Republika Srpska gubi bitku protiv islamista

Banjolučki Okružni sud oslobodio je Norvežanina Zikriju Krkića optužbe za ubistvo Almira Redžića i Muharema Balića. Dogodilo se ono šta sam mesecima najavljivao: još jedan teroristički napad u Kozarcu ostao je nekažnjen!

U brojnim tekstovima i intervjuima ukazivao sam kako će optužnica protiv Krkića dožieti sudski fijasko iz prostog razloga što je krivičnoprocesni pristup ovom zločinu od početka bio pogrešan. Ukazivao sam kako je sa postojećim posrednim dokazima i skupovima indicija nemoguće van razumne sumnje dokazati krivično delo teškog ubistva. Radio sam na mnogo složenijim i kriminalistički zahtevnijim ubistvima i odlično poznajem specifičnosti tog krimena, tako da mogu davati adekvatne procene i pre izricanja presuda. Uostalom, to se i pokazalo kao tačno.

Zatim, ukazivao sam kako su u ovom zločinu postojali čvrsti indikatori da se radi o jednom terorističko-ekstremističkom napadu, zbog čega je događaj trebalo od samog početka tako percipirati. Ukazao sam kako je u samom startu načinjena kardinalna pogreška time što službena lica policije specijalizovana za suzbijanje terorizma i ekstremizma nisu ni prišla osumnjičenom Krkiću, a kamoli da su prema njemu preduzimala kakve službene radnje. U ovom slučaju trebalo je da specijalizovane službe policije prvo isključe sumnju na mogući teroristički akt, pa tek potom da Krkića predaju kolegama sa krvnih delikata. Zašto to nije učinjeno treba upitati rukovodstvo MUP-a Srpske.

Pisao sam o tome, ali nije na odmet da ponovo podsetim na indikatore zbog kakvih je ovaj zločin trebalo percipirati kao teroristički napad. Dakle, osumnjičeni Krkić bio je deklarisani vehabija sa utvrđenim vezama sa Islamskom Državom. Pred sam zločin kod njega su boravila dva Azijata. Ova lica su u Norveškoj nabavila dva terenska džipa i kod nas ih preuređivala u vojna vozila, sa kakvima su kasnije otišla u Siriju. Postojale su informacije da se i Zikrijin sin priprema za odlazak u Siriju.

Potom, kod Krkića i lica lišenih slobode zajedno sa njim pronađen je ozbiljan arsenal oružja, municije i minsko-eksplozivnih naprava (vidi fotografiju). I ovaj indikator ukazuje kako se osumnjičeni pripremao za ekstremističko/nasilno djelovanje, ili na spremnost da svoje ideje ostatku društva nameće radikalnim nasiljem. Ipak, kao najvažniji dokaz i činjenicu treba istaći kako je vještačenjem čaura pronađenih u Krkićevom dvorištu utvrđeno da su ispaljene iz istog oružja kakvim su usmrćeni Redžić i Balić. Dokazna povezanost Krkića sa počinjenim zločinom je gotovo nesporn.

Na drugoj strani, ubijeni Redžić i Balić bili su skloni različitim oblicima asocijalnog ponašanja, daleko od šerijatskih pravila kakve Krkić i druge vehabije nastoje nametnuti. Pokojni Redžić se mnogo puta otvoreno suprotstavljao i izrugivao vehabizmu, a pre ubistva je došlo do fizičkog sukobljavanja sa Krkićem i pomenutim Azijatima-džihadistima. Mnogo puta sam ukazivao kako je ovaj teroristički čin počinjen u svrhu homogenizovanja lokalnog muslimanskog stanovništva i nametanja šerijata.

Indikativno je i samo mjesto zločina obzirom da se radi o ugostiteljskom objektu u kom su se okupljala lica ponajmanje sklona šerijatskim pravilima življenja. No, vreme zločina je mnogo indikativnije: u pitanju je Bajram. Poznata je sklonost džihadista ka tome da zločine realizuju baš na velike muslimanske praznike.

Međutim, naša policija je zanemarila sve prednje navedeno i nije preduzela niti jednu jedinu službenu radnju proveravanja mogućnosti da se ovde radi o terorističkom napadu. Događaj je okružnom tužilaštvu prijavljen kao teško ubistvo, tužilaštvo je prihvatilo takvu kvalifikaciju i inercijom u tom pravcu nastavilo sa istragom i optuženjem. Kako je to rezultiralo – doznajemo iz odluke suda.

