Pravo na otcepljenje – čas ga ima, čas ga nema

VAŠINGTON– Kad je moglo Kosovo, zašto ne bi mogao i Krim, izjavio je pre neki dan predsednik Putin, objašnjavajući pravo dela Ukrajine da se na referendumi izjasni o prisajedinjenju Rusiji. Taman posla, bila je reakcija Baraka Obame: to je kršenje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Ukrajine i nepoštovanje međunarodnog prava.

Rusija ne priznaje sadašnje vlasti u Kijevu, dok su SAD u momentu otcepljenja Kosova priznavale prozapadnu i demokratski izabranu vladu u Beogradu, ali su uprkos tome, uz veliko protivljenje Moskve samoproglašenu nezavisnost Prištine priznale prve. A devet godina pre toga vojno su intervenisale u Srbiji, obezbedivši time da Kosovo bude praktično izdvojeno iz njenog sistema.

O tome kako su pravo na samoopredeljenje i otcepljenje važan princip, ali i relativan: čas ga ima, čas ga nema, piše u jučerašnjem „Njujork tajmsu” novinar tog lista Piter Bejker, konstatujući da su SAD i Moskva danas ponovo sučeljene oko njegove validnosti, ali ovoga puta na suprotnim stranama.

Autor nabraja stavove Vašingtona prema nedavnim zahtevima delova pojedinih zemalja za nezavisnost: Čečenija – ne može. Istočni Timor – može. Abhazija – jok. Južni Sudan – da. Palestina – e, pa to je komplikovano.

Odavde se, u skladu sa podrškom vladama važnih evropskih saveznika, ne gleda blagonaklono ni na planove Škotske da uskoro glasa o izdvajanju iz Velike Britanije, što je tamo već ozvaničeno, niti na nameru Katalonije da se na sličan način osamostali od Španije, što se u Madridu proglašava nezakonitim. Kad je Kvebek dva puta (neuspešno) referendumski glasao za secesiju od Kanade, to je bila unutrašnja stvar suseda.

Bejker naglašava da je američki argument kad je o Kosovu reč: da je to bio po svemu „jedinstven slučaj”, kao i da je njegovo poređenje sa svim drugima, isto kao izjednačavanje baba i žaba. Ruski argument da je princip isti, sa stanovišta Vašingtona je samo pokušaj da se invazija na Krim legitimizuje lažnim paralelama. Napominju pri tom da Kosovo nisu uzeli za sebe (mada su dobili najproameričkiju državu u današnjem svetu).

Kad pokazuju simpatije za separatiste, Amerikanci se prisećaju i sopstvene istorije: činjenice da su i oni jednostrano proglasili nezavisnost od Velike Britanije čija su kolonija bili, a potom vodili revolucionarni rat. Kad su protiv toga, onda je princip očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta nedodirljiv.

Što se tiče Kosova, „mi taj slučaj nikad nismo smatrali presedanom”, citira „Njujork tajms” Džejmsa Perdjua, koji je za vreme američkog i NATO rata protiv Srbije bio specijalni izaslanik za Balkan predsednika Klintona. Da je to bio „sui generis” (latinski izraz za nešto posebne vrste – prim.), argumentuje i Džon Belinger, glavni pravnik Stejt departmenta za vreme predsednika Buša.

Dimitri Simes, predsednik vašingtonskog Centra za nacionalne interese, prihvata međutim Putinovu paralelu. „Kosovo je veoma legitimni presedan. Nezavisnost je tamo postignuta uprkos protivljenju jedne legitimne, demokratske i u osnovi prozapadno orijentisane vlade Srbije. Nasuprot tome, nova prozapadna vlada u Kijevu na vlast je došla svrgavanjem legitimno izabranog predsednika”.

Sve u svemu, utisak posle teksta „Njujork tajmsa” je da je ključni princip međunarodnog poretka i današnjeg međunarodnog prava, čudan princip: sad ga vidiš, sad ga ne vidiš – i da se na njega gleda kroz naočare sopstvenih interesa.

Izvor: Politika