Kuda ide Raška oblast – Komentar CEOPOM-a

Uprkos velikim obećanjima novopazarskih, srpskih, turskih i evropskih političara, jugozapadni deo Srbije koji Bošnjaci nazivaju Sandžakom, a za Srbe je to češće Raška oblast, poslednjih godina dramatično stagnira. Na stotine pogona je zatvoreno, nijedan novi nije otvoren, otpušteno je desetak hiljada radnika, raste broj siromašnih, seobe su sve izraženije, mnogi s pravom strahuju da bi nekadašnja dolina džinsa, koja je svojevremeno smatrana najprosperitetnijim delom Srbije, mogla postati dolina – gladnih.

Uporedo sa redovima ispred kazana narodnih kuhinja, koje nisu u stanju da prehrane sve gladne, u Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu, raste i politička i verska napetost, podele među Bošnjacima traju dugo i ne jenjavaju. Neki verski lideri, poput muftije Muamera Zukorlića, tvrde da je Sandžak sto godina pod okupacijom Srbije i Crne Gore. Sulejman Ugljanin preti da, ako se ne poveća broj sudija – Bošnjaka, neće priznavati presude srpskih sudova. Esad Džudžo traži da Bošnjaci iz svojih prezimena izbrišu „ić“ i „vić“ i da škole u Sandžaku koje nose imena Vuka Karadžića, Desanke Maksimović, Svetozara Markovića, Rastka Nemanjića Save i drugih velikih Srba, dobiju imena bošnjačkih velikana. Navijači na stadionu u Novom Pazaru redovno skandiraju „Živela sandžačka republika“, na desetine sandžačkih vehabija u Siriji i Iraku ratuje i gine na strani Al-Kaide, neki otuda otvoreno prete političkim liderima i NVO-aktivistima u ovom kraju.

U celoj situaciji država je pasivna i u defanzivi, ponekad se stiče utisak da je u Raškoj oblasti uopšte nema, da je ovaj deo Srbije „zaboravljen“ i „otpisan“ i da je to glavni razlog ekonomske stagnacije, političke nestabilnosti i verskog ekstremizma.

Preti li opasnost da Sandžak, podeljen najpre na Srbe i Bošnjake – Ugljaninove, Ljajićeve, Zilkićeve, Zukorlićeve – u ekonomskoj krizi i socijalnom poniranju sa kojima se suočava cela država, destabilizuje Srbiju?

Većina Bošnjaka i Srba, običnih ljudi, okupiranih brigom za preživljavanje, smatra da, uprkos opasnoj retorici nekih političara i verskih prvaka, narod više „neće da se svađa“ i da želi mir i prosperitet u Srbiji. Međutim, svi podsećaju da je reč o krhkom području koje je „lako zapaljivo“ i koje odvajkada stoji „u rezervi“ i državi i stranom faktoru za izazivanje kriza i nestabilnosti na Balkanu.

– Uprkos grlatosti svojih lidera i nekih verskih vođa, Bošnjaci više nisu spremni na avanture, a ni Srbi ne žele da se situacija komplikuje. I da se zna, Sandžak nije samo Pazar, Sjenica i Tutin, Sandžak čine još tri opštine u Srbiji i pet opština u Crnoj Gori, Srbi i Bošnjaci su pola-pola, samo dogovorom i zajednički, uz maksimalnu pomoć države i Srbije u Evropi možemo napred – smatra Ramiz Crnišanin, advokat u penziji, bivši političar, književnik i jedan od najstarijih bošnjačkih intelektualaca.

Novinar i publicista Mirko Popovac ističe da država mora da bude opreznija i prisutnija u Raškoj oblasti, jer su neki procenili da je Srbija, zbog ekonomske iscrpljenosti, sada najslabija i da je ovo trenutak da je ucenjuju i dobiju neke ustupke. Ima i političara i biznismena proturski orjentisanih koji u jačanju uticaja Turske na Balkanu vide i dobru priliku da pojačaju aktivnosti na destabilizaciji ovog dela Srbije. Raškoj oblasti su potrebna ulaganja u nova radna mesta i infrastrukturu (auto-put), ali i rigorozna kontrola trošenja državnog novca. Jedna od najvećih nevolja ovog kraja je i svuda prisutna korupcija – kaže Popovac.

Sve do pada režima Slobodana Miloševića, Novi Pazar je bio jedan od najprosperitetnijih gradova u Srbiji, zahvaljujući džinsu, obući i industriji nameštaja. Živelo se dobro i u Sjenici i Tutinu. Radio je i FAP, pa je posla i perspektive bilo i u Priboju, Novoj Varoši i Prijepolju. A onda je sve krenulo nizbrdo. Umesto gromoglasno najavljivane demokratije i para iz sveta koje će pokrenuti posrnulu privredu i ovaj deo Srbije, u grad na Raški i druge gradove podno Peštera, Golije i Rogozne, stigla je pljačkaška privatizacija koja je iza sebe zatvorene fabrike, radnike bez posla i gladnu sirotinju.

