Kad te Šormaz ne(uvodi) u NATO

Od 25. do 28. maja u Varšavi je održana Parlamentarna skupština NATO-a. Ne bi vredela pomena da tom skupu nije prisustvovala i delegacija naše Narodne skupštine, a pogotovo da se na tom skupu Severnoatlantskog saveza nije čula reč Nataše Jovanović, poslanika Srpske radikalne stranke. Pošto nije mogla da ćutke sasluša napade na Rusiju i Putina, ona im se odlučno suprotstavila, ali je, kao što se i moglo očekivati, ostala u svome protestu potpuno usamljena.

Nisu poznata reagovanja ostalih učesnika skupa na izlaganje gospođe Jovanović, izuzev onoga što je srpskoj javnosti preneo šef naše parlamentarne delegacije, inače poslanik Srpske napredne stranke g. Dragan Šormaz.

Ozlojeđenjen istupanjem svoje skupštinske koleginice, g. Šormaz je rekao da je ono bilo „skandalozno i kao neka vrsta sramote za Srbiju i srpsku delegaciju”, a najviše joj je zamerio što je u svom obraćanju skupu u Varšavi izjavila kako podržava ruskog predsednika kao srpski poslanik. „Kao da ona nema svog predsednika države”, zaključio je gnevno.

Razume se, gđa Nataša Jovanović mu nije ostala dužna pa je uzvratila rečima da je Šormaz dokazani natovac i mrzitelj Rusa. On se, opet, branio kako nikada nije izjavio da Srbija treba uđe u NATO: „Striktno se držim politike vojne neutralnosti, ali zalažem se za saradnju sa NATO-om, kao što i sarađujemo. Mi smo u pet godina imali 44 vežbe sa vojskom SAD i 23 sa NATO-om.To je ogroman stepen saradnje. I ako kažem da imamo takav stepen saradnje dok drugi o tome ćute, ja nisam rekao ništa što nije tačno, nego sam rekao istinu”.

I dok gđa Jovanović ponosito govori kako je u Varšavi branila čast i ugled ne samo svoje stranke, već i većeg dela srpskog naroda koji misli kao ona, a g. Šormaz se sa njom uopšte ne slaže, uzalud je nadati se da će se njihovi stavovi ikada približiti. To je, ipak, potpuno sporedno u odnosu na osnovna pitanje koje se mora ovom prilikom postaviti:

S kojim se ciljem delegacija naše Narodne skupštine uopšte uputila na zasedanje Skupštine NATO-a?

Ima li ikoga u Srbiji ili Republici Srpskoj kome je potrebno objašnjavati karakter te organizacije i njene zadatke? Da se ne govori samo o bombardovanju 1999. godine, Severnoatlantski savez je, više od četvrt veka, stalni zaštitnik i najbolji saradnik zemalja koje srpskom narodu nisu nikako naklonjene.

Drugo pitanje, koje je takođe veoma važno, često ostane nekako po strani, pa se i zanemari… Srpska javnost toliko sluša priče predsednika i njegovih papagaja (među koje, nesumnjivo, spada i g. Šormaz ) o vojnoj neutralnosti naše zemlje da se mora zapitati:

Šta za naše natovce uopšte znači reč neutralan, kada se srpski vojnici neprestano uvežbavaju za neke buduće ratne intervencije protiv onoga koga SAD ili NATO proglase za svog neprijatelja, a koji uopšte ne mora da bude i neprijatelj Srbije?

U svemu tome suvišno je posebno naglašavati licemerje srpskih vlastodržaca koji svake godine širom zemlje podržavaju komemoracije žrtvama NATO-bombardovanja ili rad nedavno osnovane komisije čiji je zadatak da utvrdi teške posledice bombi sa osiromašenim uranijumom po zdravlje građana Srbije, a da se u isto vreme hvale kako sa tom istom zlikovačkom organizacijom odlično sarađuju.

Prema najnovijim vestima, izgleda da će se ta saradnja sve više razvijati. SAD i NATO nameravaju da osnuju „Klub 100” u koji bi ušli profesori naših univerziteta i druge javne ličnosti, a čiji je cilj otvoreno zalaganje za pristupanje Srbije NATO-u.

Nažalost, sa prilično izvesnosti može se očekivati da će se i kod nas naći dovoljno „uglednih ličnosti” koje će se rado odazvati ovom pozivu u očekivanju da budu veoma pristojno nagrađeni za svoje propagandne usluge osnivačima „Kluba 100”.

Izvor: Stanje stvari