Kraljevina Jugoslavija je početak srpske agonije

PODGORICA – Vlada Crne Gore bila bi najsrećnija kada ne bi morala da obeležava stogodišnjicu Prvog svetskog rata. Razlog je što su Srbija i Rusija, ondašnji saveznici, sa njenog današnjeg stanovišta geopolitički neprijatelji, a Austrija, Nemačka i Hrvatska prijatelji. Ostaje pitanje na koje niko od čelnika Vlade nije odgovorio: u čemu su to Austrija, Nemačka i Hrvatska manifestovali prijateljstvo prema Crnoj Gori u prošlosti i danas? Koji je to čin na kome bi vladama u Beču, Berlinu i Zagrebu morali biti blagodarni? Takvog čina nema.

Ovo za „Novosti“ ističe Predrag Vukić, istoričar, publicista i službenik Državnog arhiva na Cetinju, uoči obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata. Na pitanje da li je u redu što u Vladinom koordinacionom odboru za proslavu ovog događaja nema nijednog Srbina, odgovara negativno.

– To je učinjeno u skladu sa stvaranjem novog identiteta i novog čoveka pa zato nije dozvoljen ulaz onim ličnostima koji drže do tradicionalne, patrijarhalne Crne Gore, utemeljene na srpskom etničkom identitetu, kakva je bila kraljevina 1914.godine. Vrednosni sistemi koje danas baštini Vlada, s jedne, i SPC, srpska inteligencija u Crnoj Gori, s druge strane, toliko su različiti da je to osnovni razlog što za Srbe nema mesta. Ne može se afirmisati tradicija slavne crnogorske vojske iz Prvog svetskog rata na antisrpskim osnovama i krivotvorenjem istorije.

* Kako onda sagledati ulogu Crne Gore u tom ratu?

– Potrebno je uzeti u obzir njen srpski etnički identitet koji je u to vreme bio dominantan. Iako se kralj Nikola nacionalno osećao Srbinom, a teritorijalno Crnogorcem, on je bio politički separatista koji je nerado uveo Crnu Goru u taj rat. U trenutku kada je došlo do atentata u Sarajevu 1914. Srbija nije bila spremna za rat, kao ni Crna Gora. Ipak Vlada na Cetinju je poručila da Srbija može da računa na bezgraničnu bratsku pomoć.

* Viteštvo Crnogoraca pokazalo se na Mojkovcu?

– Krajem 1915. oko pola miliona austrougarskih, nemačkih i bugarskih vojnika napalo je Srbiju pa se njena vojska uz teške gubitke povlačila preko Kosova i Metohije, Crne Gore, Albanije sve do Krfa. U tim tragičnim trenucima, regent Aleksandar Karađorđević uputio je istorijski telegram divizijskom generalu Janku Vukotiću u kome se kaže: „Ako serdare zadržite neprijatelje 24 sata da ne prodru na Kosovo vi ste se odužili srpstvu i slovenstvu!“ Crnogorska Sandžačka divizija sa 6.500 boraca u odlučujućim bitkama 6. i 7.januara 1916. u okolini Mojkovca zadržala je nastupanje 20.000 austrougarskih vojnika koji su težili da izvrše proboj do Čakora i onemoguće srpskoj vojsci odstupnicu u čemu nisu uspeli. Vojska Kraljevine Srbije povukla se preko Čakora i Podgorice za Albaniju, dok je jedan deo to učinio preko Kosova i Metohije, sliva reke Drima, preko Skadra i dalje albanskim primorjem.

* Kako se kralj Nikola ponašao u tim teškim trenucima?

– On, nažalost, nije povukao potez koji bi omogućio obnovu Crne Gore kao samostalne srpske kraljevine i opstanak dinastije u novim okolnostima. Održavao je tajne kontakte sa austrougarskom diplomatijom, a njihova svrha ni do danas nije razjašnjena. Kralj je vodio tajne pregovore sa carem Franjom Josifom, koji su se završili neuspehom. Želeo je da sklopi separatan mir sa Bečom, ali mu je austrijska vrhovna komanda odgovorila da su njeni uslovi bezuslovna kapitulacija Crne Gore, da austrijske trupe okupiraju sve gradove i lučka pristaništa i da se interniraju i otpreme u ratno zatočeništvo svi muškarci od 18 do 65 godina života. Na to kralj nije pristao, pa se odlučio na odlazak u izgnanstvo.

Austrougarske trupe su počele napad na lovćenski front, da bi 11. januara 1916. pao Lovćen, a dva dana kasnije i Cetinje. Na Cetinju je 22. januara 1916. komandir Petar Lompar potisao odluku o polaganju oružja crnogorske vojske, što je značilo njenu kapitulaciju. Kralj Nikola ovaj akt nije priznao kao punovažan.

Raspuštajući vojsku i odlazeći u izgnanstvo kralj je zapečatio sudbinu svoje dinastije. Prema tome ne može se osuđivati volja naroda koji je težio ujedinjenju sa Srbijom što je 1918. verifikovano odlukom velike narodne skupštine u Podgorici.

* Crna Gora i Srbija pretrpele su ogromne žrtve u Prvom svetskom ratu.

– Crna Gora je izgubila 63.000 ljudi (26 odsto stanovništva), od čega oko 20.000 vojnika i oficira, zatočenika u koncentracionim logorima, gladnih i bolesnih. Srbija je ostala bez 1.250.000 ljudi ili 28 odsto stanovništva. Kada bi se sveo ukupan bilans ove ljudske klanice Srbija i Crna Gora su pobednici u ratu, a gubitnici u miru. Voljom regenta Karađorđevića i velikih zapadnih sila ukinute su obe srpske kraljevine i stvorena jugoslovenska zajednica kao zamena za rasturenu Austrougarsku monarhiju. Srpski narod je izgubio dve, a nije formirao jedinstvenu nacionalnu državu bez Hrvatske i Slovenije. Stvaranjem Jugoslavije srpski narod je ušao u apokaliptički sled svoje istorije koji traje do danas.

GROBOVI

– NIKADA nijedna vlast u Crnoj Gori nije vodila računa o tome šta je sa grobovima crnogorskih vojnika i oficira koji su ostavili svoje zemne ostatke širom austrougarskih koncentracionih logora. Jedan od njih je i moj deda Mitar Ilije Vukić. Interesantno da kralj Nikola nije ispoljavao naročitu brigu za svoje ratne zarobljenike. Dok se nalazio u izgnanstvu u Francuskoj, nije dizao glas protiv austrougarske okupacije i njenih zlodela.

GAVRILO PRINCIP

– ZA Srbe će Gavrilo Princip biti nacionalista i patriota, a za Austriju i Nemačku terorista koji je svojim pucnjima otvorio put rušenja austrougarske monarhije. Srpski narod nema razlog da nosi sindrom krivice, jer, kao što je to lucidno rekao Emir Kusturica, nije Gavrilo Princip otišao u Beč i ubio Ferdinanda na bečkim ulicama, već je to uradio na ulicama okupiranog Sarajeva.

Izvor: Večernje Novosti