Pšeničnjikov – EU uslovljava Srbiju priznanjem Kosova

Evropska unija nakon odlaska Velike Britaniji vodi pregovore o uključivanju i svoj sastav balkanskih zemalja, izjavila je šefica njene diplomatije Federika Mogerini.

„Ubeđena sam da EU u budućnosti neće ostati na 27 država članica zato što ćemo dobiti nove. Mislim da će to biti balkanske zemlje sa kojima pregovaramo o stupanju u Uniju“ – navela je Mogerini u intervjuu italijanskom listu Stampa.

U tom intervjuu bile su pomenute Srbija, samoproglašena Republika Kosovo (koju Srbija ne priznaje) i Crna Gora. „Zahvaljujući odnosima sa Evropskom unijom – rekla je Mogerini – svaka od tih zemalja uspela je da se oporavi od rana rata koji se dogodio pre samo 20 godina. Predstoji nam još dugi, teški i ne uvek direktni put. Uverena sam da će hod tim putem biti nastavljen jer svaka od tih zemalja ima zajedničku perspektivu u Evropskoj uniji“.

Treba napomenuti da EU vodi pregovore o prijemu i sa drugim zemljama Balkanskog poluostrva koje su nastale posle raspada Jugoslavije – sa Makedonijom i Bosnom i Hercegovinom. Ali, u čemu je problem ako su vlasti i narodi tih zemalja, kao što se javno tvrdi, za članstvo u EU?

Problem je u onome o čemu se ne govori javno. U onome nad čime EU radi zakulisno. Mogerini željeno predstavlja za stvarno. Na Balkanu se jesu nekako oporavili od rana rata. Ali, nanete uvrede nisu zaboravili. Niko ih nije zaboravio: ni Srbi, ni muslimani-Bošnjaci, ni muslimani-Albanci (sa Kosova). Ovo potvrđuju česte razmene optužbi na državnom nivou.

Glavna caka u procesu priključivanja balkanskih zemalja EU jeste u konačnom „međunarodno oformljenom priznanju“ otimanja od Srbije pokrajine Kosovo koju sada nazvaju „Republikom Kosovo“, a njenu nezavisnost ne priznaju ni oficijelni Beograd, ni Rusija i mnoge druge zemlje.

A zemlje Evropske unije (sa izuzetkom Španije), kao i Sjedinjene Države i druge zemlje zapadne hemisfere već su priznale nezavisnost Kosova. Ako Kosovo postane punopravni član EU – Srbija će morati da se oprosti od svog suvereniteta nad tom pokrajinom.

A Kosovo je istorijska kolevka srpskog naroda, pa bi priznavanje nezavisnosti pokrajine za svakog srpskog političara značilo političko samoponištenje. Priznanje nezavisnosti Kosova – to je za Srbe politički tabu.

Samo, za Srbiju je priznanje nezavisnosti Kosova glavni uslov za članstvo u EU. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je pobedio na predsedničkim izborima 2. aprila i tako se premestio iz premijerske u fotelju šefa države, zasad pokušava da lavira. Javno to izgleda približno ovako: mi u EU želimo, ali sa Kosovom nešto moramo rešiti. Ali, kako? EU traži puno priznanje.

„Naš glavni cilj je u ovom momentu — stupanje u EU, i to što je pre moguće. Mi za to činimo sve što možemo. Tu nema vraćanja nazad“, — rekao je Vučić u intervjuu nemačkom listu Bild. „Činimo sve“, ali — šta je „sve“?

Posle aprilskih predsedničkih izbora, u svim velikim gradovima u Srbiji – tokom mnogo dana – nisu se smirivale masovne manifestacije protesta pod parolom „Dole Vučić! Dole diktatura!“.Učesnici demonstracija izražavali su nesaglasnost sa rezultatima izbora i optuživali Republičku izbornu komisiju da je štimovala glasove birača, a Vučića — za uzurpaciju vlasti.

Srski informativni portal Danas preneo je zaključke američke organizacije Fridom haus: „Tokom 2016. se stanje demokratije u Srbiji još više pogoršalo, a ojačao trend iz prethodne dve godine. Poboljšanja jesu vidljiva u nekim oblastima koje su povezane sa priključivanjem Evropskoj uniji, a pogoršavanje stvari sa demokratijom povezano je sa negativnim momentima u izbornom procesu i sa vladavinom demokratije na planu slobode medija. Zbog svega se ocena demokratije u Srbiji spustila na najniži nivo od 2005. godine“.

