Ko zapravo upravlja Srbijom?

Pred samo kretanje Aleksandra Vučića i Ivice Dačića na novu briselsku rundu prepuštanja Kosova i Metohije Šiptarima i njihovim zapadnim gazdama, američki ambasador u Beogradu, Majkl Kirbi, javno je rekao: da ne preporučuje Srbiji da sa Isom Mustafom pokreće pitanje srpske svojine u južnoj pokrajini.

Naravno, on izraz „južna pokrajina” nije upotrebio. Zato je pokazao ko u Beogradu drži dirigentsku palicu. Poručio je tandemu Vučić-Dačić da Srbija ima važnijih poslova i problema nego što su imovina i Trepča. I, Vučić i Dačić – poslušno, da poslušnije teško može i da se zamisli – nisu pred Federikom Mogerini, a ni pred Mustafom, nisu ni zucnuli da Srbija nešto ima na KiM i da joj to neko otima.

Ovo je samo otvorilo staru, zatrovanu postpetooktobarsku ranu. Samo je aktuelizovalo tri važna pitanja koja se svi od vlasti i uticaja trude da sakriju i protumače sasvim drukčije.

Ako Kirbi ovoliko i ovako beskrupulozno nameće javno, šta li sve raadi kad se ja sa Vučićem, Dačićem i ostalima u četiri oka?

Ko sve još – i kako – upravlja Srbijom preko onih koji njome formalno vladaju?

Dokle će većinska Srbija sve to trpeti, kada će otvoriti pitanja slobode, suvereniteta, izdaje i opstanka?

DUŠAN JANJIĆ, PREDSEDNIK FORUMA ZA ETNIČKE ODNOSE: ZAPAD VERUJE DA RUSIJA KONTROLIŠE SREDNJI NIVO BEZBEDNOSTI U SRBIJI

Najveći uticaj u Srbiji ima EU, jer je Beograd odlučio da prihvati evropske standarde – odnosno model ekonomije. Za to mu novac – i kontrolu – obezbeđuje MMF i Evropska banka, odnosno bankarska klasa EU, koja, uz birokrate ocenjuje da li ste napredovali.

Oni nad Beogradom imaju moć. Kako se njihova moć pokazuje? Vi sve svoje resurse maksimalno usmerite na ispunjavanje njihovih uputstava, a oni vas u kritičnom momentu sankcionišu ili podrže.

Na drugom mestu je kultura. Treća stvar je prilagođavanje institucija i načina mišljenja evroatlantskom modelu.

Četvrti je bezbednosni okvir. Tu se pojavljuje Amerika, na četvrtom mestu uticaja. Prva je Nemačka, odnosno EU, pa Rusija, pa Britanija i tek onda SAD.

Na Kosovu je obratno: prve su Amerika i Britanija, pa onda EU, a Rusija je marginalizovana.

Šta se sada po ovom bezbednosnom pitanju dešava: U Srbiji je sila broj jedan po broju naoružanih ljudi – policija. Sledi je Žandarmerija, pa privatna obezbeđenja, pa tek na četvrtom mestu je Vojska Srbije.

Zašto je sada došlo do pritiska da se u policiji vidi ko je ko i da se smanji ta naoružana sila koja je delom van kontrole javnosti? Pa, zbog procene NATO da su oni naklonjeni Rusiji.

Zapad veruje da Rusija kontroliše srednji nivo bezbednosti u Srbiji. Bajden je to poručio Vučiću: ako hoćete da razgovaramo, uklonite Rusiju iz sistema bezbednosti.

Sada ćete videti da ovo sa izbeglicama sa Kosova – način na koji je prekinuto, uz učešće B92, Rojtersa, naše i mađarske Vlade – ima za cilj da Vučić raščisti trafiking, korupciju i slično, odnosno da raščisti stanje u policiji i da se tokom te čistke sklone i oni koji su povezani sa Rusijom.

To uklanjanje Rusije ćemo videti i kroz slabljenje Dačića i slabljenje Nikolića i Vulina (koga gledaju na relaciji Vučelić-Mira Marković i Muzej Cvetajev u Moskvi). Uostalom, i Tadić je završio na Zapadu zbog svojih veza sa Italijom i ruskim kapitalom.

Dalje, očekujem zahtev za procesuiranje onih koji su aktivno učestvovali i omogućavali odlazak dobrovoljaca u Ukrajinu. Čak i zabranu Treće Srbije, zbog spotova na internetu i promocije odlaska dobrovoljaca iz Srbije.

Kada je reč o javnim porukama – odnosno „podsećanjima” (kao Kirbijevo da nije vreme za imovinu), ona često mogu biti dogovorena sa domaćom elitom.

Tako se naša vlast sakrije iza američkog uticaja.