U daljem, kao kriminalista sa respektabilnim iskustvom tvrdim da je MUP Republike Srpske raspolagao sa dovoljno dokaza, obaveštenja i indicija prema kojima je ovaj događaj mogao okvalifikovati kao terorizam i tako prijaviti Tužilaštvu BiH-e – nadležnom za ovaj krimen. Prikupljeni dokazi i obaveštenja predstavljali su OSNOV SUMNJE da se radi o terorizmu i pitanje je: zbog čega su policija i tužilaštvo to zanemarili?

Ovde možemo postaviti racionalno pitanje: da li bi se ovaj zločin drugačije okončao da je prijavljen Tužilaštvu BiH-e kao terorizam? U tom slučaju prednje pomenuti dokazi i indicije dobili bi sasvim drugačiji kontekst, drugačiji krivičnoprocesni značaj i tumačenje. Tada bi pronađene i izveštačene čaure, pronađeno oružje i minsko-eksplozivne naprave, pripadanje osumnjičenog ekstremističkim organizacijama (vehabitima i Islamskoj Državi), sukobljavanje sa žrtvama i ino, dobilo sasvim drugačiji krivičnoprocesni kontekst. I sama istraga bi bila dijametralno različito postavljena. Tada bi Tužilaštvo BiH-e u istragu uključilo i Agenciju za istrage i zaštitu (SIPA), Obaveštajno-bezbednosnu agenciju (OBA), Nacionalni biro Interpol-a i druge specijalizovane agencije državnog nivoa. U daljem to bi omogućilo traženje međunarodne tužilačke i policijske saradnje, odnosno uključivanje u predmet potrebnih ino-centara za veštačenja, za telekomunikacijski nadzor ili uopšte specijalizovanih za sprečavanje i suzbijanje terorizma. Pojednostavljeno rečeno, da je događaj prijavljen kao terorizam otvorio bi se niz mogućnosti dokazivanja i razjašnjavanja zločina, a kakav je u odnosu na krivično delo ubistva nemoguće primeniti.

Na kraju prvog dela ovog teksta podsetiću da sam sa sličnog stanovišta kritikovao način na koji je prijavljen očigledno teroristički napad na premijera Aleksandra Vučića. I ovaj krimen je prijavljen kao ubistvo u pokušaju, a procesno će proći kao i prijava protiv Krkića. Doduše, MUP Srpske još niti jedno lice nije sprovelo tužilaštvu (o sudu da ne govorimo), a i kad se to dogodi pokazaće se kakva budalaština je načinjena prijavljivanjem terorističkog napada kao pokušaja ubistva.

U ovom delu teksta objasniću kako Srpska duže od decenije tavori sa islamističkim terorom, zbog čega društvo gubi bitku sa ovom izuzetno opasnom društvenom pojavom, te poimenično prozvati one najodgovornije. U predugom spisku imena i događaja teško je odrediti polazište, no, započeću sa bivšim ministrom policije Radislavom Jovičićem. Početkom prošle godine, pola godine pre pomenutog terorističkog akta i više ubistava u okviru kriminalnih obračuna, zatražio sam prijem kod ministra „od struke i zanata“ Radislava Jovičića. U okviru pripremnih razgovora objasnio sam njegovom šefu kabineta da je u odnosu na novoformirani CJB Prijedor načinio strašne kadrovske propuste, te da će se to teško odraziti na stanje bezbednosti. Ministar je izbegao traženi prijem čak i kad se stanje dramatično pogoršalo, baš onako kako sam mu najavio.

Zalud sam pokušavao objasniti kako je zapadnokrajiško područje, odnosno prijedorska regija, ponajviše ugroženo radikalnim islamizmom. U takvoj situaciji za načelnika Centra postaviti teško kompromitovanog Vojislava Pelkića i dozvoliti mu „kadroviranje“ kakvo odgovara njegovim ličnim interesima bilo je pogrešno, no, kome to ukazati? Pre nekoliko meseci postavio sam MUP-u Srpske pitanje koliko registrovanih pripadnika vehabijskog pokreta je od CJB Prijedor dobilo odobrenje za nabavljanje vatrenog oružja? Odgovoreno mi je kako je u pitanju bezbednosno zaštićen podatak! Strašno! Za Vojislava Pelkića bilo je profesionalno prihvatljivo da vehabije registruje kao posebno opasna lica, a onda im izdaje odobrenja da legalno nabavljaju naoružanje. Suštinski, omogućavano je vehabitima da svoje radikalne ciljeve ostvaruju legalnim oružjem.

