Proroković o turskom toku

Mnogo pre posete Vladimira Putina Budimpešti 17. februara, znalo se šta će biti najvažnija tema razgovora: kako uključiti Mađarsku u projekat „Turski tok“?

Mađarska je do kraja ostala jedan od najglasnijih zagovornika izgradnje „Južnog toka“. Za razliku od Srbije, koja nije mogla da izdrži pritisak zapadnih zemalja, pa je tražila razne izgovore da sporazume sa Rusijom koji su se ticali izgradnje strateškog gasovoda odloži ili odugovlači, i za razliku od Bugarske koja se upisala u istoriju kao najslabija karika u ovom strategijsko-energetskom lancu, Mađarska se pokazala kao solidan partner.

Ni u jednom trenutku se nije pozivala na odluke EU, niti se puno obazirala na pritiske od strane SAD. Još u leto 2013. godine bile su poznate procene nadležnih službi u ovoj zemlji da se strateškim povezivanjem sa Rusijom može najuspešnije i najjeftinije garantovati dugoročna energetska bezbednost. Inače, Orban i Putin su razgovarali i o izgradnji dva nova reaktora za proizvodnju električne energije u mađarskoj nuklearnoj centrali „Paks“. To je investicija od 10 milijardi dolara, a 80 odsto tog iznosa pokriveno je ruskim zajmom. Bugari su odustali da uđu u sličan aranžman sa Rusima oko nuklearke „Belene“, a Mađari ovakvu šansu nisu želeli da propuste.

Ono što je zanimljivo, jeste da stopiranje „Južnog toka“ uopšte nije demoralisalo Viktora Orbana. Jedan projekat je zaustavljen, ali se umesto njega realizuje drugi. Dakle, sada je pitanje kako Mađarsku uključiti u „Turski tok“. Pošto je Bugarska ispala iz igre, pretpostavlja se da bi povezivanje srednjoevropskih zemalja sa velikim skladištem na tursko-grčkoj granici, moglo da ide preko severne Grčke, pa vardarsko-moravskim pravcem, teritorijama Makedonije i Srbije. Zatim bi se dalje ka Mađarskoj nastavila već projektovanom linijom predviđenom za izgradnju „Južnog toka“.

Sve su prilike da na ovakvo rešenje računa i ruska strana. Jer, gasovod „Turski tok“ bi trebalo da ima kapacitet od 64 milijarde kubnih metara, a Turska u ovom trenutku povlači 16 milijardi. Čak i da Turska u narednom periodu udvostruči sopstvene potrebe, ostaje pitanje šta će se raditi sa još najmanje 32 milijarde? Kako je ranije planirano, dok je u igri bio „Južni tok“, polovinom ove količine bi preko Grčke mogla da bude snabdevana Italija, dok bi druga polovina bila namenjena pravcu koji vodi preko Makedonije, Srbije i Mađarske. U ovom svetlu treba sagledati i iznenadni neformalni susret Viktora Orbana sa Aleksandrom Vučićem, upriličen u Subotici, svega dan pred posetu Putina Budimpešti.

Za Mađarsku, kao i za ostale srednjoevropske i balkanske zemlje, bez oslanjanja na ruske energente faktički nema rešenja. Od 1. 1. 2018. preko teritorije Ukrajine ka ostalim evropskim zemljama više neće biti transportovan ni metar kubni gasa. To je iz „Gasproma“ već više puta ponovljeno i obrazloženo. Ideja o izgradnji „Južnog koridora“, preko kojeg bi Evropa bila snabdevana azerbejdžanskim gasom je neozbiljna. Azerbejdžan je planirao da u narednoj deceniji proširi sopstvene proizvodne kapacitete na 15 milijardi kubnih metara, a kapacitet „Južnog koridora“, sve zajedno sa novim instalacijama, među kojima je i „Transjadranski gasovod“ bi bio 12 milijardi?! Praktično, cela proizvodnja bi se usmeravala ka ovom gasovodu, a Azerbejdžan već ima neke ranije preuzete obaveze, koje onda ne bi mogao ispuniti. Čak i da je ispuni, tih 12 milijardi nije dovoljno da bi se obezbedilo stabilno snabdevanje tržišta koje se nalazi u trouglu između Italije, Mađarske i Bugarske. Usput, azerbejdžanski gas je za oko 20 posto skuplji od ruskog, što nije zanemarljivo.

A šta tek reći o neverovatnoj ideji da se balkanske zemlje, a među njima i Srbija, snabdevaju američkim tečnim gasom, koji bi se dovozio tankerima do terminala na Krku?

Kada se uračunaju troškovi transporta i novih ulaganja (samo za prekookeanski transport potrebno je od 50 do 100 tankera), američki gas bi koštao duplo više od ruskog! Orban je ovu računicu naučio napamet. Zato i radi ono što je najisplativije i realno – jedino moguće.

Izvor: Večernje Novosti