Хитлер од Холивуда до Кијева

Једна занимљива књига „Колаборација: Пакт Холивуда са Хитлером“ могла би да нам додатно објасни шта се ово и зашто се дешава у Украјини. И како то амерички сенатори, министри и сам потпредседник САД, Џо Бајден, не избијају из Кијева у коме осведочени и декларисани нацисти држе банак…

Није се свет наједном, изнебуха, извргнуо у чудовиште. Свако јутро има његово јучершње вече, Ништа не бива из ничега.

Адолф Хитлер је обожавао америчке филмове. Нарочито оне о Микију Маусу. Само у јуну 1937. године фирер је небројено пута гледао пет филмова о америчком мишу. А његов шеф пропаганде, Јозеф Гебелс, сматрао је својим великим успехом што је, поред ових пет, успео да вођи набави још дванаест филмова о перипетијама његовог омиљеног Микија Мауса.

„Био је сретан и одушевљен: то му је доносило неописиво задовољство“, записаће касније, Гебелс.

Усред Другог светског рата (1942) Гебелс се докопао и филма „Госпођа Минивер“ – широко популарног у то време у Америци и Британији – у коме је на занимљив и симпатичан начин приказан живот једне британске породице, а да „ниједна ружна реч није речена о Немачкој“ (Гебелс).

Хитлер је после гледања филма био бесан што немачке филмаџије не знају да на овако суптилан начин величају живот Немачке и Немаца. Иако је фасцинација нациста холивудским филмовима била тема многих књига, директно међусобно прожимање нацизма и Холивуда, од Хитлерових тридесетих до данас, гурано је у Америци под тепих. Имало се шта и сакрити.

Књига „Колаборација“ покушава да каже коју реч о овој сарадњи са Хитлером, да успостави макар привид баланса. Аутор књиге, Бен Арвонд, документовано нам предочава како је од тих тридесетих година прошлог века, па, ево, до данас, ова сарадња Америке са Хитлеровим нацизмом „методолошки“ скривана

„Током тридесетих година“ – пише Арвонд – „холивудске филмске куће лежерно су жртвовале све принципе за профит, тиме што су директно улазиле у бизнис са нацистима. Запањујуће, власници ових филмских студија и предводници ове сарадње са Хитлером, били су највећим делом Јевреји-емигранти избегли из Хитлерове Немачке“.

Аутор нам открива да је „прагматичност“ ових Јевреја ишла дотле да су дисциплиновано извршавали инструкције које им је давао, нико други, него Хитлеров конзул у Лос Анђелесу. Тај господин им је наређивао, а они извршавали, да из њихових филмова бришу све кадрове који би описивали бруталности фашистичког режима у Берлину, па, наравно и оне према Јеврејима!

Арвонд сматра да је ово „једна од најмрачнијих страна америчке историје“.
Још горе: „Да би се улизао Хитлеру и нацистима, Холивуд је ставио на посебу црну листу (и проследио у Берлин) све јеврејске глумце у Америци, који су се до тада јавно експонирали као антифашисти…

Наједном их више нигде није било, иако су већином представљали елиту тадашње америчке културе.“

И још горе од горег: главни јеврејски форуми у САД, међу њима и Централна конференција Америчких рабина, излазе са „објашњењем“ да је то била политика којом су хтели да јеврејски корупус у Америци „држи ниски профил“ према збивањима у Хитлеровој Немачкој и да „не таласа“. А све то у време када је погром над Јеврејима у Немачкој био у пуном погону!

Лепо. Највиши ниво смисла за „прагматизам“. И питање: да ли и даље има још некога коме треба додатно објашњавти шта то, Џо Бајден, сенатор Мекејн или Викторија Нуланд из Стејт департмента, траже ових дана, међу новим нацистима у Кијеву? Долазе људи да обиђу својту.

Извор: Vesti.online