– Sve smo činili da srušimo Miloševića, a danas bi ga mnogi rado pravili od blata. U njegovo vreme Novi Pazar je bio privredni i ekonomski raj, proizvodilo se, trgovalo, zarađivalo i trošilo… Da mi je samo da povratim delić novca koje sam tada bacao u nedra raznim striptizetama i lakim damama – priča nekada uspešni bošnjački biznismen i dodaje:

– Od svega obećavanog došla nam je samo demokratija u kojoj se ne zna ko šta radi i priča. Od najavljivanih investicija nema ništa, dok su drugi gradovi u Srbiji izgradili bar po neki pogon, u Novom Pazaru i Sandžaku ništa nije ni započeto. Još čekamo da turska kompanija Džinsi-Istambul započne fabriku koja će uposliti 400 radnika. Biće to, ako Turci uopšte i dođu, kap u moru, jer je u gradu više od 25.000 nezaposlenih – kaže ovaj biznismen.

U „Miloševićevo vreme“, u Novom Pazaru je radilo 200 većih tekstilnih pogona i još 300 radionica. Na pijaci se nedeljom skupljalo i po deset hiljada kupaca iz celog regiona koji su pazareći ovdašnji tekstil i raznu robu uvezenu iz Turske, ostavljali milione tadašnjih maraka. Danas je u životu ostalo još tridesetak proizvođača džinsa koji su, udruženi u klaster ASTEKS, uspeli da prežive brodolom, da se oporave i da uposle petinu od 10.000 nekada uposlenih radnika. Obućari su odavno u velikim nevoljama, još se dobro drže proizvođači nameštaja: Dalas, Numanović, Tahirović, DA-SA, Elan i drugi koji upošljavaju oko 1.000 radnika. Na pijaci već godinama ne može da se zaradi „ni za vodu“.

– Opstali su samo najuporniji i najsposobniji koji su se u teškim vremenima ekonomske krize, izborili za kvalitet ravan evropskom. Još se mnogi od nas bore za život, ali ima i vrlo uspešnih koji izvoze u Rusiju, EU, Afriku i Aziju. Prepušteni smo uglavnom sami sebi, od države nema mnogo vajde – kaže Tigrin Kačar, vlasnik džins-konfekcije Stig i jedan od osnivača ASTEKS-a.

Ako želi poboljšanje ekonomske situacije u ovom delu Srbije i stabilan Sandžak, država mora da pomogne ovdašnjim privrednicima. Tekstilcima bi puno značilo da se u zapuštenom kombinatu Raška izgradi pogon za proizvodnju teksas-platna za čiji uvoz dajemo milione evra, dodaje Kačar.

U ASTEKS-u ističu da su u podređenom položaju u odnosu na strance kojima država za svako novootvoreno radno mesto nudi po nekoliko hiljada evra. Uprkos izuzetnoj državnoj subvenciji, strani investitori neće u Rašku oblast.

– Neće, jer iz ovog dela Srbije u svet duže od decenije idu samo loše vesti i ružne slike, ko je lud da investira tamo gde je nestabilno. Nema ni Turaka koji su obećavali kule i gradove. Ništa nije ispunjeno ni od obećanja koje su dali Boris Tadić i njegov prijatelj Taib Erdogan. Turci radije grade u Leskovcu ili Nišu, nego u „bratskom“, nesigurnom i od auto-puta i udaljenom Sandžaku – kaže Murat Omerović, ugledni privrednik iz Tutina.

Podsetimo, Erdogan je obećao pomoć Turske u izgradnji auto-puta preko Peštera (deonica Koridora 11), magistralnih puteva Novi Pazar – Sjenica i Novi Pazar – Tutin i Industrijsko-bescarinske zone u selu Leskova kod Tutina gde je, kako je tada najavljivano, trebalo da dođe bar 100 turskih biznismena i da se zaposli više od 1.000 Pešteraca.

– Ništa još nije ni započeto, putevi su loši, sela su zimi često odsečena od sveta, lokacija za industrijsku zonu u Leskovi je u korovu, nedostaju vodovodi, škole, zadruge, otkupne stanice i druga infrastruktura. Stočarstvo na Pešteru stagnira, a mladi ljudi, umesto da osnivaju farme i izvoze zdravu hranu iz netaknute prirode odlaze „trbuhom za kruhom“ u velike gradove i inostranstvo – priča Fehim Kurtović, farmer iz Đerekara i predsednik Upravnog odbora nedavno osnovane Zemljoradničke zadruge Pešterska visoravan.

Stočari su ostavljeni na vetrometini i prepušteni sudbini, nema otkupa, niti bilo kakve pomoći države. Pola Peštera pokriva samo jedan veterinar, čak 90 odsto goveda i ovaca nije umatičeno, pa njihovi vlasnici ne mogu da koriste državne subvencije koje inače koriste stočari u drugim delovima Srbije.

– Ucenjuju i mlekare, još gori su nakupci. Zbog toga smo odlučili da i u Karajukića Bunarima osnujemo zemljoradničku zadrugu. Cilj nam je da Vladi Srbije i premijeru Vučiću pokažemo da postojimo – ističe Kurtović.

