Njih 400 i Srbija

Kada bi mediji u Srbiji bili blizu toga da budu slobodni, i kada bi se jednak prostor koji se posvećuje sportu posvetio istinskim javnim debatama o istinskim temama, sa istinski stručnim i nezavisnim učesnicima – onda bi grupa od 400 srpskih studenata koji su ovih dana uputili zahtev predsedniku i premijeru Srbije da ne idu u Potočare 11. jula,[i] svakako, poput mladih fudbalera, zaslužila doček na balkonu Starog dvora.

Za razliku od sportista, ovi studenti se takmiče u potpuno neregularnim i neravnopravnim uslovima, protiv neuporedivo jačeg, bolje finansiranog i bolje naoružanog protivnika. Ne suprotstavljaju se nekoj srazmernoj ekipi od jednakog broja drugih studenata, već ogromnoj, globalnoj političko-medijskoj mašineriji sa neograničenim sredstvima na raspolaganju, koja piše sopstvena pravila a, kad treba, i menja ih u hodu, prema sopstvenim potrebama.

I ne samo to, takmiče se i protiv opšteg neznanja, apatije, malodušnosti, zbunjenosti, dezorijentacije. A i protiv vlasti. Nešto kao da su naši mladi fudbaleri na Novom Zelandu bili primorani da igraju sa po jednom nogom u gipsu, sa sudijama koje su na platnom spisku protivničke ekipe i koji ne dele žute ili crvene kartone protivniku, protivničkim golom koji se ne može videti, na stadionu koji prima 200.000 isključivo protivničkih navijača, protiv neke „A“ selekcije koja je dva puta iskusnija i brojnija, u medijskoj atmosferi u kojoj se na dnevnoj osnovi ocrnjuju na najgori mogući način, pod okriljem organizacije koja otvoreno navija za njihove protivnike.

A i još da su i njihovi treneri bili protiv njih. Kao što su profesori poput Dubravke Stojanović ili Srbijanke Turajlić protiv naših 400 studenata.

Evo npr. šta kaže profesorka Turajlić za potrebe propagandne tvorevine „Radio Slobodna Evropa“:

„Srbijanka Turajlić podseća da se Srbija kao država nikada nije jasno odredila prema Srebrenici, najtežem zločinu koji se dogodio na evropskom tlu nakon Drugog svetskog rata.

‘Stalno je nekako levitirala – te bilo je, te nije bilo, te nije bilo pet, nego je bilo tri – kao da je bitno koliko je bilo. Dakle, ceo taj imidž je stvorio verovatno da mi danas imamo profesore koji su spremni da tvrde da tamo nikad nije bilo genocida, da su to nekakve sitne žrtve koje se ne znam zašto spominju’“.[ii]

A evo šta vlastima Srbije poručuju studenti, od kojih bi profesorka Turajlić, da je sreće, trebalo da uči:

„Poznate su vam kontraverze oko ovog zločina, koje teoriju genocida dovode u pitanje od toga da li su, i koliko, ubijeni streljani ili poginuli u proboju ka Tuzli u borbi sa Vojskom Republike Srpske, preko toga da veliki broj ‘streljanih’ i danas živi širom sveta ili su ubijeni pre ovih događaja i toga da je Ibran Mustafić, osnivač SDA u Srebrenici i ratni predsednik Izvršnog odbora u Skupštini opštine Srebrenica, tvrdio da su sami, iz svojih razloga, ubili 500-1000 ljudi, do poslednje presude generalu Tolimiru u kojoj se tvrdnjom od 4700 ubijenih negira zvanična verzija od preko 8000 navodno streljanih“.

Ko ovde iznosi kritičko razmišljanje, a ko samo beslovesno ponavlja zadate propagandne floskule? Oba odgovora su jasna: studenti razmišljaju kritički, dok profesorka potpuno nekritički samo ponavlja milion puta već ponovljenu laž. Ko je ovde student, a ko profesor?

Kakav to profesor može da kaže da „nije bitno“ koliko je ljudi ubijeno (a neka to kaže za jevrejske žrtve Holokausta, ili jermenske žrtve turskog genocida, ili srpske žrtve Jasenovca, ako ih ikada pominje) – a ni malo mu ne smeta stalno insistiranje baš na broju od 7-8.000, i ničim potkrepljenoj kvalifikaciji „genocid“? I ne bi li trebalo da se jedan profesor, na osnovu zdrave logike zapita kako to da je, pored svih tih „genocidnih“ Srba, glavni navodni ubica bio Hrvat kojeg je sam Haški tribunal proglasio psihički nesposobnim, koji do dan-danas „ne može da se seti“ ko mu je izdao naređenje, i koji je odslužio kaznu od jedva tri godine za navodno učešće u ubistvu „oko 1.200“ ljudi, u zamenu za svedočenja protiv srpskih oficira? Kom profesoru koji traga za istinom ne bi proradio bar crv sumnje da nešto nije u redu s tom slikom? Pogotovo kada neko kao Efraim Zurof kaže da je „odluka da se (Srebrenica) nazove genocidom doneta iz političkih razloga“. Ima li ikoga za katedrom?

U svakom slučaju, posle mladih fudbalera koji su očitali lekciju o borbenosti u ime pobede, sada imamo 400 studenata, novih 300 Spartanaca, koji čitaju lekciju o borbenosti u ime istine. Imenom i prezimenom.

Ovim izuzetnim mladim ljudima treba podrška svih. Imenom i prezimenom. Ništa manja od one koju su dobili fudbaleri. I ne samo potpisom, već i delom. Jer, kao što i oni sami znaju i shvataju već sad, Srebrenica nije i ne može da bude samo njihova bitka.

________________________________

[i] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/drugi-pisu/ne-idite-u-srebrenicu-zahtev-400-srpskih-studenata-vucicu-i-nikolicu/

[ii] http://www.slobodnaevropa.org/content/indoktrinirani-stavovi-studentska-peticija-protiv-odlaska-u-srebrenicu/27091344.html?nocache=1

Izvor: Fond Strateške Kulture