Iz ere razgraničenja u eru blesavljenja

Blesimetar je jedina sprava koja može da izmeri veličinu i značaj predstojeće skupštine o Kosovu i Metohiji. Predsednik republike je, naime, pre neki dan odredio (za sada) poslednju strategiju svoje politike u vezi sa pokrajinom – praviti se blesav. Sam je rekao da je propalo sve zašta se zalagao i da mu, dodajem – kao odgovornom državniku, preostaje samo još da se pravi blesav.

Ovde se ne radi ni o kakvoj rezignaciji predsednika Srbije i, prema tome, afektivnoj izjavi. Ovde je reč o vrhuncu jedne politike koja je u svojoj državnoj destruktivnosti bila veoma dosledna. Sada, kada se posle početka 2013. godine prvi put saziva najviši državni forum, on ne može biti ništa drugo do najnoviji predsednikov blef. I rasprava o najvažnijem državnom pitanju, koje je godinama sprečavano da uđe u Skupštinu, može biti samo test za blesimetar.

Da li se neko seća poslednje skupštinske rasprave o Kosovu i Metohiji. Bilo je to januara 2013, kada je u vidu rezolucije usvojena tzv. Tomina platforma. Danas je lako zaključiti da je to bio početak procesa u kojem se najveći broj srpskih političara, računajući i najveći deo opozicije, pravio blesav. Tada se Skupština ogromnom većinom, ne računajući samo tadašnji poslanički klub Demokratske stranke Srbije, odrekla pokrajine. Bila je to platforma o raskošnim autonomnim pravima Srba na Kosovu, čiji status po našem Ustavu i međunarodnim dokumentima nije ni pomenut. Kada je ovaj posao završen, Skupština, tj. opozicija u njoj, nije više dobila priliku da raspravlja o Kosovu i Metohiji. Onaj njen veći deo koji je glasao za Tominu platformu ubrzo se uverio u lažljivi karakter vladajuće politike. U tzv. Prvom briselskom sporazumu, potpisanom aprila iste godine, od platforme nije ostao ni kamen na kamenu. Vučić i Dačić izvojevali su za Srbe u pokrajini samo ono što je pisalo u tzv. Ustavu Kosova – zajednicu srpskih opština. To je, a ne skupštinska rezolucija, bila naša državna platforma za dugi niz godina. Svi, osim jedne parlamentarne stranke i nekoliko tada vanparlamentarnih, pravili su se blesavi. Sa njima i Ustavni sud Srbije, koji je odbacio uredni predlog poslaničke grupe DSS za ispitivanje ustavnosti Briselskog sporazuma.

Ovo opšte blesavljenje trajalo je sve do leta prošle godine, kada je do tada lojalna opozicija shvatila da je Vučić izigran i da neće dobiti ni ono što je napisano u Briselskom sporazumu i pratećim dokumentima, a zašta je dao sve ono čime je Srbija i faktički i pravno raspolagala. Ovoj promeni tendencije u stavu opozicije prema vlastima doprinela je i činjenica da je vlast u paralelnom procesu zavela klasičnu diktaturu sa vođom na čelu i da opozicija u belom svetu nema kome da se požali. Tek tada je došlo do bojkota institucija i same Skupštine, čime je prestalo vreme blesavljenja bar u samoj opoziciji.

Sada uboga predsednica Skupštine u ime predsednika države, što joj nije u opisu radnog mesta, vabi opoziciju kako bi učestvovala u raspravi o, zamislite, najvažnijem državnom pitanju. U međuvremenu je i sam predsednik imao epizodu sa razgraničenjem, koja je prethodila strategiji zvaničnog blesavljenja. Iako pompezno najavljena kao ideja koja je predsednika dugi niz godina neobično privlačila, ostala je samo epizoda, dakle prekratko da bi se u slučaju neuspeha smislilo nešto drugo za zamajavanje javnosti. Vučićeva velika ideja o razgraničenju na zapadu nije dobro prošla. Nije dobro prošla ni na istoku ni u zemlji, ali to njemu nije bilo važno, sve dok ga nije izdao zapad. (Mada mu, istini za volju, zapad nikad ništa nije ni obećao.) Onda se, vidno zbog toga iznerviran, ostrvio na sve i proglasio eru blesavljenja, koja će po svoj prilici trajati kraće od epizode razgraničenja.

Stvar je do te mere temeljno smišljena, da je u opštu strategiju otpora u vidu blesavljenja sada uključena i Skupština. To samo znači da se došlo do kraja uvijanja i dovijanja u mazanju domaće javnosti. Ostali su još samo politički trećepozivci iz Skupštine da u celodnevnom višestrukom prenosu, što javnog servisa što privatnih medijskih kuća, mrcvare javnost lamentima nad hudom sudbinom njihovog vođe i, uzgred, nad izdajom opozicije.

Ova uvrnuta domaća situacija nema nikakve veze sa Kosovom i Metohijom. Njemu početkom jula u Parizu sledi čvrsta linija zacrtana davnih dana koju zvanična Srbija slepo prati. Pravo rešenje nalazi se tek s druge strane, tamo gde prestaje patološko blasavljenje.

Izvor: Srbija i svet