Vojislav-seselj 3ХАГ – Иако је Српска радикална странка саопштила да је Војислав Шешељ прекјуче оперисан (Милорад Мирчић каже да је у питању тумор дебелог црева које је „скраћено за 30 сантиметара“), Хашки трибунал и даље одбија да било шта каже о здравственом стању притвореника који је већ једанаест година затворен у Схевенингену. Магдалена Спалинска, представница за штампу у Хагу, каже да је информација о здрављу „поверљива“ и да је не може износити док их не овласти оптужени, док је Шешељ изнео податке о свом стању после операције, које трибунал „не може ни да потврди ни да оповргне”.

Случај тешко оболелог Шешеља (Мирчић каже да не зна је ли реч о малигном или доброћудном тумору) већ се и по ходницима Хашког трибунала помиње као нови доказ да је прича о хашкој правди постала гротескна. Док се у Србији распреда о оцени Уставног суда да су вишемесечни притвори противни највишем правном акту земље, тешко је заборавити да Шешеља у притвору држе једанаест година, а председник тог суда ни Савету безбедности УН пре неку недељу није знао да каже када би могла бити донета макар првостепена пресуда.

Прошло је осам година откако је загребачки професор Жарко Пуховски, коментаришући смртне случајеве и здравствене проблеме хашких притвореника, приметио како би се слична стопа морталитета у било ком затвору на Балкану где робијају политички затвореници сматрала веома сумњивом и истраживала у присуству међународних комисија. У међувремену су у Хагу смрти и болести притвореника остале такорећи нормална појава.

Пре три године портпаролка Хашког трибунала Норма Јелачић је у опширном чланку у „Времену” образлагала како притворска јединица има „савремену амбуланту, једног лекара опште праксе и две медицинске сестре“ и да је Притворска јединица Уједињених нација заправо прилика да се код притвореника „дуго запостављена здравствена стања ублаже редовном лекарском негом, третманом, здравијим начином живота и уравнотеженом дијетом”. Нема краја цинизму кад при томе додаје да „готово половина притвореника на МКСЈ пуши, више од 56 има прекомерну телесну тежину, а 35 процената се сматра клинички гојазним”. Ово је написала када је пре три године Шешељ оболео од срца, а тада је већ био у Схевенингену читавих седам година.

Додала је да многи међу притвореницима остају ту због „комплексности“ њихових предмета „и по неколико година”, али „Притворска јединица је поносна… што пружа здравствену негу највишег квалитета”.

Да је стварност другачија говорили су притвореници када им се год за то пружала прилика. Биљана Плавшић причала је у интервјуу „Политици” како је у Схевенингену сањала да се докопа ћелије са „правим малим прозором“ који се негде око таванице отварао на косину. Таквих неколико соба биле су резервисане за генералско одељење. Слободан Милошевић тражио је и првих година суђења да се у зимском периоду послеподневне сесије укину, како би могао да шета по затворском дворишту и удахне свеж ваздух, у време које је за ваздух предвиђено.

Сем што су дебели, остарели и пуше, што су стекли лоше навике док су се крили или живели на Балкану, портпаролка која се и данас налази на том месту не види никаквог разлога да се људи који леже у затвору по седам, осам или 11 година, разболе.

Многи су чекајући пресуду тешко оболели, или ту окончали живот. Осим Слободана Милошевића, који је у Хагу патио од срчаног обољења, Славко Докмановић се обесио у ћелији у ноћи између 28. и 29. јуна 1998, месец дана пре смрти Милана Ковачевића. Бивши градоначелник Вуковара био је оптужен за злочин у Овчари и дочекао је крај суђења, али не и пресуду. Докмановић је на суђењу говорио да је „сломљен човек”, а његов адвокат Тома Фила је тврдио да је његов брањеник у тешкој психичкој кризи. Како то нису приметили лекар опште праксе или две сестре у амбуланти? Поготово што је Докмановић и пре тога покушао самоубиство.

Само недељу дана пре него што је 5. марта 2006. преминуо Слободан Милошевић, који је упорно тражио лечење изван затвора, у својој ћелији се обесио Милан Бабић, некадашњи председник Републике Српске Крајине.

Хаг носи на души и генерала Ђорђа Ђукића, који је пуштен из притвора због лошег здравственог стања, да би умро непун месец дана после тога од карцинома у поодмаклој фази. Исто се десило са начелником Генералштаба Војске Републике Српске Момиром Талићем, који је умро убрзо након што је пуштен на лечење.

Списак тешко оболелих којима није на време и на адекватан начин пружена лекарска помоћ сувише је дугачак и за одржање добре репутације неког балканског затвора, а камоли притворске јединице Уједињених нација коју су звали хотелом са пет звездица. За то време функционерка Хашког трибунала пореди време чекања на здравствену услугу грађана у земљама бивше Југославије са брзим интервенцијама које се пружају хашким притвореницима. Није нелогично питање да ли би се овакав портпарол дуго задржао на свом положају у било ком суду осим хашког?

Радикали тврде како се Шешељ од операције успешно опоравља, а за то време новоименовани судија у већу које му суди каже да ће одмах после празника да отпочне са прегледом око 18.000 страница транскрипта са досадашњег суђења и стотина и стотина сати видео-записа. То ће, како је проценио, највероватније трајати шест месеци. За то време ће се ваљда и Шешељ опоравити. И онда следи кулминација хашке гротеске: изрицање пресуде – крајем следеће године. Ако све буде ишло по хитном поступку, и опоравак и брзо читање, Шешељу ће бити пресуђено после 12 година притвора.


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Гротеска хашке правде

* Обавезна поља