Dve politike, jedno prikrivanje

Filozofi kažu da je politika interes, a sve ostalo trud kako da se taj interes prikrije. Sasvim tačno, ali nepotpuno. Pored sposobnosti da vešto prikrivaš istinu, moraš da imaš bombe i bombardere i da lepo bombarduješ onog koji te hvata u laži ili, još gore, počne sam da se snalazi u kreacijama laži.

Nesrećni Milošević je, kao braneći Jugoslaviju, tvrdio da Srbija nije u ratu. Niti je on to dobro prikrivao niti su mu se dopuštale takve igre i igrice. I Đinđić se dugo bavio šarmantnim maglama i izmaglicama. Sve dok Amerikancima nije dosadila njegova stvarna naklonost Nemačkom geniju. Tada su se pojavili neki kriminalci-policajci (da li?) i okončana je parada magle (i život) nesrećnog Zorana.

Vučić je opet čudo prirode. Beskonačne priče, na tone, a sve u nadi da će da prikrije svoje političke ciljeve. I uspeo je. Ciljevi njegove politike su u gustoj pomrčini, tako da niko ne zna o čemu se tu radi. Da li on zna? Sigurno da zna. Ne verujem da je izdajnik, ali mnogo priča.

Za sada Krim mu je spasio glavu. On je možda zaboravio, ali Amerikanci nisu. Znaju oni zašto su doprineli njegovoj pobedi. Od njega su očekivali da prizna Kosovo, da sa pesmom korača u NATO, dok se naknadno pojavila potreba da uvede sankcije Rusiji. Magla koju i dalje proizvodi ima smisla još samo za domaću publiku; Zapadu je toga dosta.

Ali ga sreća još ne napušta, i to velika sreća. Izgleda da je glavu spasio. Nikome se više ne ide do kraja. Ni Amerikancima ni Nemcima. Šta god da pipnu, ispada iz okvira „organizovanog haosa“, „kontrolisanih kriza“, sve dobija nesagledive posledice. Srbija je sa kosovskim problemom, izgleda, gurnuta u šifonjer sa ostalim kosturima. Nije slučajno Hašim Tači baš sad rekao da je Srbija izgubila rat. Da li se on to hrabri ili nas plaši? Strašni su snimci napuštanja Sajgona, helikopterima sa krova američke ambasade.

U međuvremenu se pojavila dr Sanda Rašković Ivić, koja sama priznaje da joj je nekada brža reč od misli. Ona zna šta je njen i naš politički interes. Ali ništa ne prikriva, a prikrivanje je konstitutivni deo pojma politike. Dakle, da li je to politički nastup kad jedina na ovom prostoru javno kaže: Krim je Rusija. Tačka.

Ništa maglovito, ništa dvosmisleno. Tu nema mudrovanja, nema onog političkog mozga. To Zapadu nikako ne odgovara. Ako nemaš pretenziju da se nadmudruješ, ako nemaš političkog mozga, onda nema ni ispiranja mozga.

I ne samo o Krimu već o svemu o čemu se Sanda Rašković izjašnjava, jasno je, neprikriveno, nedvosmisleno i nepovratno. O Kosovu, Evropskoj uniji, NATO… To je u suštini pravi ogovor Srbije na bombardovanje. Jer i bombardovanje je nedvosmisleno iskazivanje političkog interesa, bez gubljenja vremena na prikrivanje.

Dakle, Sanda Rašković je pogodila temu najbolje od svih. Ti me ne brojiš, ne brojim ni ja tebe. Da li takvim neprikrivenim političkim stavom ona pogoršava svoju situaciju. Sigurno ne. Nikakvo umiljavanje ne pomaže. Mi nismo pripadnici Zapada istorijski, i nama ne pripadaju baš sva ljudska prava, koja pripadaju pripadnicima Zapada. C’est la vie. Ako se slučajno odlučimo da ratujemo protiv Rusa, dobili bismo možda malo bolji tretman. Iako još ne mogu da se setim neke pogodnosti koju su Rumuni ostvarili što su se smrzavali i ginuli pod Staljingradom.

Autor je član političkog saveta DSS

Izvor: Novi Standard