Stanislava Pak i Draža Anđelković o Tomislavu Nikoliću

Sloboda govora i iskazivanja mišljenja jedna je od osnovnih tekovina savremene civilizacije. Veliki su mislioci snishodljivo ophođenje prema vlasti poistovećivali sa izdajom. Međutim, da bi neko mogao da kritikuje ili hvali vlast, konkretno predsednika, mora da bude obavešten o tome šta on radi.

U protekle četiri godine, a posebno u poslednje dve, građani ne samo da nemaju priliku da na pravi način, u medijima, prate predsednikove aktivnosti, već uglavnom imaju priliku da pročitaju najgore izmišljotine i bljuvotine, koje neko može da sabere na jednom mestu. To nije slučajna, izolovana pojava, već organizovana i orkestrirana hajka na legitimno izabranog predsednika i članove njegove porodice.

Ili da budem preciznija: u pitanju je medijski linč. Postavlja se pitanje kome je toliko stalo da ukloni Nikolića sa političke scene?

Da se pristojan čovek zapita da li veruje svojim očima, ili se pred njim nastavlja rijaliti, kojim nas svakodnevno zasipaju sa svih strana. Tabloidna stvarnost skreće pažnju sa onoga što se dešava u realnom životu i već gotovo počinjemo da verujemo glupostima koje smo pročitali, videli i prestajemo da verujemo svom razumu.

Danas nije vest pozitivna stvar koju neko učini za Srbiju. To ne prodaje novine, ne povećava tiraž, ne prodaje reklamni prostor. Mehanizmi za privlačenje medijske pažnje su očigledni. Nema ih mnogo, ali svakako u sebi ne sadrže ništa plemenito ni moralno. Postoje, međutim, oni retki hrabri pojedinci, koji i dalje veruju da će, čineći dobro za svoju zemlju, radeći vredno i posvećeno, dopreti do medija, kako bi građani bili upoznati sa onim što je urađeno. Oni koji sa sobom vode najmanju moguću delegaciju, smanjuju broj dana boravka na putu do granice ljudske izdržljivosti. Oni koji otvore mnoga vrata, a rado bi vodili 20 novinarskih ekipa, kako bi javnost bila upoznata sa detaljima, međutim, nemaju budžet za to, pa saradnici rade u smanjenom sastavu, rade i na kraju u medijima od državne posete nema ni dva-tri reda, ni desetak sekundi.

Postavlja se pitanje: kome smeta činjenica da je za četiri godine predsednik Nikolić bio u 81 poseti? Kome smeta to što predsednik Kine od svih zvaničnih poseta u Evropi, dolazi prvo u Srbiju? To što je sa predsednikom Kine uspostavio lično prijateljstvo, kao i sa predsednikom Rusije i veoma blizak odnos sa predsednikom SAD i nemačkom kancelarkom? Napravio istorijsko pomirenje sa Mađarskom i uspostavio izvanredne odnose sa predsednikom te zemlje? To što nakon njegovih poseta, brojni investitori dolaze u Srbiju? To što je uspostavio i/ili obnovio prijateljstva širom Latinske Amerike, Azije, Afrike, bivše SSSR, Evrope?

Rezultati međunarodnih aktivnosti su brojni: međudržavni sporazumi, brojni susreti sa značajnim investitorima, visoko uvažavanje na svakom koraku i ogromna i nepodeljena pažnja tamošnjih medija, u Srbiji imamo dva-tri marginalna teksta, recimo u rubrici „društvo”, i muvu koja je sletela na predsednikov nos. Žalosno, zaista i opasno.

Od ogromnog uspeha koji je ostvaren u našim medijima nema ništa ili gotovo ništa. Recimo, napor da Kosovo ne postane član Uneska ili neusvajanje Deklaracije o Srebrenici, zatim, insistiranje na neprihvatanju srpske krivice za početak Prvog svetskog rata, na čemu je predsednik marljivo radio čitavu godinu dana.

Pojedini tabloidi su veoma moćni, čak „utiču” i na svetsku javnost. Naime, pre nešto više od godinu dana, vratili smo se iz zvanične posete Vatikanu, zbog prestanka rada motora aviona vlade Srbije, kojom prilikom smo padali čitavih 2,7 km i pravim čudom ostali živi. Volšebnom informacijom koja je nezakonito dospela do Blica, ispalo je da se nismo vratili zbog zastrašujućeg incidenta u vazduhu, već zbog nekakve prosute kafe. Besmislena spinovana priča iz kuloara, koji preziru svoju zemlju i legalno izabranog predsednika je obišla svet i naravno dospela u Vatikan. Tokom posete Vatikanu, koja je usledila nakon pola godine, čuli smo priču da je poseta odložena zbog kafe! A to što je papa Francisko na predlog predsednika Nikolića u prijateljskom razgovoru u Vatikanu, odlučio da se pitanje kanonizacije Alojzija Stepinca, razmatra sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve o tome nije u našim medijima bilo ni reči!

