Motorolina smrt

Tragični događaji od 16. oktobra u Donjecku podvukli su crtu posle koje nije moguće stupanje nove političke etape i na Donbasu i u Ukrajini. U Rusiji skoro da niko i ne sumnja da je Kijev umešan u ubistvo Arsenija Pavlova, a širom Ukrajine već je na društvenim mrežama podignut talas oduševljenja “nezaležnika”.

Pogibija Motorole predstavljala je nastavak praznovanja manifestacije “Dani UPA” koju je Porošenko spario sa “Danima branitelja otadžbine“. Blogeri u Ukrajini pišu da “nisu očekivali takav poklon za praznik, ali se ne ljute što je on malo zakasnio…”. Međutim, na taj način postmajdansko društvo je samo podiglo ugled Motorole, istinskog narodnog heroja Novorusije, čije su ratno umeće priznali i u Evropi. Britanski Gardijan je Arsenija Pavlova nazvao “izuzetnim komandantom”, nemačna N24 – “komandantom ustanika”. A to je glas onih koje u Kijevu smatraju svojim saveznicima!

Banda bukača koja se sada raduje pogibiji Motorole, naravno, ne razmišlja o posledicama i ona nema nikakvih razloga za neosnovani optimizam. Sve do sada nije bilo ni jednog adekvatnog odgovora (individualnog ili kolektivnog) od strane Novorusije i istinske opozicije režimu koja postoji u Ukrajini, na zločine koje su počinili nacisti, ukrajinska armija ili njihovi politički lideri. Dom sindikata u Odesi, Buzina, Kalašnjikov, komandiri Donbasa – ni za jedan od tih slučajeva nije nastupila odmazda.

Sada je na ubistvo svog legendarnog komandanta Donjeck odgovorio dežurnim frazama tipa “Sad očekujte” ili “Presretanje”. Da će se osvetiti za smrt svojih sunarodnika u Donjecku su više puta obećavali. Setimo se 26. aprila 2016. godine, kad je 14 OAMBr raketama poklopila mirnu kolonu automobila u Elenovki. Svi naručioci i izvršioci su poznati, i šta se desilo?

U Ukrajini međutim ipak računaju na mogućnost odgovora Donjecka i puštaju informativne “patke”. Maksim Burbak, poslanik “Narodnog fronta”, već je u ubistvu pronašao “tragove FSB”, a poznati medijski volonter Roman Donik proširuje informaciju o tome “da su Motorolu ubili njegovi”. A ultradesna grupacija “Mizantropik divižn” odjednom je zvanično odustala od širenja videoklipa u kome u ime nepoznate organizacije ljudi u maskama preuzimaju na sebe odgovornost za ubistvo Pavlova.

U Kijevu ne isključuju mogućnost da posledice ipak mogu nastupiti.

Smrt Motorole razlikuje se od svih prethodnih. On nije bio političar, nije imao pretenzija ka vlasti, nije bio uključen u raspodelu imovine. On je samo ratovao, i ratovao je umešno. On i njegov bataljon su za ukrajinske vojnike predstavljali ozbiljnu pretnju. Radi toga je bilo više pokušaja atentata i trijumfalnih relacija o njegovoj pogibiji i izjava o neophodnoj osveti od strane “heroja”.

Posle majdana, pozivi na ubistvo, eksplozije i mučenja u Ukrajini su postali normalna stvar. Na teror nisu pozivali samo Jaroš, Avakov, Turčinov ili Bilecki, nego i novinari poput Butkeviča ili Ganapoljskog. Bivša Krimljanka Valentina Samar, koja danas služi u agitropu Porošenka, i danas poziva na terorizam na poluostrvu. Poziva – i ničega se ne plaši.

Ali već za Motorolu – obećava se osveta. Mihail Tolstih, komandant bataljona “Somali”, mnogo poznatiji kao “Givi”, uverava: “Mogu reći da će, bilo ko da je to uradio – veoma skupo za to platiti. Smatram da je to udar po DNR za koji je Ukrajina apsolutno odgovorna”.

Da, položaji nacističkih bataljona su dobro poznati i pod prismotrom, a u Ukrajini odavno nisu organizovane masovne sahrane poput one u leto 2014. godine. Da, dobro su poznati i komandiri kaznenih jedinica ukrajinske armije, mesto njihovog boravka, stanovi njihovih porodica. Međutim, niko neće reći da će to biti početak kraja krvave banderovštine u Ukrajini – dok postoje “Minski sporazumi” od čijeg su poštovanja već javno otkazali uvek pijani predsednik Ukrajine i nacisti iz “Azova” koji neprekidno zahtevaju njihovo poništenje.

Već davno je fiksirano prisustvo ukrajinskih diverzantsko-izviđačkih grupacija na teritoriji republike. Ako se atentat na Arsenija Pavlova može nazvati (a Zaharčenko ga je već nazvao) pokušajem slamanja primirja i odvođenja vojske, to Donjeck ima samo dve opcije – ili da prizna svoju bespomoćnost pred ukrajinskim terorom i čeka sledeći udar ili da odgovori.

Adekvatan odgovor bi mogao biti još jedan kotao, na primer u oblasti Volnovahe, ili radikalno skraćenje ličnog sastava puka “Azov” o čemu odavno maštaju u okruženju Porošenka, no… postoje “Minski sporazumi”.

Međutim, treba se setiti da DNR i LNR, iako bez velike buke, ipak trguju sa Ukrajinom. Trguju tim istim ugljem a na pragu je obećana hladna zima. Možda je trenutak da se prekine isporuka uglja? Iako slab, ali to je ipak odgovor.

I na kraju, svima je poznato da Ukrajina, ni na šta i ni na koga se ne obazirući, vodi otvoreni diverzantski rat, ubijajući jednog za drugim rukovodioca, komandira (tog istog Motorolu), organizujući destabilizujuće akcije protiv republike. Ukrajinske socijalne službe ni prstom nisu mrdnule na optužbe za terorizam, kakav je to terorizam ako se radi o državnoj bezbednosti? To je još Pajet utuvio Porošenku u glavu.

Ako su DNR i LNR proglasile sebe državom, zašto ne bi usvojile sav arsenal metoda državne bezbednosti? U suprotnom, sledeći lift može eksplodirati u kući Zaharčenka.

Hteli mi to ili ne, ali taj građanski rat kao i svi građanski ratovi, je žestok. Ne smemo zaboraviti da su ukrajinski mediji navikli značajan deo stanovnika Ukrajine da čekaju kada će tamo pokazati “masovna pogubljenja i deportacije povratnika na Krim i Donbas”. Ispada da postoje i hladnokrvni dželati, i nestrpljivi i gladni krvi gledaoci. U toku je rat, Arsenij Pavlov koji je u njemu je ubijen je to znao i zato je i ratovao, nije imitirao rat. I on je zapovedio da se priprema umeće odbrane.

Izvor: Fond Strateške Kulture