Ne dajte svoje lične podatke

Statistika Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, sadrži na hiljade predmeta, ali u gotovo dve trećine slučajeva postupak je obustavljan jer je organ vlasti odmah po intervenciji ovog nezavisnog regulatornog tela dao tražiocima informacije koje je prethodno uskratio.

– Tipična potvrda principa APP – „ako prođe, prođe”. Ko se žali ostvariće pravo, ko se ne žali neće. Takvo ponašanje je po zakonu kažnjiv prekršaj. Ali, u prethodne tri godine nadležna ministarstva nisu pokrenula nijedan prekršajni postupak protiv odgovornih lica – kaže Šabić u razgovoru za „Politiku” i ističe da takvo ponašanje „ima veoma malo veze s parolama o vlasti kao servisu građana”.

Zato on s građanima komunicira i van krutih, formalnih procedura, pa je tako poslednjih godina jedan od najaktivnijih i najpoznatijih blogera i „tviteraša” u Srbiji, gde ga prati čitava mala armija od 17.000 ljudi.

– Svako ko je javna ličnost, pogotovo nosilac neke javne funkcije, treba da je skoro obavezan da se trudi da s okruženjem komunicira na način primeren vremenu u kome živimo. U tom kontekstu, društvene mreže su nezaobilazne.

Neke vaše „kolege” s društvenih mreža ponekad i preteraju, kao za vreme majskih poplava kada su optuženi za izazivanje panike. Tim povodom imali ste i prepisku, polemiku, s premijerom Vučićem?

Moj komentar, javna pohvala odluke Višeg suda u Beogradu da ukine pritvor protiv ljudi pritvorenih zbog objavljivanja neistinitih vesti na društvenim mrežama, u jednom trenutku bila je i predmet pažnje premijera koji se javno zapitao– odakle mi pravo na to. Nemam dilemu da sam imao pravo na to što sam objasnio u blogu, a i u ličnom pismu premijeru. Čuli smo se posle toga i razgovarali. Verujem da je prihvatio moje argumente.

Da li vlast prihvata vaše argumente i kada je reč o stavu povodom ugovora koji nisu uvek dostupni javnosti?

Moj stav o „tajnim” komercijalnim ugovorima odavno je poznat i nikad se nije menjao. Od koncesije za autoput Horgoš–Požega, preko prodaje RTB „Bor”, ugovora „Jata” i „Erbasa”, „Fijata”, kanala Dunav–Morava–Vardar, pa do „Er Srbije”. Većinu je javnost ipak videla, neke još nije. Objašnjenje se u svim prilikama svodilo na to da je tajnost uslovljena voljom stranih partnera, ali postupanje po zahtevima zasnovanim na našim zakonima, upućenim našim organima vlasti i pogotovo odlučivanje o njima, mora biti isključivo stvar naših organa vlasti. Ideja da bi ostvarivanje zakonom zajemčenih prava trebalo da zavisi od volje stranih partnera nije prihvatljiva.

Iz Vlade poručuju da to može ugroziti investicije?

Nije sporno da se u ovakvim ugovorima može predvideti da su određene informacije poverljive i da se shodno tome javnosti može ograničiti pristup. Ali, takav tretman ne smeju imati informacije koje su javnosti neophodne za ocenu opravdanosti raspolaganja naše strane javnim novcem i resursima.

Spisak vaših nesporazuma s vlašću na tome se ne završava. Još pamtimo kad vam nije dozvoljeno da govorite u Skupštini…

To je zaista mogao da bude veliki skandal. Uskratiti u parlamentu reč povereniku, i to dok se razmatra njegov izveštaj parlamentu, nezamislivo je sa stanovišta elementarnih kriterijuma demokratske prakse. Iste večeri zvalo me je dosta stranih novinara, ali osim izjave jednoj našoj agenciji nisam komentarisao događaj. Dobro je što ipak na kraju nije bilo skandala. Vratio sam se sutra u parlament i govorio, pošto sam dobio izvinjenje predsednice parlamenta. Ne volim što je parlament moje zemlje morao bilo kome da se izvinjava. Ne treba dozvoliti da dolazi do takvih situacija.

Svedoci smo prave revolucije u otkrivanju poverljivih državnih informacija. Dovoljno je pomenuti Eduarda Snoudena i Džulijana Asanža.

Još je teško prepoznati dimenzije „eksplozija”koje su izazvali Asanž i Snouden. Nikada tako snažno i tako argumentovano nije ukazano na to da je, između bezbednosti s jedne, i ljudskih prava s druge strane, klatno preko svake mere otišlo na jednu stranu. Od sudbonosnog značaja je da se ono dovede u ravnotežu.

Zanimljiva su i vaša iskustva u radu sa srpskim bezbednosnim službama…

Za veliku većinu ljudi bila bi najlogičnija pretpostavka da su problemi u pristupu informacijama posebno izraženi u vezi s bezbednosnim strukturama, kao što su MUP, Ministarstvo odbrane, VBA, VOA. Ali, procenat nepostupanja po rešenjima poverenika za informacije u bezbednosnim strukturama je oko dva odsto, dok je u državnim preduzećima koje raspolažu ogromnim iznosima javnog novca i velikim javnim dobrima taj procenat skoro 10 puta veći!