Kakva sramota za Srbiju. Rekla bih da pojedini kreatori javnog mnjenja, namerno zatvaraju oči pred dalekosežnim posledicama takvih medijskih manipulacija. Ova je očigledno imala za cilj da skrene pažnju sa činjenice da se desio propust, koji je mogao da dovede do pogibije predsednika republike i njegovog tima.

Postavlja se pitanje kako će građani oceniti rad predsednika Republike koji je četiri godine praktično bio u medijskoj blokadi, a izložen najprljavijoj medijskoj kampanji u istoriji Srbije. Svaki potez, izjava bili su okretani, izvrtani iz konteksta, vivisecirani i zloupotrebljeni. Reči hvale koje dolaze od visokih zvaničnika, naučnika, umetnika tokom susreta, izvrgnute su ruglu. Tolika nezrelost, teško može da se razume. Čini se da im ne dopire do svesti da nepoštovanjem svog predsednika, unižavaju sopstvenu zemlju, a samim tim i sebe.

„Nisam se susretao sa mnogo predsednika koji tako dobro poznaju kulturu i istoriju” rekao je nobelovac Mario Vargas Ljosa. Avaj, to je prošlo potpuno nezapaženo, jer je bilo objavljeno u dvema novinama, retkim koje se bore da prežive i sačuvaju nivo i ugled. Uverena sam da to, ipak neće proći. Da će pamet nadvladati nasilje, koje dobija nove i začuđujuće nove pojavne oblike.

Predsednik je jasno rekao da se za svog mandata neće baviti lažima raznih tabloida i plaćenih medija. Rekao je da neće učestvovati u pripejd novinarstvu.

Sve je to lukavo smišljeno, da bi predsednik oslabio, predsednik Vlade ostao bez podrške predsednika Republike, a narod koji predvodi i koji je glasao za njega, ostane bez lidera. Želja im je da sam odustane, jer nemaju hrabrosti da se suprotstave otvoreno.

Oni koji ga znaju, a to je većina u Srbiji, znaju da se predsednik nije uplašio. Da nikad neće pogaziti Ustav i da će istrajati na očuvanju Kosova i Metohije. To će nastaviti da radi, uprkos još gorim i bestijalnijim napadima koji ga očekuju.

Pored njemu svojstvene postojanosti, posebnu snagu mu daje njegov narod, za čiji će opstanak i bolji život nastaviti beskompromisno da se bori. Na kraju krajeva odlučuje narod, a ne mediji, ko je kako radio, i kakav je rezultat ostvario. Pišem ovaj tekst, zato što neizgovorena istina neće izaći na videlo sama od sebe. Ne vide svi činjenice isto, niti svi mogu da vide stvarnost kakva jeste. Međutim, napisana, naći će svoj put…

Savetnik za medije predsednika Republike Srbije

Dragomir Anđelković – Nikolić se samourušava

Zašto je rejting Tomislava Nikolića loš? Ima mnogo razloga za to. Osvrnuću se samo na nekoliko. Ljudi iz njegovog tima koji su zaduženi da se bave komunikacijom sa javnošću, rade to neprofesionalno i agresivno. Ponašaju se kao neuki posleratni komesari, pa neretko gotovo histerično pritiskaju novinare i analitičare. To izaziva revolt i kao bumerang pogađa onoga ko se takvim saradnicima okružio. Da li on njih, kao i šaroliku skupinu neretko u javnosti kompromitovanih „vezira” zaduženih za druge oblasti, drži zbog ličnog interesa ili stoga što ima „meko srce” – nije ni bitno. Važan je ceh koji zbog toga plaća Nikolić!

Drugo, odavno je prošao njegov medeni mesec sa građanima. Oni neretko glasaju iz inata, po principu kontrasta. Kada im neko dojadi, a to se 2012. desilo sa političkom grupacijom predvođenom Tadićem – opredeljuju se za one koji deluju kao dovoljno snažni da preuzmu vlast. Tu se ne radi toliko o podršci novima koliko o besu na stare. Tako su na vlast došli Nikolić i Vučić. No, posle toga Nikolić se posvetio sebi, to jest vršenju svog segmenta vlasti kao da se radi o srednjovekovnoj sinekuri. Od njegovih putovanja i raznih „dogovora” Srbija nema neku korist. Tako su Nikolića, uglavnom, prestali ozbiljno da shvataju i oni koji su ga voleli i oni koji su prema njemu imali negativan odnos. Gotovo da je postao predsednik iz anegdote, što je suprotno onome što se desilo sa Vučićem, jer poslednja stvar koja za njega može da se kaže jeste da je politički neaktivan. Zbog onoga što čini jedni ga obožavaju, drugi žestoko napadaju, ali su retki prema njemu ravnodušni. Saldo toga je da je od kraja 2012. njegov rejting doživeo bum, a na poslednjim izborima lista koju je predvodio dobila je skoro polovinu glasova.

