Nemačka finansirala izraelski nuklearni program

Nemački stručnjak tvrdi da je Konrad Adenauer sa Davidom Ben Gurionom dogovorio tajni kredit od nekoliko stotina miliona dolara za nuklearni program

Frankfurt, Hajdelberg – Tri godine otkad je nedavno preminuli Ginter Gras uzburkao svetsku javnost stihovima pesme „Šta rečeno biti mora”, u kojoj je tvrdio da je Izrael nuklearna sila, nemačka javnost i mediji stidljivo počinju da pokreću ovu temu, koja je, zbog nemačke uloge u holokaustu, svojevrsni tabu u Nemačkoj. Hamburški „Velt” je u svom nedeljnom izdanju objavio tvrdnje da Izrael ne samo poseduje atomsko oružje već i da je šezdesetih godina prošlog veka vlada Konrada Adenauera tajnim kanalima dala stotine miliona dolara za razvoj tog oružja.

Prema pisanju ovog uglednog dnevnog lista, kancelar tadašnje Zapadne Nemačke Adenauer i izraelski premijer David Ben Gurion su se 14. marta 1960. u njujorškom hotelu „Valdorf Astorija” dogovorili da vlada u Bonu da Izraelu desetogodišnji kredit od ukupno 500 miliona dolara (tadašnje dve milijarde nemačkih maraka) za razvoj nuklearnog postrojenja Dimona u pustinji Negev.

U autorskom članku za „Velt am zontag” ugledni nemački vojni i bezbednosni analitičar Hans Rile objašnjava da taj sporazum nikad nije razmatrala Adenauerova vlada ili Bundestag, već da ga je sprovelo nemačko ministarstvo spoljnih poslova, a sve kao projekat pod nazivom „Poslovni prijatelj”. Novac je išao preko nemačke državne razvojne banke KfV, koja do danas odbija da objavi detalje isplata Izraelu u okviru ovog programa, objašnjava Rile, koji je od 1982. do 1988. bio direktor odeljenja za planiranje nemačkog ministarstva odbrane, a od 1990. do 1995. generalni direktor NATO agencije za upravljanje razvojem i proizvodnjom višenamenskog borbenog aviona.

Kako ukazuje Rile, jednu od ključnih uloga u ovom tajnom poslu imao je i tadašnji nemački ministar odbrane Franc Jozef Štraus, koji se vrlo često susretao sa donedavnim predsednikom Izraela Šimonom Peresom, koji je šezdesetih bio zamenik ministra odbrane i jedan od ključnih ljudi za nuklearni program.

Međutim, Peres je pre desetak dana u razgovoru za magazin „Špigl” porekao da je kredit koji je 1961. Zapadna Nemačka dala Izraelu potrošen na razvoj nuklearnog oružja, umesto na razvoj pustinje Negev. Peres je time prekinuo godine ćutanja izraelskih zvaničnika, čak i bivših, koji odbijaju da govore o ovoj temi.

Govoreći od tajnom sastanku Štrausa i Ben Guriona 1961. u Parizu, Peres je rekao da je pogrešno Štrausovo sećanje da je na tom sastanku Ben Gurion pokrenuo temu atomskog oružja.

„Možda je to Štraus čuo, ali ja nisam čuo da je to Ben Gurion rekao”, rekao je Peres, koji je zauzimao jednu od ključnih pozicija u izraelskoj komisiji za atomsku energiju, koju je Ben Gurion osnovao još 1952, a kao mladi zvaničnik ministarstva odbrane zaslužan je i za to što Francuska naoružala Izrael borbenim avionima „miraž”.

Peresov značaj u prikupljanju novca za nuklearni program dokazuje i to da ga je američki predsednik Džon Kenedi svojevremeno pitao da li Izral pravi atomsku bombu na šta je Peres odgovorio da „Izrael neće prvi uvesti nuklearno oružje na Bliski istok”, što će kasnije postati i zvanični stav izraelskih zvaničnika.

Uprkos demantiju koji se tiče nemačkog kredita, Peres je za „Špigl” rekao samo da je novac za izraelski nuklearni program prikupljen delom od privatnih donacija, ali je odbio da otkrije glavni izvor finansiranja i odakle je nabavljen nuklearni materijal.

Prema oceni Rilea, sada je očigledno da je glavni deo novca za taj program došao od Nemačke, a da je Francuska doprinela tako što je Izraelu prodala reaktor, pozajmila 385 tona prirodnog uranijuma i tehnički omogućila izgradnju postrojenja za proizvodnju plutonijuma.

„Do 1964, reaktor je bio završen, a godinu dana kasnije i postrojenje za plutonijum. Do kraja 1966. izraelski inženjeri su ovladali tehnikom pravljenja bombe. Na početu Šestodnevnog rata (1967) Izrael je imao dve bojeve glave, a prilikom izbijanja Jomkipurskog rata (1973) između 10 i 20”, tvrdi Rile i dodaje je Peres 1957. u okviru ministarstva odbrane osnovao specijalnu tajnu jedinicu pod nazivom Lakam, čiji je zadatak bio zaštita izraelskog vojnog nuklearnog programa, a koja je bila tajna čak i za čelnike izraelske obaveštajne službe Mosad.

To je bila tajna sve do 1986, kada je Mordehaj Vanunu, izraelski inženjer koji je radio u Dimoni, otkrio „Sandej tajmsu” da Izrael godišnje proizvede oko 40 kilograma plutonijuma, što je dovoljno za osam do deset bombi. Svoje tvrdnje je dokumentovao i fotografijama podzemnih postrojenja, a nedugo potom je u Rimu otet i u Izraelu osuđen za izdaju.

SAD su inače nedavno skinule oznaku tajnosti s poverljivih dokumenata o američkoj proveri izraelskih nuklearnih postrojenja Sorek i Dimona 1987, u kojima se navodi da su ona „ista kao američke nacionalne laboratorije Los Almos, Lorens Livermor i Ouk Ridž”, koje se inače bave istraživanjem nuklearnog naoružanja.

Nemački analitičar Rile dodaje da se na osnovu Vanunuovih izjava može zaključiti da Izrael sada ima najmanje 200 komada strateškog nuklearnog naoružanja u kategoriji onih koji su bačeni na Hirošimu i Nagasaki.

Izrael ovakve tvrdnje demantuje, ali i odbija da se priključi Sporazumu o neširenju nuklearnog naoružanja.

Izvor: Politika