Jasno je da je ovo američka ocena. Ali, zanimljiva je u kontekstu odnosa EU prema stanju u Srbiji. Danas ukazuje da „Evropska unija ne obraća pažnju na situaciju u Srbiji, ne primećuje slabljenje državnih institucija i kritiku po medijima – sve to radi učvršćivanja Vučićeve vlasti – iako je to daleko od evropskih vrednosti i standarda koje propoveda EU“. A zašto?

„A zato što, kako se neoficijelno govori u diplomatskim krugovima, balkanske zemlje (Srbija sa Kosovom, BiH i Makedonija) mogu biti žurno primljene u EU još do 2018. godine“, – piše Danas.

Pritom, razumljivo, EU računa na Vučića kao na onog srpskog političara, koji će konačno rešiti „kosovsko pitanje“ u interesu EU. Govorći o izlasku Britanije i budućnosti Evropske unije, šefica evropske diplomatije iznela je mišljenje da su ne samo francuski izbori – iako su mnogi posle referenduma o Bregzitu predviđali da će on biti početak kraja EU – pokazali sasvim suprotno“.

Mogerini je ovim dokazala najmanje dve stvari. Prvo: da je iza Emanuela Makrona na izborima za predsednika Francuske u suštini stajala briselska birokratija, koja je na tim izborima, izašavši sa kandidatom-bankarom, spasila pre svega Evropsku uniju.

I drugi i glavno: briselskoj birokratiji je hitno potreban ubedljiv dokaz održivosti Evropske unije – i kao ideje, i kao organizacije. Sam Brisel oseća da preživljava „krizu žanra“.

U Velikoj Britaniji je izglasan Bregzit, a na nedavnim parlamentarnim izborima u Holandiji i u Francuskoj druga mesta su zauzeli političari, koji dovode u pitanje članstvo svojih zemalja u EU, što znači – i samo postojanje Evropske unije.

Zato je EU potreban „sveži vetar nade“, a to može biti masovni „omladinski prijem“ u EU malih balkanskih zemalja. Zato glasine iz diplomatskih krugova, na koje se poziva srpski portal Danas, kako izgleda, realno odražavaju planove visokih funkcionera EU.

S obzirom na ovo, u dogledno vreme treba očekivati od oficijelnog Beograda neke izjave ili poteze koji će svima pokazati – a pre svega briselskoj birokratiji, – da su aktuelne srpske vlasti spremne da priznaju nezavisnost Kosova.

A tada se u Srbiji može dogoditi ono žalosno – unutarpolitička kriza čija suština će biti odbacivanje vlasti od strane stanovništva u još većoj meri nego što je to slučaj sada. A u šta će se to izroditi – može se samo nagađati.

Trenutno je, prema anketama, za članstvo Srbije u EU 47,7 odsto građana. Protiv – 39 odsto. A 13,3 odsto se još nije opredelilo.

Grubo govoreći, Srbija je povodom tog pitanja podeljena popola. Ali, jedna je stvar izjašnjavati se z ulzaak zemlje u EU. A sasvim druga – priznati i prihvatiti da Kosovo ne pripada Srbiji.

Ne mislim da će se naći mnogo Srba koji će se sa tim složiti. A svemu ovome treba dodati težnju Republike Srpske da izađe iz sastava Bosne i Hercegovine i da se prisajedini majci-Srbiji. Srbi u Republici Srpskoj takođe ne žele da priznaju nezavisnost Kosova. Oni, po svemu sudeći, neće ostati po strani ako im oficijelni Beograd da za to jasne signale.

Namera EU da se proširi na Balkan – ili, prostije govoreći, da proširi svoj uticaj na taj region – ne samo da ga neće pacifikovati već može raspaliti višegodišnji tinjajući nacionalno-religiozni konflikt do razmera pravog požara.

Međutim, ako je suditi po izjavama Mogerini, birokratija EU je uzela čvrst kurs na Balkan, to jest – na odvajanje Kosova od Srbije.

Izvor: Fakti