„Mediokratija“ i mediokriteti

Sveopštoj medijskoj tami u Srbiji, retku svetlost šalju mediji na srpskom jeziku koji se emituju na Kosovu (u Metohiji ih nema). Ovo je verovatno zbog toga što beogradski moćnici na Kosovo u tu sferu ne mogu tako lako da uđu (mada je delimično kontrolišu, ali ni izbliza toliko koliko u ostatku Srbije). Razlog leži i u tome što su finansijeri tih medija nezavisni od želja beogradskih oligaraha, i verovatno moćniji. Stoga je velika šteta što neki od tih medija (a bilo bi logično) nema nacionalnu frekvenciju u Srbiji.

Nedavno je u verovatno najboljoj političkoj emisiji u Srbiji, autora mladog a vrhunskog novinara sa Kosova Budimira Ničića –„Slobodno srpski“[1], gošća bila po mnogima vrhunska (po meni, ne), ali svakako popularna novinarka iz Beograda, Olja Bećković, za koju je inače medijski prostor u Beogradu zatvoren. Emisija je bila vrlo interesantna i sastojala se iz dva dela.

Prvi deo emisije odnosio se na Kosovo. U tom delu gospođa Bećković je pokazala zapanjujuće nepoznavanje problema. Na svako pitanje koje se ticalo Kosova, odgovor je bio: „Ne znam“, „Pa ja to ne znam“, „Sve mi je to čudno“…  Da čovek prosto zanemi! Da ne poveruje da pred sobom ima novinarku koja je četvrt veka žarila i palila medijskim  političkim nebom. Čovek ne može a da se ne zapita: Pa kako je to sve bilo moguće? Kako je bilo moguće da kultna novinarka ne zna ništa o temi oko koje se vrte svi naši životi (direktno ili indirektno), i koja je organizovala nebrojene emisije na tu temu? Neverovatno, zar ne?

Drugi deo je, pogađate bio posvećen Aleksandru Vučiću, odnosno njegovom odlukom da ukine emisiju „Utisak nedelje“, i time uspostavi kontrolu nad medijima. I većina nas se može složiti sa gopođom Bećković, da je kontrola medija, a naročito elektronskih – apsolutna. Možete do besvesti držati daljinski pred televizorom i birati između: Farme, Vučića, Parova, Velikog Brata, Vučića, Maldiva, Šešelja, Vučića…

U tom delu, kao i na nekim javnim tribinama gopođa Bećković se čudi, kako je moguće da je javnost u Srbiji do ovolike mere anestezirana? Optužuje tviteraše, forumaše i druge koji svoju energiju ne akumuliraju (kako bi je izlili na ulici, valjda), nego to rade elektronski.  Možemo mi misliti o Vučiću i ovo i ono, ali da li je baš samo on uspeo do te mere da anestezira javnost, ili to anesteziranje ima i malo dužu istoriju, koja bogami zadire duboko u zenit delovanja i gospođe Bećković. Budimo objektivni, i kada smo novinari. Držimo se onoga: Amicus Plato, sed magis amica veritas!

Setimo se već pomenute kultne emisije „Utisak nedelje“. Godinama smo se do zla boga nervirali zbog karikaturalnog predstavljanja nacionalne katastrofe u ovoj emisiji. Sa podrugivanjem se govorilo o mnogim temama koje su na očigled svih nas bile daleko od karikature. Sramno Tadićevo ulagivanje Hrvatima (da ne pominjemo imovinu Srba kako bi Hrvati ušli u EU, a onda će oni, šatro nama da pomognu da brže uđemo) u Utisku nedelje nije nikada kritikovano. Tadićeva predaja Kosova i Metohije Euleksu i oduzimanje mandata UNMIKU, takođe.

Setimo se da je gospođa Bećković imala omiljenu ekipu gostiju: Kandić-Biserko-Dereta-Bakić-Vučo-Čeda-Liht-Blagojević-Stojanović-Srbljanović-Teofil Pančić; nešto kao legendarni Enco Bearcot: Zof-Đentile-Kabrini-Marini-Kolovati-Širea-Bruno Konti-Tardeli-Paolo Rosi-Antonjoni-Graciani; s tim što bi Olja povremeno ubacivala Đorđa Vukadinovića kao Bearcot Betegu (čuvenog po uzviku Mladena Delića: „Ma je li to Betega!? Je, je Betega“!).

Setimo se onih dražesnih telefonskih razgovora sa gledaocima koji nekontrolisano dobiju vezu: „Dobro veče! Šta je najjači utisak? Broj 2, ali hteo bih da kažem nešto o Kosovu…. Laku noć, laku noć…he, he he…“!

E a sad je narod anesteziran, jel te? E pa neće biti da je Vučić, ili samo Vučić anestezirao narod. Anestezija traje mnogo duže od tri godine, odnosno dve, otkako „Utiska nedelje“ nema. I narod je izgubio nadu da se u medijskom prostoru išta može promeniti. Zašto bi neko više voleo Teofila Pančića od Vučićevih „vazduplohovaca“? Ja ne znam, a očigledno ne zna ni narod, čim je „anesteziran“.

I zato ovo pišem. Niti sam na strani Bećkovićke, niti Vučića, odnosno onoga što oni personifikuju. Pišem jedino iz straha da ponovo ne „pobrkamo lončiće, šerpe i poklopčiće“, pa da jednoga dana jedno navijačko novinarstvo smeni drugo, a da se to proslavi kao pobeda demokratije.

Ono što gospođa Bećković smatra slobodom medija se vrlo malo razlikuje od onog što Vučić misli o istom problemu, samo što Vučić ima moć, a drugi je nemaju. Isto kao što jedni misle o Čedi i Basari da su perjanice i „vrh brate“, tako drugi misle o Đuki i Vučku. Ali to je upadljiva manjina slobodnomislećih ljudi. Velika većina je sigurna da to nisu ni jedni ni drugi.

Ta većina nema mogućnost izbora, i to je problem. Ta većina nema mogućnost iskazivanja svog, dakle većinskog slobodnog mišljenja. Kada svi koji misle kao gospođa Bećković to shvate, možda će i zadobiti sipmatije većine tih ljudi, i možda će dobiti priliku da ih probude iz „anestezije“. Sve drugo su Kurta i Murta, a u njih dvojicu već odavno nemamo nimalo poverenja.

Izvor: Fond Strateške Kulture