Molba izborima – molimo vas, nemojte opet!

Ajoj, republički izbori, molimo vas, nemojte opet!

Znamo da se u vazduhu oseća kao da vam dolazi vreme. Čuju se stari poznati zvuci političkog režanja: od „Šefe, dajte vi da u Skupštini budemo samo mi!“, pa do „U boj za cenzus svoj!“. Trljaju ruke prodavci reklamnog prostora, biće opet nečega što liči na plakate, a u kombinaciji sa nečim što liči na spotove. I opet će članstvo simpatizerima na vrata, okrepljujući se nečim što liči na šunku, a u nečemu što liči na hleb. I opet se oštre ambasadori na pisanje tajnih izveštaja, vaskolikoj agenturi se opet podiže nada da će tako avanzovati iz ove zabiti u koju su po kazni poslati. Ili im se samo opet podiže, šta god i zbog čega god…

Nemojte zbog Beograda, aman!

Neka se – da parafraziramo već izrečeno – malo i osete ugroženima trenutni beogradski oci, šta sad da se radi. Jer čak kad bi postojali i opšti svetski izbori – a kamoli samo ovi republički – teško bi se tu moglo pomoći da se ne ispostavi neki račun, nepoznatog iznosa: za fontane i spomenike; asfalte i kaldrme; ugovorne rokove i fantomke; kao i sav provijant naručivan tokom sticanja iskustva o razlici između lokalne izborne kampanje i izabrane vlasti u lokalu. Ruskog predsednika da staviš za nosioca izborne liste, a kamoli ovog domaćeg, opet bi se poneko zamislio nad glasačkom kutijom gradskih izbora, a na temu toga koliko mu je trebalo da stigne u špicu do kuće i je l’ ta žrtva dala rezultate ili nije. A tek posle bi, pred republičkom kartonskom kockom, natenane gustirao druga pitanja: i kad ćemo i da li ćemo uopšte u takozvanu Evropsku uniju; i da li se zato takozvano Kosovo priznaje ili ne priznaje; i da li sa takozvanim unutrašnjim dijalogom ili bez njega; i da li za manje ili više od 18 meseci. Eh, izbora li…

Nemojte ponovo, logike radi!

Nije glasanje odlazak u redovnu nabavku pa da moramo svako malo da glasamo, jer se zalihe funkcionera i birokratije smanjuju. I ne može se svako malo trknuti po novu vladu, a na način kako se trkne po cigarete, premda je analogija sama po sebi zanimljiva, posebno za one koji smatraju da je u oba slučaja i zdravlje ugroženo i ponešto ispušeno. Nije glasanje ni anketa, pa da svako malo zove na kućni telefon neka smorena članica izborne komisije, koja nudi nov a besplatan jastuk ako se u nedelju zaokruži nova a ista vlast. Nije glasanje ni prolećno spremanje, pa da baš mora svake godine. A ako jeste, e dajte onda bar nek svako ponaosob prvo odredi koga će od biranih na gelenderu ispred kuće da istrese praherom, pa da se glasa tek kad želja mine. Ako ikad, naravno…

Nemojte, jer šta ćete ovde?

I šta ćete vi, uopšte, u Srbiji, kad ste daleko potrebniji, recimo, nekoj Americi, Melanijinog odmora radi. Ili nekoj Britaniji, nezavisne Škotske radi. Kataloniji ste potrebniji, Korzici, severnoj Italiji… Idite, dakle, tamo gde će se nešto bitno promeniti – ovde, šta god se menjalo, postajalo je samo još istije. Još četiri godine sigurnog mandata ili isto toliko godina sigurnog cenzusa, teško da to ikom mnogo znači. Sem eventualno nekom ko baš ne zna šta bi sa sobom, pa da na takve izbore izađe. Ili nekom istom takvom, pa da ih takve raspisuje. A mi ostali već odavno naslućujemo – da stvarno ima šta da se bira, ne bi se izbori ni organizovali. Posebno ne takvi i posebno ne ovde. Eto, pa sad vi izaberite sami da li će vas, izbora, uskoro opet biti.

A i nije da je neki izbor, zar ne?

Izvor: Večernje Novosti