ŽIVADIN JOVANOVIĆ, PREDSEDNIK BEOGRADSKOG FORUMA ZA SVET RAVNOPRAVNIH: ZAPAD ZASAD DRŽI NA UZDI HRVATE, RUMUNE, BUGARE I BOŠNJAKE SA NJIHOVIM ZAHTEVIMA PREMA SRBIJI

Vašington, Brisel i Berlin hoće da prinude Srbiju da ona učestvuje u stvaranju nove države na delu svoje teritorije. Srbija to poslušno i čini – od administrativnih prelaza, uvođenja carinske kontrole, promene tablica i drugoga što smo ostavili za sobom misleći da nije važno, a zapravo je bilo deo koncepta stvaranja nove države uz aktivno učešće Srbije.

Naime, najmoćnije zemlje nisu u stanju da to urade bez učešća Srbije, koja sve mora da potpiše.

Pre godinu dana smo imali Briselski sporazum kao fazu de fakto priznavanja nove države, a sada se traži da sve iz sporazuma bude sprovedeno – i to po tumačenju Berlina, Brisela i Vašingtona. Nije važno samo šta je tačno potpisano već je važno njihovo tumačenje šta proizilazi iz potpisa.

Sada je zahtev da se ide na nove pregovore, a sve ide u pravcu ostvarivanja koncepta američkog Ahtisarijevog plana.

Briselski sporazum, koji je po svojoj prirodi dokument u direktnoj suprotnosti sa Rezolucijom 1244 i koji krši Ustav Srbije, taj dokument je Ustavni sud Srbije proglasio nepravnim.

Taj stav Suda je bio tačka preokreta: Vladi su date odrešene ruke da potpisuje „političke“ sporazume dok ne izvrši sve što Zapad od nje traži. Tako su dobili blanko menicu da se ovakvi dokumenti proglašavaju za politička, a ne pravna dokumenta.

Za Brisel, Vašington i Berlin i Prištinu to su međunarodnopravni dokumenti čiji je garant EU. Za Prištinu je EU garant, a za Beograd kontrolor koji pazi da se sve sprovede – od slova do slova.

Šta se sprovodi: povlačenje Srbije iz institucija i stvaranje prostora za ustavni poredak Kosova. Zato već danima slušamo o uspesima u Brislu oko sudstva, a niko od novinara ne pita: u kojoj državi će te sudije i tužioci raditi i po čijim zakonima i ustavu će suditi i postupati sudstvo, kao jedna od tri komponente ustavnog sistema svake države.

Od 2000. svaka vlast radi dok se ne zamori, pa dobije smenu, od istih gazda. Tom smenom ekipa Zapad najbrže ostvaruje svoje interese, i uzima se KiM opšteobavezujućim pravnim dokumentom pre bilo kog otvorenog poglavlja. A onda će pregovori postati novi mlin sa uslovima koji se već naziru.

Poglavlje 35 ima suspenzivni karakter – po Ahtisarijevom planu, Srbija će priznati da Srbi na Kosovu imaju status nacionalne manjine. Istovremeno pomenuti centri moći utiču na naše susede da, dok Srbi ne isporuče Kosovo, ne pokreću svoje revandikacije i ne prete ucenama, ali ipak ispliva neki Zoran Milanović.

Mislite da Rumunija, Bugarska i Sarajevo nemaju slične zahteve?

MILOŠ KNEŽEVIĆ, UREDNIK ČASOPISA NACIONALNI INTERES: SRBIJU ĆE PRISILITI DA SE ODREKNE VLASNIŠTVA NAD BILO ČIME NA TERITORIJI NATOIDE

Kosovo je izopačeno u Albanidu, Islamidu i Natoidu: zaposednut je prostor u čijem pogodnom središtu blizu Uroševca je američka vojna baza Bondstil. Stvaranjem prijateljskog albanskog okruženja, toj najvećoj američkoj vojnoj bazi u Evropi, koja je od streteškog značaja ne samo u regionu nego i mnogo šire, olakšan je primarni posao, a to su puna kontrola regiona i ekspanzivni odnos prema Rusiji i Bliskom istoku.

Prirodna bogatstva na KiM pripadaju Srbiji, a to se ne uvažava od strane tzv. međunarodne zajednice. Kada ujdurmama u briselskim pregovorima dođu u priliku da Srbiju i Srbe definitivno odvoje od njihove pravno dokazane imovine na Kosovu i Metohiji, pojaviće se strani nvestitori koji će „velikodušno” pomoći „sirote” Albance u njihovim tobožnjim modernizatorskim naporima.

Realnost savremenog Kosova ukazuje na zamrznuti konflikt sa neizvesnim ishodom. Pretpostavka za finalni eksploatatorski udarac je završno lišavanje Srbije svojinskih prava nad bilo čime na teritoriji Natoide.

