Kud plovi ovaj brod

Sada, na kraju leta i posle kratkog boravka u rodnoj grudi, kako bi izgledao sažet opis moje zemlje, izrečen srpskim tajnim oružjem – gorkom satirom i jetkim aforizmima? Za početak, posle dve sedmice u otadžbini i pri ideji da joj se konačno vratim „zaključio sam da je nostalgija (u tuđini) ipak bolje rešenje“.

Osiromašila Srbija, ali odbijam da je sve doguralo do beznađa. Imam i argument: Premijer nam uliva nadu u bolje sutra; slušam ga, očaran, kako svaka dva minuta izleće iz sata na zidu i „nakon svake rečenice pravi važnu, dramsku pauzu – da narod stigne da se prekrsti“.

Sećam se, u protekloj novogodišnjoj noći i Predsednik nam se obratio kako bi nam se digao – moral u bolje sutra; „To je bio njegov doprinos najluđoj noći.“ Biće, kaže, bolje, samo ne reče da l’ u Švajcarskoj ? A zašto ne bi bilo bolje i kod nas? Istina, „u nas trenutno ne radi milion ljudi, ne računajući zaposlene“, ali Srbi su žilav narod, nimalo inferiorniji i sposobniji od Švajcaraca, samo kad nas ne bi sprečavale objektivne okolnosti. I u nas bi, kao na obožavanom nam Zapadu, „dva i dva bilo četiri, samo da imamo dva i dva“. Svejedno, razumni optimisti tvrde kako mi „možemo i bolje, samo ne znamo da li će dno izdržati“.

Prazničavi i prgavi Srbin, kakvog ga je Bog stvorio, hteo bi do tog „boljeg sutra“ već jutros i ne veruje u ništa što mu se obećava iz „kuku-sata“. „Toliko smo se navikli na laži da nam i istina izgleda kao izdaja nacionalnih interesa.“

Nije lako biti Srbin, to samo nama uspeva. Svi glasaju za vladu, a niko joj ne veruje. Doduše, svi znaju da „vlast kvari državnika, ali ni naši državnici njoj ne ostaju dužni“. Nema te vlasti, države i društvenog poretka koji srpski državnik ne može da rasturi. Daj mu u ruke tu Švajcarsku ujutro, uveče ćeš imati Burundi.

Nije to zato što je Srbin nesposoban, zadrt, kapriciozan i destruktivan nego, naprotiv, zato što je postao, letargičan, utučen i nekako plišan: „I kad komšiji crkne krava, srpski bik ide da gazdi izrazi saučešće.“ Takvi smo nikakvi, postali. Evo, ode Kosovo, a Srbin ni da zucne. Istina, Vlada jeste kleknula pred briselskim ultimatumom, ali je odmah Srbima lepo objasnila da „Srbija nikada neće priznati da je priznala Kosovo“; da „Kosovo nije na prodaju nego smo samo odlučili da ga izdajemo“. A i Briselu smo – kažu insajderi – sasuli u lice: „Imate ludu sreću, gospodo, vaš ultimatum se poklapa sa našim ciljevima.“ To su Vučko i Dačko odbrusili Briselu, a Srbima lepo objasnili da sila boga ne moli i kakav bi nas tek grdan belaj snašao da smo se srpski jogunili: „Da nismo pristali na sve ne bismo dobili ništa.“ Malo li je? Pa i pre nego što smo potpisali tu predaju Kosova lepo smo ih upozorili, da vide s kim imaju posla: „Imamo i mi naš ultimatum: dozvolite da ispunimo sve vaše zahteve.“

Ali, narod k’o narod: zaćorio, ne sluša glas razuma, ne razume politiku i diplomatiju. Kad bi razumeo bilo bi mu jasnije da, jeste da su nam oni u Briselu i u Americi uzeli Kosovo, „ali nas, bar, sada u tome iskreno podržavaju“. Zar je i to malo Srbinu?

Na kraju, lepo nam je, ovako zatucanima, Vlada objasnila da je „Kosovo i dalje deo Srbije sa kojim (istina) još nisu uspostavljeni dobrosusedski odnosi“. Malo strpljenja, gospodo!

Zaista, nije lako biti Srbin, to samo nama uspeva sa ovima. I nije nam Obama kriv. „Postavili smo ove na čelo, pa sada ne znamo gde nam je glava.“

A što se mene tiče, ništa od ovoga ne bi ni bilo, da nije bilo američkih ljubimaca našeg Premijera i našeg ministra inostranih dela. Pa je momenat da se još jednom setimo pokojnog Brane Crnčevića: „Kolumbo, je… te radoznalog.“

A kuda plovi ovaj brod „saznaćemo kad ispliva na površinu“.

Izvor: Vesti.online