Lekcije prosvetara

Štrajk prosvetnih radnika koji je ušao u peti mesec, prelio se 17.marta u masovne demonstracije. Iz ovoga i oni, a naročito svi mi ostali, možemo da izvučemo korisne pouke.

1. Nije tačno da je „narod apatičan“. Kada ljudi vide da imaju rukovodstvo i organizaciju koja je spremna da se bori, koja ne odustaje, koja neće prodati interese članstva zarad ličnih interesa, onda im pruže veću podršku nego što su im pružali do tada. I oni koji nisu bili njihovi članovi sada im masovno prilaze.

I sve to uprkos, ili ako baš hoćete u inat, vlastima koje su počele da primenjuju represiju prema desetinama hiljada prosvetnih radnika.

Pouka: to što izgleda da je narod apatičan je samo racionalan odnos građana prema političkim elitama, za koje su se uverili da će ih napustiti na prvom sudaru sa stranim interesom, ako čak i do toga, inače po sebi sramnog slučaja, uopšte dođe. Odnosno ako od početka nisu glumili alternativu da bi ostvarili neke svoje lične interese.

2. Sredinom decembra 2014.godine pojavio se na pregovorima i Vučić, saslušao „o čemu se radi“ i dao do znanja da to i nije mnogo para za budžet i da „to sa prosvetom treba rešiti“.

Umesto bilo kakvog rešenja, nekoliko meseci kasnije, kreće se u akciju masovnog proglašavanja zaposlenih za tehnološki višak, a sa MMF je dogovorio da se plate dodatno smanje za po 5% u 2016. i 2017.godini, umanjuju se plate onima koji štrajkuju itd.

Pouka: kada je štrajk u uzlaznoj putanji vlast će pokušati da navede sindikate da je rešenje moguće, ali pod uslovom da za uzvrat sindikati budu „kooperativni“. Cilj vlasti je da se pritisak smanji, što znači da u takvim situacijama treba raditi upravo suprotno – povećati pritisak.

3. Sporazum o prekidu štrajka, koji su dva sindikata potpisala, je providna obmana zbog toga što je korišćena formulacija o tome šta će možda biti isplaćeno prosvetnim radnicima, pa dakle možda i neće (ali tog dela rečenice naravno nema zapisanog) i to kao maksimalni iznos, bez bilo kakvog određivanja minimalnog iznosa.

Prihvatanje vlade da se kao mogući iznos nadoknade umanjenih plata predvidi na godišnjem nivou jedna prosečna plata, što je oko 40.000 dinara, ali da se ne garantuje isplata ni 4.000 dinara, jasno pokazuje prevarnu nameru.

Koliko god to bila providna obmana, to u medijski neravnopravnom odnosu uvek stvara dodatne teškoće sindikatima, govorim o onim dobrim, koji ne nasedaju na obmanu, da objasne o čemu je reč članovima sindikata koji su naseli na obmanu (ili svesno u njoj učestvovali) i široj javnosti.

Pouka: kada se pregovara, to se ne čini u nedogled i svaka formulacija mora biti jednoznačno jasna. Svaka i najmanja nejasnoća uvek će se tumačiti u korist vlasti.

4. Sindikati koji se časno bore za interese članstva u stvari se bore za interese svih nas građana. Svi smo mi veoma zainteresovani da oni koji nam vaspitavaju i obrazuju decu zadrže makar plate koje su imali do sada iako su i one ispod potrebnog nivoa najmanje za 30%.

Sindikati, okupirani ogromnim obimom posla vođenja štrajka u 700 škola, nisu uspeli da izdvoje resurse za komunikaciju sa svim drugim slojevima društva koji ih podržavaju ili bi mogli da ih podržavaju.

Pouka: sami građani ili neposredno ili preko svojih strukovnih udruženja treba da traže i ostvare kontakt sa sindikatima prosvete, kako bi se što bolje definisao, a zatim i ostvario, zajednički interes. Sa druge strane, u organizacionom delu štrajkačkih odbora treba predvideti neki „pododbor“ koji bi za zadatak imao da okuplja sve koji mogu pomoći, a nisu članovi sindikata.

Ukratko, hvala na lekcijama.

Neka se pripreme: sindikati Telekoma, PKB, Aerodroma Beograd, EPS-a, RTS-a, zdravstva, državne uprave, pravosuđa, udruženja arhitekata, inženjera i tehničara. Udruženja sudija, tužilaca i advokata su već prekaljena u svojim borbama. A vlast nek razmisli šta će biti kada svi pobrojani i mnogi drugi, budu jednovremeno iskusni i organizovani borci.

Izvor: Fond Strateške Kulture