Treće, nije jasno zašta se Nikolić zalaže na (geo)političkom planu i da li to uopšte i radi osim da bi za sebe i svoje nešto izdejstvovao? Sa Vučićem su stvari mnogo prostije, sa svim negativnim i pozitivnim implikacijama koje to po njega ima. Jasno je šta radi. A Toma kao da se igra (geo)političke skrivalice. Pošalje neku poruku koju zatim pusti da vetar odnese. Tako je, tek primera radi, pre otprilike godinu dana najavljivao predlog nove državne platforme o Kosovu i Metohiji. Delovalo je da će ponuditi u nacionalnom pravcu „kopernikanski obrt” u odnosu prema odbrani južne pokrajine, što je obradovalo mnoge koji su nezadovoljni jer misle da je Beograd tokom pregovaračkog procesa dao prevelike ustupke. I šta je bilo? Ništa! Tresla se gora – nije se rodio ni miš. Stiče se utisak da je Nikolić mahao drvenim mačem tek pokušavajući da na blef za sebe ili nekog iz svog okruženja izvuče korist.

Ko posle svega rečenog da ga shvati ozbiljno? O tome bi Nikolić i njegov tim trebalo da razmisle, a ne da kukaju nad sudbinom. Uzgred, i pored mnogo napisanih reči, u tekstu objavljenom juče u „Politici”, nisu nam odgovorili na pitanje – ko to sklanja Nikolića sa političke scene?

Zbog stabilnosti Srbije drago mi je što su otklonili mogućnost sukoba na relaciji Andrićev venac – Nemanjina, o čemu se proteklih dana dosta spekulisalo. Kako je nedvosmisleno rečeno za navodnu kampanju protiv Nikolića, ona je lukavo smišljena kako bi predsednik bio oslabljen, te tako „predsednik vlade ostao bez podrške predsednika republike”.

U Nikolićevom okruženju takođe ne misle ni da mu o glavi rade Amerikanci ili Nemci. Uprkos, kako se tvrdi, njegovoj nepokolebljivoj odbrani Kosova i Metohije, ističe se da Nikolić ima „veoma bliske odnose sa predsednikom SAD i nemačkom kancelarkom”. A kada već njegovi saradnici nemaju razloga da sumnjaju da Nikoliću mrse konce zapadni centri moći, zašto bi sa skepsom gledali na Istok? Rusija i Kina nam ne otimaju deo teritorije, a sa predsednicima obe zemlje Nikolić je, navodno, „uspostavio lično prijateljstvo”. Znači – ostaje srpska opozicija. Nikolićevi saradnici, deluje, misle da ona ima medijsku dominaciju i posebno kidiše na predsednika. Doduše, to je iz nekog razloga u priličnoj koliziji sa činjenicom da se – kako sam mogao da pročitam i u „Politici” – Nikolić u vezi sa raznim pitanjima, pa i stanjem u medijima, u mnogo čemu složio sa jednim od vrlo oštrih opozicionih prvaka, Sašom Radulovićem.

Nadam se da rečeno nije promaklo njegovoj savetnici za medije! Kao ni rečenica koju je Nikolić izgovorio (Dnevnik televizije N1 od 23. maja) dok je nju branio od mog navodnog napada: „Nepristojno je da se prvo neko samoproglasi za analitičara, a da potom sa te funkcije preti za bilo kakve političke aktivnosti bilo kome pošto je moćan da svojim analizama sruši autoritet i ugled nekoga ko bi učestvovao na izborima.” Ovo zvuči kao da progovara Jonesku. Doduše, on bi nešto nalik tome stavio u usta svojim do apsurda komičnim junacima iz „Ćelave pevačice” ili neke druge drame.

Nažalost, predsednik Nikolić je to ozbiljno izgovorio u svoje ime. Možda mu onda, da malo hulim, i zbog obrazovanja, kao i elokventnosti o kojoj navedeno svedoči, opada rejting? No, kako naš narod kaže, svako zlo ima i svoje dobro. Čuli smo juče od gospođe Pak da je nobelovac Mario Varga Ljosa fasciniran Nikolićem. Ko zna, možda je i tako, a rekao bih da se onda radi o tome da taj čovek rafiniranog duha ne može da shvati da je neko na tako visokoj funkciji kao Nikolić ozbiljan kada govori ono što govori, već sve shvata preneseno, kao izraz ubojitog balkanskog cinizma. Sreća! Inače bi stvari sa imidžom Nikolića, koji se projektuje i na Srbiju, bile još mnogo gore!

Izvor: Politika