Hoćete da kažete da u Srbiji nije problem u tajnim, već u javnim službama, odnosno preduzećima?

Godinama sam bio svedok napora koje su, sada nažalost pokojna Verica Barać i Savet za borbu protiv korupcije kojim je predsedavala, ulagali radi formiranja antikorupcijskih izveštaja koje su stavljali na raspolaganje vladi i javnosti. Do velikog broja dokumenata Savet je dolazio tek posle moje intervencije, ali u u nekim slučajevima ni to nije bilo dovoljno. Savet je podneo povereniku više od 100 žalbi, što po sebi govori više nego dovoljno. Situacija u kojoj je Savet za borbu protiv korupcije, koji je formirala Vlada Srbije, u enormnom broju slučajeva bio suočen s problemima u pristupu informacijama od antikorupcijskog značaja, a koje su u posedu subjekata koji su takođe pod kontrolomiste te vlade, mora se oceniti kao paradoksalna.

Nedavni šokantni zločini, kada je svirepo ubijena devojčica Tijana Jurić ili kada je Luka Jovanović pregažen na Brankovom mostu, iznova su pokrenuli pitanje veće upotrebe savremene tehnologije u borbi protiv kriminala. Tu se, međutim, javlja problem zadiranja u privatnost građana putem totalnog nadzora?

Ne samo ovi slučajevi potvrđuju značaj većeg video-nadzora, koji može pomoći i otkrivanju učinilaca krivičnog dela, ali i preventivno delovati. Međutim, upravo zbog tog značaja, video-nadzor mora biti valjano uređen zakonom da ne bi prešao u suprotnu krajnost. Postoje situacije gde je smisao video-nadzora potpuno očigledan, ali u nekim slučajevima je potpuno neopravdan. Imali smo, tako, slučajeve totalnog video-nadzora u ginekološkim ordinacijama ili garderobama u prodavnici ženskog donjeg rublja. To može biti polje za razne zloupotrebe.

Upravo u slučaju „mini kantrimen”, pokušaji našeg lista da dođe do informacija od nadležnih u MUP-u izazvalo je ljutnju načelnika beogradske policije?

Generalno, funkcioneri nemaju prava da na takav način reaguju na zahteve novinara i medija. Posao novinara je da traži i objavljuje informacije, a posao javnih funkcionera je da te informacije pruže javnosti. To podrazumeva i da istrpe kritiku, makar im ona ponekad izgledala preoštra.

Mnogi organi vlasti i javna preduzeća radije plaćaju novcem budžetskih obveznika kazne koje im poverenik izriče, nego što su spremni da pruže informacije? Poznat je bio takav stav bivšeg generalnog direktora RTS-a Aleksandra Tijanića, ali i drugih državnih sistema, poput „Srbijagasa”, „Telekoma”…

To je, nažalost, tačno i na neki način „logično”. Kazne za nepostupanje su relativno male, do 200.000 dinara, a plaćaju se javnim, a ne privatnim novcem. S tim u vezi, postoji zanimljiva ideja iz nevladinog sektora kojom se traži od državnog pravobranilaštva da počne da podnosi tužbe protiv odgovornih lica u tim organima i preduzećima, da bi nadoknadili štetu koja tako nastaje. I sam sam više puta ukazivao na to da se efikasna primena zakona može obezbediti samo ličnom odgovornošću rukovodilaca.

Izgleda da je neophodna nova zakonska regulativa u ovoj oblasti?

Broj predmeta koje obrađujemo konstantno raste. U 2013. bilo ih je 2.200, što je dvostruko više u odnosu na 2012, odnosno trostruko nego u 2011. godini. Nedostaju nam zakonska rešenja u delikatnim oblastima, kao što su video-nadzor, biometrija, bezbednosne provere, usled čega je obrada ličnih podataka u ovim oblastima u znatnom broju nezakonita.

Na šta konkretno mislite?

Na primer, niko nema pravo da vam traži matični broj kada vraćate robu u radnju, ili kada odnosite stvari na hemijsko čišćenje. Proverom u samo jednoj kompaniji, provajderu mobilne telefonije, utvrdili smo stotine hiljada pristupa listinzima građana, što je suprotno Ustavu. Samo u jednoj godini, i samo u jednoj kompaniji mobilne telefonije, bezbednosne službe pristupile su 272.000 puta listinzima građana suprotno Ustavu.

Kako zaštiti građane od upada ove vrste?

Ni više od četiri godine posle usvajanja Strategije zaštite podataka o ličnosti, iako je postojala obaveza da to uradi u roku od tri meseca, vlada nije donela akcioni plan za njeno sprovođenje. Već skoro šest godina, posebna zakonom zajemčena zaštita naročito osetljivih podataka velikog broja lica, takođe je ostala samo prazna proklamacija.

Izvor: Politika