Predsedničke kandidature – Francuska kao primer

I pred isticanje imena kandidata za predstojeće predsedničke izbore naša opozicija pokazuje da nije spremna da zatomi svoje uske stranačke interese i stvori prostor za afirmaciju što širih i delotvornijih građanskih i nacionalnih interesa. Jasno je da je ona daleko i od pomisli da se okupi oko jedinstvenog nestranačkog kandidata. Sve je to praćeno i gotovo infantilnim političkim dilentatizmom koji samo daje priliku vladajućem režimu da i dalje vodi političku igru na terenu koja njemu najviše odgovara. O tome najbolje svedoči i način kako je Saša Janković kao kandidat građana objavio svoju kandidaturu obavljajući i dalje funkciju zaštitnika građana. On je dao pravu priliku da bude već na početku diskreditovan i optužen da razara nezavisne institucije, i to od onih koji gradeći lični sistem autoritarne vladavine u isto vreme stvaraju kult neprikosnovenog vođe i pri tome drastično obesmišljavaju delovanje demokratskih institucija. I to čini vlast koja se poziva na evropske vrednosti zanemarujući zapravo one temeljne demokratske vrednosti i principe na koje se neprestano poziva – podelu vlasti, slobodu medija, kritički dijalog i nezavisno sudstvo.

Sadašnja opozicija nije u stanju ni da organizuje bojkot predsedničkih izbora, niti da se dogovori o obezbeđivanju što ravnopravnijih pre svega medijskih uslova za slobodne izbore (što je opozicija u prvim godinama nakon uvođenja višestranačkog sistema uspevala da učini). Jer bez ukidanja ovakve izrazite medijske kontrole izbori ne mogu biti regularni jer se ne može voditi ni približno ravnopravna izborna kampanja.

Pri tome opozicija svoje delovanje svodi na besomučno i često isprazno pregovaranje o tome kako će i u koliko kolona izaći na predsedničke izbore a već je jasno da od takvih dogovora nema ništa jer su kod svih u prvom planu pre svega stranački interesi. Nude se različite varijante, savezi, koalicije ali bez jasne predstave kako da opozicija stvori uslove da bi izbori bili što neizvesniji. Ni usamljeni apel S. Rašković da se ide na što šire objedinjavanje opozicionih snaga i da se pri tome nađe zajednički imenitelj delovanja nije naišao na bilo kakav odjek. Bez jasne koncepcije izbornog delovanja ovako razbijena opozicija doživeće još jedan ozbiljan poraz koji može otvoriti prostor za drastično slamanje i poslednjih opozicionih alternativa. Već sada se mogu videti i obrisi (uz mnoštvo za te izbore fabrikovanih i projektovanih kandidata) dva značajnija opoziciona bloka: nacionalno-demokratski i građansko-proevropski. Pozicija SRS je veoma jasna – oni na izbore uvek idu samostalno i imaju ulogu da što više oslabe i dezavuišu nacionalnu političku orijentaciju. Sličnu ulogu očigledno ima i LDP, samo na građansko-proevropskom polu političkog spektra.

Međutim, pitanje je kako se može doći do kredibilnih opozicionih kandidata koji bi imali pre svega snažan, uverljiv i toliko potreban moralni i profesionalni integritet. Način kako se na neposrednim izborima u Francuskoj biraju kandidati levice i desnice mogao je biti i za nas pravi politički izazov ali i realna mogućnost. Na ovim kandidatskim izborima u Francuskoj učestvuje po nekoliko njih koji imaju stvarnu mogućnost javnog predstavljanja svojih programa uz učešće više stotina hiljada pristalica ovih političkih grupacija. U trci za kandidata socijalista trenutno učestvuje sedam predstavnika, a slično je bilo i na neposrednim izborima u okviru francuskog pokreta desnice. Sama činjenica da je F. Oland odustao od ponovnog mandata jasno pokazuje da političari moraju da prevaziđu svoje lične iluzije i suoče se sa realnošću. Istovremeno, naš aktuelni predsednik Republike kaže: „Znam da sam potreban Srbiji i ona meni”.

Međutim, nameće se pitanje da li je bilo moguće da se unutar naših opozicionih stranaka i građanskih pokreta organizuju neposredni kandidatski izbori koji bi bili i pravi početak izborne kampanje jer bi u njoj učestvovalo više kandidata (iz oba politička i ideološka bloka, ali i iz građanskog društva), sa različitim koncepcijama i idejama. Na taj način bi se pre svega pokrenulo marginalizovano stranačko članstvo i aktivirali obeshrabreni građani koji su spremni da podrže određene opozicione predsedničke kandidate. Tako izabrani opozicioni kandidati imali bi neophodan politički legitimitet, a stvorila bi se i toliko potrebna politička konkurencija (koje danas nema ni u naznakama).

Izvor: Politika