се окрене идеји ’суверенизма’, која у политици има различита и неодређена значења. Она не може бити замена за политичку неутралност, јасно и одсечно српско становиште и став да Србија, сарађујући са свима, нипошто не треба да буде члан ЕУ”, рекао је Коштуница у саопштењу за медије.

„Кроз све притиске, искушења и у најтежим околностима, грађени су демократски и национални идентитет странке и њена државотворна политика. Најјачи израз и симбол те политике данас је идеја политичке неутралности. То је идеја чију вредност потврђују све учесталија упозорења и претње из ЕУ и водећих западних амбасада у Београду да Србија не може да буде неутрална, већ да мора наставити да показује своју припадност и безрезервну лојалност тзв. евроатлантској заједници, и то на своју штету”, закључио је бивши лидер ДСС.

Брже-боље, потпуно затечена овако брзом Коштуничином реакцијом на њен избор (за коју је сазнала из медија), нова председница ДСС-а је поручила да јој је жао што је Војислав Коштуница напустио странку и у изјави Танјугу негирала његову оцену да је странка одступила од политичког програма.

„Добила сам двотрећинску већину на скупштини странке коју сигурно не бих добила да је странка напустила свој политички програм”, навела је Санда Рашковић Ивић и позвала људе у странци да остану јединствени.

То ће већ ићи мало теже. Одмах по објављивању вести о Коштуничином одласку, почело је лицитирање ко је следећи – нарочито имајући у виду ко је све од некадашњих Коштуничиних сарадника био у (губитничком) тиму председничког кандидата Милоша Алигрудића (Драган Јочић, Слободан Самарџић, Радомир Наумов, Милан Радуловић, Зоран Стојковић, Зоран Шами, Славиша Сталетовић, Вукосав Томашевић, Милован Милошевић и готово цео Извршни одбор), али и ко све, поред њих, није прошао у „Сандин” Главни одбор, а званично се држао неутрално попут Владете Јанковића, Небојше Бакареца, Петра Петковића, Милице Војић Марковић.

Реч је о око 37 имена, углавном оснивача странке, најугледнијих чланова странке, бивших посланика, локалних лидера… То су углавном људи, истиче наш извор, чија се имена везују уз име Војислава Коштунице, па се одатле чита да је тиме испуњен циљ да се затре Коштуничина политичка идеја. Од оних који су подржали Милоша Алигрудића, једино су Бора Чорба и Владимир Захаријев добили гласове Санде Рашковић Ивић.

Коштуницу је ипак први следио председник Извршног одбора Милован Милошевић, који је био и шеф Алигрудићевог изборног штаба. Пошто је, како је навео у саопштењу, ДСС остао „без политичке изворне идеје и политике неутралности чином ишчлањења творца и великог државника Војислава Коштунице”, он је такође одлучио да напусти странку. Износећи занимљиву сумњу да је велики утицај спољних ванстраначких фактора био пресудан за уништење политике странке, Милошевић је навео: „Последња скупштина странке је доказ за то. Тежња да се промени све што је Војислав Коштуница створио, под изговором ’промене’, довела је до тога да ниједан оснивач странке не буде изабран у Главни одбор странке, да се промени Статут странке у целости и, наравно, политика.”

Не размишљају, међутим, сви на овај начин и многи, чак и из Алигрудићевог тима, не да у Коштуници више не гледају великог државника, него се више не уздржавају од критика (додуше, незваничних) његових, како тврде, погрешних потеза. Последњи такав је везан за избор новог председника странке, када се Коштуница формално држао неутрално, иако је сада јасно на чијој је страни био. А то што је кроз писмо Извршном одбору – једином званичном оглашавању откада се повукао са чела странке и из јавности, али и кроз текстове неких његових старих сарадника (Јочића, Јанковића, Никитовића), према неким тумачењима – слао поруке како треба гласати 12. октобра било је превише индиректно и „интелектуално” да би га разумели сви којима је то било намењено.

Такви Коштуничини критичари из странке слажу се са оценом Санде Рашковић Ивић да је овим потезом бивши председник изневерио чланство, јер је странку напустио када је најтеже. Она је подсетила да их је управо Коштуница у свом писму пред изборе обавезао да не напуштају странку без обзира на то ко буде победио.

„Управо он најбоље зна са колико се удараца странка суочавала у прошлости и колико удараца нас очекује у будућности. Нисам очекивала ударац са његове стране”, саопштила је јуче председница ДСС-а.

Међу многобројним реакцијама на вест о Коштуничином одласку на разним сајтовима, немали број је оних који му честитају на доследности, принципијелности и држању својственом једном истинском државнику. Наравно, неки од њих су имали саркастичан призвук. То су они којима је Џенифер Браш, бивша отправница послова америчке амбасаде, била страшно духовита назвавши Коштуницу „српским Носфератуом”, што смо сазнали захваљујући „Викиликсу”.На другој страни, сазнање колико га Американци нису волели само је „подигло акције” Коштунице код националније оријентисаних грађана Србије. Ипак, ту врсту популарности није успео (није могао или није умео) да преточи у гласове на изборима, па му је странка на парламентарним изборима у марту ове године, на опште изненађење, остала тик испод цензуса (4,24 одсто).

Тиме је вероватно означен крај политичке каријере човека за кога постоји неподељено мишљење само о једном – једино је он могао да победи Слободана Милошевића на изборима 2000. и постане председник СР Југославије. То признају чак и они којима је Коштуница крив за већину лоших ствари у Србији после петооктобарских промена, приписујући му чак и, у најмању руку, политичку одговорност за атентат на Зорана Ђинђића. Такви злурадо, на помен Коштуничине државничке мудрости и политичке вештине, не пропусте да подсете да је баш у време његових влада ( 2004–2007. и 2007–2008) Србија остала без заједнице са Црном Гором, а Косово једнострано прогласило независност, те да је већина хашких оптуженика отишла у Хаг управо тада. Али ће већина њих, вероватно тешка срца, признати и да им је у време те две владе лични стандард био бољи него пре, а нарочито после њих.

Буџетски суфицит који је Србија имала тих година када је Коштуница био премијер сада делује као далеки сан, што у ДСС-у увек с поносом истичу. Као што у своје заслуге убрајају и проглашавање војне неутралности Србије (као одговор тежњама да уђемо у НАТО), одбацивање Ахтисаријевог плана за Косово или потписивање споразума о „Јужном току”. Ипак, за најдраже чедо Војислава Коштунице сматра се Устав Србије из 2006. И нико не може да му оспори вештину којом је обезбедио подршку многих политичких и друштвених фактора новом Уставу, нарочито преамбули којом се Косово и Метохија још некако „придржавају” за Србију.

Извор: Политика