Raška oblast je prebogata raznim rudama. Rogozna je prepuna bakra, srebra i zlata, a Pešter ima uglja bar za 100 godina. Ništa se ne koristi, država je gurnula u stranu ove resurse. Neiskorišćena šansa su i obnovljivi izvori energije. Nažalost, na Pešteru, umesto planiranih stotinu, imamo samo jednu vetrenjaču i jednu mini-elektranu dok proizvodnja solarne energije nije ni počela – priča inženjer-geolog Alija Halilović koji tri decenije pokušava da privoli Beograd do počne da koristi rudno bogatstvo u ovom delu Srbije.

Niko tačno ne zna koliko se ljudi sa ovih prostora poslednjih godina odselilo: Srbi uglavnom odlaze u centralnu Srbiju i Beograd, Bošnjaci u Bosnu, Tursku, Makedoniju i zemlje zapadne Evrope.

Sa Rogozne se odselilo čak 90 odsto stanovništva, Zlatara, Zlatišta, Jablanice, Smilovog Laza, Kašlja i mnogo drugih sela više nema na „spisku živih“.

U malom broju kuća životari po koji starac koga, kad umre, neće imati ko da sahrani. Ceo kraj još je u bespuću, sve je kao pre 50 godina, do Rajetića, najvećeg naselja na planini, ne dolazi autobus, u selu nemamo ni prodavnicu, do lekara često moramo da pešačimo i po 20 kilometara – jada se starina Kamenko Ilić sa Rogozne, dugogodišnji aktivista i borac za spas ove planine. On kaže da je Rogozna na umoru.

– Molimo i preklinjemo nadležne u Beogradu, strane investitore i naše u dijaspori da nam pomognu, svako ulaganje u proizvodnju zdrave hrane ili u eksploataciju rude bakra, srebra i zlata, koje imamo u izobilju, za našu planinu i ceo region bio bi spas, vratili bi se odseljeni, oživelo bi bar pola Raške oblasti, veliku korist imala bi i država – uveren je Ilić.

Hazbo Mujović, predsednik opštine Sjenica se nada da će u Štavlju kod Sjenice uskoro početi izgradnja odavno planirane termoelektrane snage 350 megavata.

– Kompanije iz Češke, Kine, Rusije i još nekih zemalja spremne su da ulože 600 – 700 miliona evra. U termoelektrani bi se zaposlilo oko 1.000 radnika, krenuli bi poljoprivreda i stočarstvo, opština Sjenica brzo bi po razvijenosti sustigla Lazarevac, pokrenuo bi se ceo Sandžak – ubeđen je Mujović.

Komentar CEOPOM-Istine

Iako je sve u Srbiji, osim bogastva političara, u lošijem stanju nego u vreme Slobodana Miloševića, situacija u Raškoj oblasti (koju Muslimani nazivaju Sandžakom) je pod posebnim oblikovanjem i uticajem zapadnih centara moći, kao potencijalno žarište teritorijalnih pritisaka na Srbiju. Ovaj uticaj u direktnom vidu se sprovodi kroz tzv. neformalnu grupu „Prijatelji Sandžaka“, osnovanu 2010. godine, na inicijativu tadašnjeg američkog ambasadora Kameruna Mantera, koju pored SAD sačinjava desetak drugih zapadnih zemalja i nevladinih organizacija (Velika Britanija, Nemačka, Turska, Švajcarska, EU,  i ostale zemlje koje rade na širenju Novog svetskog poretka).

Svojim delovanjem i uticajem na poluge režima ova grupa ima za cilj da Rašku oblast konstantno drži u stanju siromaštva i tinjajućih verskih i međunacionalnih napetosti, budući da je u takvom stanju lakše izazvati svaki oblik krize, ali i usmeravati ga u željenom pravcu. A taj pravac je odvajanje ove regije iz ingerencije Srbije, najmanje u status prekogranične regije, što će se predvideti novim ustavom Srbije koji više od dve godine spremaju strani pravni eksperti i domaći pravnici predvođeni Nikolom Selakovićem kao formalnim šefom tima.

Otuda opisano stanje na terenu nije samo nemoć i nesposobnost države već i više od toga – namera održavanja potencijalnog žarišta u konstantno zapaljivom stanju. Nije slučajno što je svoj zahtev Vučiću da podrži teritorijalni integritet Ukrajine Majkl Kirbi uputio baš iz Novog Pazara. Glavne poluge na terenu preko kojih se sprovodi ovakva politika su Muamer Zukorlić, Esad Džudžević (sada Džudžo), Sulejman Ugljanin i nezaobilazni Rasim Ljajić. Njihova povremena politička prepucavanja deo su političkih manipulacija, a ne stvarnih razlika u ciljevima i metodologiji političke borbe. Praktično, ono što vaninstitucionalno Zukorlić traži glasno i odmah, Ljajić u tišini i na duže staze institucionalizuje.

Srpski vlastodršci, namerno ili slučajno, ne samo ne reaguju nego su i saučesnici u ovim procesima opasnim  po teritorijalni integritet Srbije.

Izvor: Vesti.online, CEOPOM-Istina