Iz zemlje ili pod zemlju

U Srbiji i okolnim zemljama vladaju dve epidemije, smrt i odlazak u inostranstvo. Od prijatelja i komšija slušam o sahranama i odlascima u inostranstvo. Skoro sam išao u Novi Sad na sahranu, priče su iste. Ljudi padaju kao sveće, ili kupe prnje i odlaze. Komšija je već kupio kartu i napušta Srbiju. Pokušaće da nađe posao od koga će moći da uštedi. Žena mu je trudna, čekaju drugo dete. Oboje su zaposleni, ali da uštede i sviju krov nad glavom ne mogu u zemlji u kojoj je Aleksandru i Andreju Vučiću, Siniši Malom, Zorani Mihajlović, Dušanu Vujoviću… sve bolje, a ogromnoj većini sve gore.

Koliko ljudi poznajete koji žive bolje u odnosu na period od pre dolaska Tadića i njegovog nastavljača Vučića na vlast?

Od 2008. godine živi se sve gore. Sve se prodaje, od vere i istorije, Kosova i Metohije do rudnika, voda, banja, očekuju se Telekom i EPS koji su zasada preživeli. U raspadajućoj teritoriji nejasnih granica, potopljenog manastira, prekrivenih ranohrišćanskih bazilika, na naslovnim stranama su kriminalci, mahom isti političari i operacijama do neprepoznatljivosti izmenjena lica osoba koje za novac rade razne radnje, od pevanja do pratnje, mislim poslovne.

Izmenama propisa tvrdi se da je i osoba koja radi svega nekoliko sati mesečno zapravo zaposlena. Iseljavanjem, umiranjem i statističkim manipulacijama zvanično opada nezaposlenost.  Kaže nesrećni Ivica Dačić, onaj što je pre desetak dana rekao kako bi Sulejman Ugljanin bio uhapšen da je ovo država. Šta je on, baletan, đubretar ili potpredsednik vlade i ministar spoljnih poslova?! Elem, kaže taj nesrećnik kako su ovi izbori (po ko zna koji put) referendum. Jesu, referendum između smrti i izbeglištva koje oni žele da nastave i povratka nade u život i povratka Srbije.

Odlazimo iz zemlje ili u zemlju. Januar 2017. srušio je sve rekorde po broju umrlih u Beogradu. U odnosu na januar 2016. broj mrtvih je veći za 40 odsto. Kažu da je u Novom Sadu još gore. Slično je i u drugim srpskim gradovima, mada čitamo da je tako i u Splitu. Politika, Kurir, Večernje Novosti… svi su pisali o tome.

Ali Aleksandar Vučić, onaj koji se slugeranjski smeši Kurcu, Šrederu, bin Zajebu, koji ne sme da zucne na ustaško divljanje u Zagrebu, na Zukorlićevu bespravnu gradnju, i koji strancu daje masne pare iz srpskih džepova što predstavlja kao uspešne investicije, taj otvarač nikad otovorenih fabrika čipova, mercedesovih autobusa, ili jedne te iste fabrike čarapa koja se seli po Srbiji, onaj koga savetuju NATO krvnik Toni Bler, belosvetska protuva Guzenbauer, Dinkić čiju je lutku u zatvorskom odelu nosao po mitinzima pre dolaska na vlast, taj Vučić kome britanski obaveštajac Amadeo Votson reformiše policiju (pošto je za vakta Tadića uspešno reformisao vojsku Srbije), kao Veliki brat iz Orvelove 1984. ne izbija sa ekrana, uvek bez opozicije.

Dok se on smeši i samohvališe sa TV ekrana mi uporno padamo kroz ambis bez dna. Zato su svaki izbori na kojima učestvuju on i svi oni koji su spremni da zarad fotelje i mogućnosti neobuzdane pljačke prepuste belosvetskom ološu preumljenje naše duše i uništavanje srpskog naroda u Srbiji, Crnoj Gori i šire, zaista referendum.

Izvor: Srpslo Kulturni Klub