Павић о Машићевој акцији „7000“

Душан Машић, који се представља као „новинар“ BBC, покушава преко „Твитера“ да скупи 7.000 људи који би, 11. јула, на 20-годишњицу догађаја у Сребреници, легли испред Народне скупштине. Ево његовог образложења:

„Седамдесет, 700 или 7.000, колико год, то ће бити најмасовнији скуп саосећања са жртвама Сребренице. Број нам није циљ… Заиста покушавамо на разне начине да објаснимо људима да је 8.372 људи нестало или убијено тог дана или тих дана у Сребреници. Постоји читав низ околности због којих ми нисмо могли тада на прави начин да извештавамо шта се десило, али то не оправдава све оно што се данас налази у уџбеницима, не оправдава начин на који људи причају о том злочину. Желео бих да се подвуче црта, да покажемо да смо данас другачији, да Србија 2015. године није исто што и Србија пре 20 година и да смогнемо снаге да признамо шта се десило и да идемо даље”.

Шта то тачно треба Србија да призна? Да се до дан-данас, чак и по пресудама Хашког трибунала, не зна тачан број убијених у јулу 1995? Да се не зна ни колико их је погубљено, колико страдало у борбама, а колико умрло природном смрћу, ни тачно кад? Да Трибунал до-дан данас не може чак да наведе ни ко је тачно издао наређења за погубљења која се јесу десила, ни зашто? Да је главни осуђени за учествовање у погубљењима, које је признао у склопу нагодбе са Трибуналом – Хрват из околине Тузле, Дражен Ердемовић, који је ратовао за све три војске у БиХ током рата?

Машић је савршен пример „новинарства“ које данас гаје западни мас-медији попут BBC. Већа антиреклама од њега им и није потребна.

Новинар BBC из неке претходне, очигледно неупоредиво професионалније генерације, Џонатан Рупер, годинама се бави феноменом Сребренице. Између осталог, Рупер је написао да „премиса по којој су српске снаге погубиле 7.000-8.000 људи никада није била валидна“, и да је меморијал у Поточарима – на који се Машић позива – „споменик напумпаном броју жртава само једне стране“ и да „не служи ни истини ни циљу помирења“. Рупер се, иначе, посебно истакао у својим анализама „игри бројки“ са сребреничким жртвама, све у циљу њихове манипулације у политичке и геополитичке сврхе. Другим речима, бавио се новинарством – пољем које је Машићу очигледно непознаница.

А шта би то могао бити Машићев прави мотив, осим изазивања међуверске мржње, подстицања верског и националног екстремизма, и ширења дезинформација? Најбоље је прочитати шта неки од некад „његових“ кажу о њему. На пример, „Е-новине“:

„Dušan Mašić, u novinarstvu od 1989. godine, brzo je napredovao u službi, od radijskog saradnika, skupštinskog izveštača, do urednika informativnog programa 1995. godine, autora u dražesnom Nin-u, stižući fakultativno i do nameštenja gde je lova, do famoznog ANEM i još famoznijeg International Research & Exchanges (IREX) boarda iz Vašingtona, kao ovlašćeni zastupnik za raspodelu USAID sredstava za najnezavisnije među nezavisnim medijima. Početkom 2000, kad se, maltene sam sa Veranom (Matićem), izborio za naše medijske slobode i poput mnogobrojnih zaslužnih iz tog doba koji su revolucionarna znanja materijalizovali po institucijama sistema, ambasadama u toplim zemljama i nevladinim organizacijama, Mašić je pronašao utehu kao Izvršni direktor G17 plus (ma sigurno se sećate te grupe), a lični mir i prosperitet kao službenik znamenitog i platežnog BBC Worldwide Limited“.

Дакле, могло би се, по овоме, глатко закључити да „платежност“ стоји иза Машићевог „саосећања са жртвама“ – које се, уз то, баш некако поклапа са намерама Британије, Машићеве земље-послодавца, да прогура „резолуцију о Сребреници“ кроз Савет безбедноси УН.

Ипак, има нас вероватно много више који не сматрамо да Машић има ни основа, ни право на свој неискрени, лажљиви и крајње злонамерни и опасни „перформанс“, поготово у ово време растућих тензија, и на локалном, и на регионалном и на ширем плану.

Извор: Фонд Стратешке Културе