I šta sad? …

„I šta sad?“…

… pomisli Predsednik, razmišljajući koji sledeći potez može da se povuče, a da taj potez pokaže Rusima da se i na njih ovde ozbiljno računa. A šta ako su Rusi sad ljuti? Te ako jesu, kada će da slete Migovi, pošto će da bude gas i da nisam malo previše dao Zapadu? I šta ako Zapad ne da ništa zauzvrat? Misliću o tome sutra. Danas smišljam potez za juče.

„I šta sad?“…

… reče Patrijarh u sebi, razmišljajući da li i Premijer ima neku svoju inauguraciju, ko će sve tu još da bude pozvan, koliko će fotografa da bude okolo i kakav ono beše protokol po pitanju ljubljenja svetovne i duhovne vlasti. Ili je to pitanje – a i ko tu sad kome ljubi ruku – koje je ostalo otvoreno za inauguraciju Predsednika? Bog će ga znati. A možda više ni on.

„I šta sad?“…

… izgovori naglas – gledajući u svoje dosadašnje partijske knjižice – Predsednica Skupštine. Da li je sad u stvari najbolje biti vanstranačka ličnost, treba li dati ostavku u sadašnjoj partiji? Da li je bilo bolje sačekati još koju nedelju pa se prihvatiti funkcija u nekoj agenciji za LGBT bezbednost, a ne da se u ovim godinama uče napamet odgovori o cepanju atoma i jonizujućim zračenjima? Ko da nemam pametnija posla. Ili možda i imam, ali mi još nije javljeno.

„I šta sad?“…

… podvrisnu pred ogledalom predsednica Hrvatske, probajući haljinu koja bi možda i mogla da se dopadne Trampu i pokušavajući da se seti odgovora na politički izazov iz Beograda. Da li Plenković ima baku i deku u Srbiji, kod kojih je svake godine išao? Ako ima, što će bakini i dekini susjedi pjevati u znak podrške, te ako ništa od toga ne postoji, kako naći Premijera adekvatnog podrijetla i što o tome nitko nije mislio tokom „Bljeska“ i „Oluje“? Tompsona mu, sve moram sama.

„I šta sad?“…

… visilo je pitanje u vazduhu, dok je dosadašnji Predsednik razmišljao da li da ponovo uključi svoj mobilni telefon. Šta ako počnu da zovu iz Stranke i traže da ih povedem u Odlučni Boj? Šta bi bilo da sam se ja ovog Mandatara setio, da sam mu, joj, kako god, makar orden dao? Da odgodim tu penziju, makar do glasanja u Skupštini? Ne znam, ali da sam znao šta evo sad znam, još bih bio Predsednik.

… lupao je glavom u tastaturu urednik Tabloida, očajan što Mandatar nije neka osoba iz Opozicije. Kakvi bi se tu sve naslovi mogli staviti, šta bi se tu sve moglo iskopati od poverljivih i privatnih informacija, kakav bi se bes kod čitaoca mogao stvarati! A ovako ništa. Jedan pogrešan naslov ili tekst, ma i jedna pogrešna reč – i stići će Poruka Odozgo. I onda zbogom oglasi, zbogom jutarnja gostovanja, zbogom uplate iz trafika, zbogom curenje informacija. Izeš ovu žutu štampu, kad Mandatar za nju nije dovoljno žut.

„I šta sad?“…

… upitao se Aktivni Član Stranke ispred televizora. Jesam li zbog ovoga išao na mitinge, jeo jeftine sendviče i klackao se u autobusima? Je l’ to sad samo Krk ostao od Karlobaga, Ogulina, Virovitice i Karlovca? Šta je falilo makedonskom scenariju, ako je ovo srpski scenario? Šta objašnjavam glasačima ili samo dupliram količinu poklona? I kako se sad sa ovim osvaja Beograd? Ako ne pojačamo muziku na Fontani, propadosmo.

„I šta sad?“…

… zamislio se Funkcioner građanske opozicije nad sopstvenim političkim programom, uvidevši da je jako malo toga u njemu ostalo, a da već nije vladajuća politika. Precrtao je stavke „Politika prema LGBT“ i „Odnos sa američkom ambasadom“, a potom pogledao u zbir godina koje na vlasti ima Milo Đukanović. I zatim duboko uzdahnuo. Kako vreme sporo ide. A tek će.

„I šta sad?“…

… pomisli Mandatar, gledajući paralelno skicu svog Ekspozea, podatke o rastu BDP i stanju javnog duga, kao i nove izveštaje o kreditnom rejtingu zemlje. „Šta mi bi da prihvatim?“ A potom je telefon zazvonio, kao i pre deset minuta. „Alo? Ponovo Vi, Predsedniče? Opet ste se setili nekoga ko bi mogao biti ministar? Recite, zapisujem!“

„I šta sad?“…

… reče jedna novinska kolumna samoj sebi. Pa ništa, da se završim.

I eto šta sad. Zasad.

Izvor: Večernje Novosti