Tada će zapadne diplomate objašnjavati da je „razumljivo” i „prirodno” da srpska imovina pređe u albanske ruke. Tvrdiće kao i do sada, da će samo izričiti pristanak biti tumačen kao posvećenost demokratskim reforma („usaglašavanju sa preporukama iz otvorenih poglavalja”), „normalizaciji dobrosusedskih odnosa sa nezavisnim Kosovom”, i, najzad, doprinos „ubrzanju kretanja na evropskom putu Srbije”.

ŽELJKO CVIJANOVIĆ , GLAVNI UREDNIK PORTALA NOVI STANDARD: OPET ĆEMO SLOBODU POVRATITI NA NAJSKUPLJI NAČIN – IDEMO KA NULTOJ TAČKI

Malo je toga nevidljivog u američkom uticaju u Srbiji, posebno upućenim ljudima, ali može se reći da postoje i meka i gvozdena ruka tog uticaja.

Ono što zovemo vidljivim uticajem zapravo je ta meka ruka, koju osetimo kada nam ambasador Kirbi, kao zabrinut za Srbiju, poruči da imamo važnijih pitanja za rešavanje na Kosovu od vlasništva nad Trepčom ili kad nam Bajden, kao zabrinut za našu energetsku bezbednost, ponudi da se snabdevamo nepostojećim američkim gasom preko Hrvatske, i kad nas „Blic”, službeni glasnik kolonijalne Srbije, obavesti da je američki gas, osim što je nepostojeći, pet puta jeftiniji od ruskog.

Gvozdena ruka američkog uticaja odvija se sistemom najogavnijih pretnji i ucena preko nečeg što nazivam „infrastrukturom majdanske Srbije” – širokom agenturnom mrežom koja zahvata nevladine organizacije, medije, službe, finansije, deo državnog aparata i resore sile, sve do javnog prostora.

Cilj gvozdene ruke je da uveri Srbiju kako bi svako njeno migoljenje ispod šape američkog uticaja bilo strogo kažnjeno, tako da srpska vlast, kad god dobije neki zahtev koji je protivan našem interesu, mora da zna da u rezervi ima i gore od toga.

Zbog jačanja Rusije i širenja njenog uticaja, američki uticaj je u ovom trenutku u žestokoj ofanzivi u Srbiji, i usmeren je na tri strateška zahteva.

Prvi je potpuno okretanje leđa Rusiji, čega je deo dogovor o nepostojećem američkom gasu. Ne mislim da je u ovom momentu uvođenje srpskih sankcija Rusiji deo američkog zahteva, zbog malog faktičkog dometa takvog poteza a velikog simboličkog za srpski narod. Radi se na tome da se ruski uticaj izbaci iz Srbije, utoliko više što bi njegovo definitivno instaliranje ovde, osim što bi probudilo suverenističke i slobodarske snage, stvorilo homogenu zonu tog uticaja od Grčke preko Srbije do Mađarske (to je razlog i aktuelnog izazivanja političke krize u Makedoniji).

Drugi strateški zahtev je neka forma priznanja Kosova, kojim bi međunarodno pravo konačno prestalo da bude na strani Srbije u tom sporu.

Treći zahtev je zabijanje noža u leđa Dodiku i Republici Srpskoj.

Problem američkog uticaja je u tome što bi Srbija, ako bi ispunila ova tri zahteva, prestala da bude država, ostajući bez poslednjih tačaka na kojima može da pruži otpor poslednjem činu svog teritorijalnog, nacionalnog i državnog rastakanja. Tada bi nastupio mrak.

Srpska vlast toga je, naravno, potpuno svesna, ali je propustila najbolje prilike da jačanjem državnih institucija i njihovim čišćenjem od pete kolone (činila je upravo suprotno) pronađe tačku svog otpora. Vlast, u nekoj vrsti pada u spiralu tih uticaja, gotovo da im više i ne pruža otpor.

Utešno je, međutim, što ni ona više nema kapacitet da ostaje neranjiva isporučivanjem novih zahteva i oni danas na vlast ostavljaju veće posledice nego pre, recimo, godinu ili dve. To znači da će srpska vlast u jednom trenutku, kao i sve pre nje, postati nemoćna da isporučuje nove zahteve.

Konsenzus građana Srbije, koji je propao na političkoj, državnoj i nacionalnoj saglasnosti, biće tako uspostavljen na liniji nagona za samoodržanjem, koji se danas u istraživanjima javnog mnenja ne može videti.

Kao i uvek, odabraćemo najskuplji način da povratimo slobodu. Tom trenutku, toj nultoj tački, treba da se radujemo, ali i da, ne manje, strepimo od njega.

Izvor: Fakti