Predsednikovo pismo za našu decu i njihove dede

Jutros, ničim neizazvan, u poštanskom sandučetu nađoh pismo koje mi je poslao predsednik Srpske napredne stranke. Pažljivo sam ga pročitao i razumeo ga kao nastavak njegove izuzetne pažnje prema meni i mojim ispisnicima, kada nam je iz helikoptera bacio po 100 evra u dinarskoj protivvrednosti (a da za to nismo morali ni prstom da mrdnemo, sem da ih podignemo sa svojih računa u pošti ili banci)

Iz ovog veoma ljubaznog napisa Ace Srbina stekao sam utisak da me (odnosno, nas, građane u poodmaklim godinama) veoma poštuje i ceni. Kaže da sam (smo) snaga i temelj našeg društva i naroda.

I još: da sam se borio, žrtvovao i izgradio našu divnu zemlju. A kao stariji građanin „naše“ Srbije uvek sam mu pred očima kao primer ljubavi prema otadžbini.

Osetio sam se neprijatno posle ovolikih pohvala. Čitao nam je zatim nabrajanje uspeha koje je vlast postigla u borbi protiv virusa korona i, zahvaljujući svojim mudrim i pravovremenim odlukama sprečila širenje bolesti do katastrofalnih razmera, a što se sve veoma podrobno može čitati ili slušati u sredstvima javnog informisanja naklonjenih Vođi. Ili onih koji su potpuno pod njegovim nadzorom.

Posebno me je, međutim, dirnula njegova izjava da ga ništa neće skrenuti sa misije da Srbiju „učinimo razvijenom zemljom, sa evropskim životnim standardom. Doživećete da se vaša deca i unuci vraćaju kući, da žive u Srbiji (čim izgube posao u inostranstvu), to vam obećavam, to mi je životni cilj“.

Pismo penzionerima Aleksandra Vučića – Foto: Insajder

Ne znam kako su reagovali ostali moji ispisnici na ove tople reči iz srca Ace Srbina, ali ja sam bio zbilja dirnut, skoro da sam se rasplakao. Odmah zatim počeo sam da prekorevam sebe zbog toga što nisam shvatio da dobri duh predsednika Srpske napredne stranke neprekidno lebdi nad našim sudbinama, a tek o našoj deci i unucima i da ne govorimo.

Ipak, još više sam se ljutio na sebe zbog pitanja koje mi se nametalo sve vreme dok sam čitao ovo izuzetno toplo i ljubazno pismo:

Odakle Aci Srbinu moja adresa i adrese mojih mlađih i starijih sapatnika i, što je takođe važno, ko je platio poštarinu za milion i sedam stotina hiljada građana, „temelja i snage našeg društva“?

Izvor: Stanje stvari