Судско веће Хашког трибунала у случају троје радикала данас је приметило да Србија треба под хитно да промени своје законодавство како би било у складу са међународним обавезама, међу којима је и испуњење налога за хапшење и изручење Петра Јојића, Вјерице Радета и Јове Остојића оптужених за непоштовање суда.
„Србија не може да указује на своје домаће законодавство како би оправдала непридржавање својих међуанродних обавеза. Ако спрско домаће законодавство није у складу са међународним обавезама, оно мора да под хитно да буде измењено тако да гарантује усклађеност са тим обавезама”, истиче се у одлуци којом се налаже Србији да испуњава своју обавезу о сарадњи са Трибуналом.
Судско веће Трибунала је у одлуци навело да Србија, након обавештења од 18. маја, да је судија претходни поступак Вишег суда у Београду закључио да према српском Закону о сарадњи са Хашким трибуналом нису испуњени услови за предају и хапшење радикала, није указала како ће та одлука утицати на њену обавезу на сарадњу са Трибуналом.
Виши суд је наиме закључио да постоји правна обавеза Републике Србије да испоручује само окривљењене за најтеже ратне злочине, геноцид и злочине против човечности, што код радикала није случај јер се терете за непоштовање суда, односно утицање на сведоке у поступку против лидера СРС Војислава Шешеља.
Иако наводи да разуме став Србије да је исцрпела сва правна средства како би поступила по налогу Трибунала за изручење радикала и да више ништа у вези са тим не може да уради, Трибунал напомиње да је у основи овог случаја питање да ли је држава обавезна да сарађује са Трибуналом у свим случајевима или само оним који се тичу кршења међуанродоног хуманитарног права.
Анализирајући члан 29 Статута Трибунала, судско веће је закључило да је Србија дужна да сарађује „по сваком захтеву за асистенцију”, па и у случају који се тичу непоштовања суда.
Такође је напоменуло да иако непоштовање суда није утврђено Статутом као кривично дело, пракса трибунала „снажно утврђује” да се надлежност Трибунала простире и на кривична дела непоштовања суда, како се не би осујетила његова улога.
Судско веће је такође приметило да Србија у почетку није оспоравала надлежност Трибунала за случајеве непоштовања суда, као и да одлуке судије за претходни поступак и Вишег суда нису у складу са годинама сарадње између Србије и Трибунала укључујући и питања као што су хапшење и изручење оптужених за непоштовање суда.
Због тога је поновио свој захтев да Србије сваке две недеље доставља Трибуналу извештаје о предузетим корацима на испуњењу њених међународних обавеза и наредио да сарађује са Трибуналом „по свим питањима”.
Хашко тужилаштво је оптужило Радету, Јојића и Остојића да су вршили притисак на двојицу сведока тужилаштва да сведоче у корист Шешеља, нудећи им противуслуге.
Шешељ је у марту првостепеном пресудом Трибунала у Хагу ослобођен свих оптужби за ратне злочине у Хрватској и Босни и Херцеговини током ратних сукоба и за протеривање Хрвата из Војводине.
Љајић: Неуобичајен захтев Хага, притисак на Србију
Председник Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом Расим Љајић оценио је да је сугестија Хашког трибунала да Србија хитно измени Закон о сарадњи с тим судом ради испуњења својих међународних обавеза, неуобичајена и да има сврху појачаног притиска.
„Захтев је неуобичајен, с обзиром да нико до сада није доводио у питање наше законодавство које се односи на процесуирање ратних злочина и наш Закон о сарадњи с Хашким трибуналом”, рекао је Љајић Танјугу.
Он је навео да је цео тај предмет био у надлежности суда и да ни влада ни било који други државни орган нису могли да се мешају у рад правосуђа у конкретном случају.
„Када је суд донео одлуку која није у складу са очекивањима судског већа у Трибуналу, сада се тражи измена закона. У ранијим случајевима суд је поступао независно и није било никаквих захтева да се мења закон”, рекао је Љајић, јавља Танјуг.
Он је навео да и ова иницијатива има сврху појачаног притиска и да верује да ће се тај притисак на Србију само појачавати.
Шкулић: Нецивилизацијски је мењати закон због конкретних људи
Професор Правног факутета у Београду Милан Шкулић сматра да је веома чудно и дискутабино то што Хашки трибунал сада захтева промену закона о сарадњи с тим судом и истиче да је у савременом праву веома неуобичајено да се закони доносе или мењању поводом конкретних случајева.
„Србија свакако мора да настави да сарађује са Трибуналом док он постоји, али та сарања се мора у Србији искључиво одвијати према насим законским прописима”, рекао је Шкулић Танјугу.
Он је подсетио да Хашки трибунал није својевремено захтевао да Француска изручи Флоренс Артман гоњену за исто кривчно дело непоштовање суда, или да донесе неки посебан закон или промени закон да би се тако нешто омогућило.
„У савременом праву је веома неуобичајено да се закони доносе или мењању поводом конкретних случајева. Нецивилизацијски да се закон мења због конкретних људи”, навео је Шкулић.
Шкулић је подсетио да, осим нашег Закона о сарадњи с хашким трибуналом, ни Статут самог трибунала не спомиње кривично дело ометања правде или непоштовања суда за шта се гоне троје радикала.
Према његовим речима, та дела су настала у пракси Трибунала на „правно чудан начин” у некој врсти „сиве правне зоне”, што доводи у питање начело законитости које је утврђено и у Европској конвенцији о људским правима и у Универзалној декларацији Уједињених Нација о људским правима и основним слободама.
Начело законитости предвиђа да нико не може бити кривично гоњен ако у време када је дело извршено оно није било прописано законом, као и да се забрањује ретроаквина примена закона осим ако је то блаже по учиниоца што овде не би био случај, нагласио је Шкулић.
„Та дела су развијена у пракси трибунала и неколико људи је гоњено због тога, а најпознатији је случај Војислава Шешеља који је и осуђен за пар таквих кривичних дела, иако је ослобођен за основно кривично дело у првом степену”, подсетио је професор.
Он је истакао да Србија нема законског основа да било кога, па и троје радикала, изручује Хашком трибуналу због тог кривчног дела.
