Кад би се ријалити наплаћивао…

Ха, ха, ха, одмах вас је нешто пресекло – зар и то да нам узму, размишљате? Не, не брините, ко сам ја, да терам Кристијана Голубовића из ваше дневне собе?

Уосталом, каква је то слобода медија ако ја хоћу било кога да отерам са телевизије? Тачно. Ваш телевизор – ваша ствар. Ваш избор канала – ваша ствар. Е сад, национална телевизија, то није само ваша ствар. Тако да је мој предлог следећи: пошто је стигла дигитална телевизија, ево, драги ТВ Пинк, драги Б92 и драга Хепи телевизијо, отворите нови канал, уведите претплату и пуштајте тај ваш полусвет тамо да ради шта год хоће. Ко плати – нека их гледа 24 сата, без икакве цензуре!

Већ чујем одговор, типа – ко би то ђубре плаћао? Не знам, али би се сваки ријалити-зависник бар једном упитао: коме ја то плаћам?

А кад би се упитали (што је био циљ ове мисаоне вежбе), одмах би вам синуло: све то иде у џепове власника ових телевизија. Највише од реклама, наравно. Због толиког новца и гледаности (која би увођењем претплате свакако пала), никакво терање ријалитија са националне фреквенције не долази у обзир.

Свима то одговара, осим Србији. И нико не размишља какву поруку о амбијенту шаље ова власт, када нам је тренутно председник Одбора за пољопривреду Скупштине Србије лично Маријан Ристичевић, умало победник неког од ранијих ријалитија? Који је недавно изјавио: „Лесковац је специфичан град… па је било реално да седницу скупштинског одбора одржимо овде.” Реално, како другачије?

Доби Србија велику поуку: ако си по свему исподпросечан, а вешт и лукав, догураћеш и до председника скупштинског одбора! Ако си нарко-дилер – одложиће ти издржавање казне! И још ће судија рећи, па то је да би сиромах имао децу чиме да нахрани. Јер овај судија добро зна да дилери дроге бедно зарађују и да их је само љубав према младима у тај посао и одвела. Шта је сад важно то што ће наш омиљени дилер зарадити у ријалитију више него гимназијски професор за десет година службе? Требало је да воле младе, као Кристијан Голубовић, ето им поуке.

Да се ријалити програми приказују на плаћеним каналима, па да опет у скупштини заврши неки победник ријалитија, а из затвора буде „ослобођен на одређено време” неки дилер дроге, сви би одмах ту видели траг новца – и били би у праву. Било би сигурно да се неко добро омрсио па се таква неправда десила. Али, овако, кад се траг не види, можемо ли бити сигурни да је овде реч о тешкој корупцији?

Тврдим да не можемо, а то вероватно и није случај. Него шта је? Па, страх неки, неће људи да таласају, изгубиће лепо ухлебљење, а ништа неће променити. Вреди ли се онда замерати?

Ту смо, дакле. За малу или (вероватно) никакву додатну надокнаду важни људи ове земље – судије, посланици и уважени чланови РРА отварају простор шаци власника медија да кроје наш живот. А ови, власници, кроје га горе него што је то својевремено чинио Велики брат, онај прави, Орвелов. Тај је макар управљао читавом једном земљом, имао је неку узвишену мисију, накарадну, добро, али барем није трпао себи милијарде у џепове и зарад новца правио од Србије јавни нужник. Сликајући притом себе и своје је јахте сликао у таблоидима, па се од тог сјаја не примети како канализација цури на све стране…

Праву корист од ТВ ријалитија имају, дакле, три особе: једна је власник ТВ Пинка, друга – власник Хепи телевизије, а трећа – власник ТВ Б92. А остали, као хипнотисани, гледају нову епизоду ријалитија, као она жаба што је полако загревају, па и не примети кад је тачно умрла.

Па вас, ето, молим: пробудите се. Њих тројица – против свих нас. А ми, кад се већ морамо једном пробудити, зашто то не учинимо одмах?

Хајде да уведемо ту претплату. Макар онај судија, или ови из РРА, кад већ вредно раде на тоалетизацији Србије, да се масно обогате. Да се усликају на јахти, као људи, а не овако – да и себе и нас продају само из страха да ће им сутра бити горе него данас.

Што је лажни страх, наравно: овде је горе већ данас. У вашој дневној соби се разбашкарио Кристијан Голубовић, а на другом каналу вас чека Маријан Ристичевић, у новом ријалитију који се зове Скупштина Србије.

Ауторка је професорка Економског факултета Универзитета у Београду

Извор: Политика