Политички углови Драгана Бјелогрлића

Данашња левица, која у свом фокусу има геј права и права кучића и мачића, док живимо у свету највећих социјалних разлика од доба феудализма, за мене не може бити чињеница коју могу озбиљно да третирам.

Драган Бјелогрлић, глумац, продуцент и редитељ, ступио је пре 40 година на сцену као дечак, тумачећи лик партизанског борца Саве Јовановића Сирогојна у филму “Бошко Буха”. Данас је Бјела (51) један од најпродуктивнијих филмских стваралаца. Након што је успешно режирао два наставка филма о великој генерацији српских фудбалера („Монтевидео, бог те видео“), недавно је добио прилику да се врати “партизанским коренима” и да се опроба у раду на сценско-музичко-филмском спектаклу “Прича о чвргама и небу” поводом 70 година од ослобођења Београда.

Разговор започињемо том темом, а Бјелогрлић не крије задовољство…

– Јако сам задовољан. И не само ја, већ и сви моји сарадници, као и људи из Скупштине града који стоје иза ове манифестације. Мислим да смо успели да направимо потпуно оригиналан сценско-музичко-филмски догађај, који поставља нове, више стандарде када су овакве манифестације у питању. Оно што сматрам још важнијим је то да је наша прича направила, по први пут, јасан континуитет у борби српског народа за слободу и његовим победама у 20. веку. То је нешто што ми је била идеја водиља и што сам сматрао да мора неко коначно да уради. Највише због генерација које долазе.

Ослободиоци Београда и партизански борци после рата били су хероји, да би падом комунизма и њихова улога преиспитивана. Да ли је и ваш пројекат и сама прослава ослобођења реафирмација партизанског покрета?

– Да. Али, није то у првом плану. Како каже наш јунак у представи: “Срби су у два светска рата победили у пет бројева већим чизмама…”. Први пут под круном, други пут под звездом. За историју нису битна знамења. Битно је да смо били на правој страни и победили. Волео бих када би и код политичке и интелектуалне елите сазрела свест да нам то убудуће буде основ за посматрање историје. Битно је због генерација иза нас. Да буду поносне на претке и да знају да припадају народу који није чекао да му неко донесе слободу, већ се за њу сам изборио. Цена је била превисока, али нас зато чини јединственим малим народом у Европи. То је једина истина. Све остало је политика.

Да ли данашње генерације другачије поимају патриотизам, борбу за слободу, правду…?

– Право да вам кажем, колико смо их збуњивали разним тумачењима и преправкама историје, добро да им је ишта јасно. Моја деца су тинејџери и пратим њихову генерацију. Невероватно је како је патриотски код уписан у све генерације Срба. За то не треба бринути. Треба да престанемо да им уносимо конфузију заоставштинама прошлости које њима не припадају. Зато је представа била упућена њима. Они су је прихватили и разумели. На то сам поносан.

Неки замерају што није било више партизанских песама, други тврде да су ветерани били декор, трећима смета појава министра на бини…

– Ти који имају такве замерке су или зли или глупи. Највероватније обоје. Јасно је да се наша представа завршава са изласком ратних ветерана на сцену. Све остало спада у државни протокол, на који ми нисмо могли да утичемо. Што се тиче партизанских песама, изведене су “Падај сило и неправдо”, “Билећанка” и “По шумама и горама”. Толико на једној државној манифестацији није изведено од Тита.

Били сте на свечаној бини током Војне параде. Како оцењујете тај догађај и посету Путина?

– Мени је све то јако пријало. Посебно Парада. Не могу то да објасним, мало је ирационално и можда има везе са оним кодом, али је сам се осећао некако узвишено.

Парадокс је да већина оних који поштују тековине НОБ данас више заговарају ЕУ и конфротирање с Русијом, док националисти, и они који баштине четничку традицију, инсистирају на везама са Русима и окретању леђа Западу?

– Мислим да је то последица непостојања праве, здраве левице, како у свету тако и код нас, као и сталног ревидирања историје. О историјским заоставштинама сам већ рекао своје мишљење, а што се тиче левице, то је озбиљан проблем савременог света. Данашња левица, која у свом фокусу има геј права и права кучића и мачића, док истовремено живимо у свету највећих социјалних разлика од доба феудализма, за мене не може бити чињеница коју могу озбиљно да третирам.

Ком царству Србија треба да се приклони?

– Надам се да свет нећи доћи у позицију да припадност ЕУ подразумева окретање леђа Русији. То није природно, и не може бити у интересу ни Европе ни Русије. То може да одговара само оном ко не живи не европском тлу и верујем да до тога неће доћи.

Један сте од потписника иницијативе за оснивање државног фонда из којег би се финансирало снимање филмова који би се бавили Косовом.

– Ја сам то потписао више као жељу да се у обезглављену српску кинематографију уведе неки ред. Потписао бих и да треба да снимимо бар један филм о Првом светском рату. Да снимимо филм о Тесли, Светом Сави, Првом српском устанку, да се снима бар три комерцијална филма годишње. Потписао бих било шта што има жељу да пружи идеју концепта чему служи домаћи филм. Ово што је радио Филмски центар Србије претходних година је обезглављени аматеризам који је нанео штете. Надам се да ће нови УО схватити да морају хитно да направе заокрет док још има заинтересованих за домаћи филм.

Ангажовали сте се и у борби глумаца за заштиту ауторских права. Какве су вам шансе да се изборите да се ваш рад третира као ауторско дело?

– Није реч о “ауторском” статусу. Реч је о томе да глумачка права, по садашњем закону де факто не постоје. Нови закон, који је у припреми, коначно нас препознаје. Но, од тренутка када се донесе, биће борба да почне да се примењује и то ће зависити највише од професионалне свести и јединства глумачог еснафа.

Спремате ли нови филм?

– Имам неке идеје, али још увек ништа конкретно.

Колико је тешко проналазити новац за снимање филмова у време штедње, смањења плата и пензија…?

– Што се тиче новца, рекао бих вам одмах, никад теже. Али то бих вам вероватно рекао да сте ме питали и пре десет и пре двадесет година. Тако да је то константа с којом овде уметници живе.

Како оцењујете тренутно стање на српској политичкој сцени? Кажу да народ има власт какву заслужује…

– Код нас се политичке опције мењају на сваких 10 година и то онда када потпуно пропадну, а нова опција се појављује као спасилац. Тако нас је Слоба спасавао од распада комунизма и СФРЈ и владао преко 10 година ауторитативно док нисмо пропали. Онда нас је “грађанско-демократски фронт” спасавао од “пропасти“, владајући преко 10 година, демократијом у којој се на крају председник питао за све. Сада нас нова власт спасава од “пропасти” изазване владавином демократа и, како видимо, један човек већ о свему одлучује. Да ли је је у питању менталитет или низак ниво демократске свести, на то још увек немам одговор…

Извор: Блиц