Primera radi, tako je deklarisani vehabija i islamista Zikrija Krkić imao odobrenje za držanje pištolja. Identično, i Nerdin Ibrić imao je odobrenje za obe lovačke puške sa kojima je počinio teroristički napad na zvorničku policiju. Mnogi su od MUP-a Srpske tražili podatak o tome koliko je muslimana/Bošnjaka dobilo odobrenja za nabavljanje vatrenog oružja, no, u pitanju je „tajna“ kilometrima duboko zakopana. Pojedine kalkulacije idu do broja od 40 000 lovačkih pušaka, od čega 15 000 sa optičkim nišanom. Ovde više ne govorimo o ekstremnim elementima društva, nego o naoružanom narodu! Treba jasno naglasiti kako su se za takvu izuzetno opasnu društvenu pojavu pobrinuli „kadrovi“ policije poput Radislava Jovičića, Gojka Vasića, Nijaza Smajilovića, Vojislava Pelkića i niza sličnih.

Zalud sam pokušavao (i danas pokušavam) čelnicima naše policije objasniti da se prvi teroristički napad u Republici Srpskoj dogodio davne 2002. godine u istom tom Kozarcu, te da je zbog korumpiranosti policijskih i pravosudnih moćnika do danas ostao nekažnjen. To se dogodilo u prvom mandatu na mestu načelnika prijedorske policije istog tog Pelkića. Ovom prilikom želim javno posvedočiti o tome šta se tada dogodilo.

Konretno, grupa srpskih navijača organizovala je divljanje nad povratničkom populacijom u Kozarcu. Lokalni ekstremisti nameravali su iskoristiti taj incident za napad na patrolu policije, a sa ciljem da odgovornost svale na srpske navijače. Jedan od lokalnih „gazda“ prijavio je razbijanje izloga na njegovoj prodavnici i tražio da patrola to obezbjeđuje do vršenja uviđaja. Patrola je i upućena na lice mesta obzirom da im je zaprećeno otkazima ukoliko to ne izvrše. Po dolasku na lice mesta policajci su ocenili kako su upućeni na rizičan zadatak obzirom da se radilo o zabačenom i neosvetljenom prostoru. Besmisleno im je bilo obezbeđivati jedan objekat u situaciji kada su porazbijani izlozi na desetinama sličnih. Patrola je jednostavno napustila lice mesta. Ponovo lokalni „gazda“ dolazi da interveniše, ali ovoga puta u pratnji jednog mladića.

Pretpostavljeni nesrećnu patrolu ponovo upućuju na lice mesta, ali ih ovoga puta napadač čeka u zasedi. Odmah po dolasku na njih ispaljuje najmanje 22 metka iz automatske puške i jednog policajca ranjava sa četiri projektila. Kasnije se utvrdilo da je mladić u društvu pomenutog „gazde“ dao napadaču pušku kojom je napad izvršen. Uhapšen je i pritvoren zajedno sa napadačem i još dvojicom pomagača. Tada dolazim do saznanja da je napadač pomenutom „gazdi“, koji je u dva navrata tražio izlazak policije na mesto napada, predao pušku kako bi je ovaj sakrio. I „gazda“ je upravo posedovao beli kombi za kakav je već postojala informacija da je iskorišten u odvoženju inkrimisane puške. No, u trenutku predaje oružja „gazda“ je bio u društvu sa još 6-7 lica za kakva se od ranije sumnjalo da su umešana u ovaj gnusni zločin.

Tražio sam tada od svojih pretpostavljenih da privedem još samo jedno lice i potvrdim ovu informaciju, ali su mi „vrli šefovi“ (na čelu sa Pelkićem) to zabranili. Zalud sam ukazivao kako je ovde u pitanju perfidno osmišljen i izveden teroristički napad i da je to moguće dokazati. Ipak, šefovi su ostali na stanovištu da mi zabranjuju dalji rad na ovom predmetu i uopšte ulazak u Kozarac. To je rezultiralo oslobađanjem već pritvorenih četvorice osumnjičenih, odnosno time da je ovaj zločin i danas nekažnjen. Kasnije sam rukovodstvu MUP-a Srpske dostavio podatak da je „oslobađajuća odluka“ zasnovana na mitu od preko 130 000 konvertibilnih maraka, ali ni to ih nije ponukalo da istraže ovaj slučaj. Ostaje utisak da na srpsku policiju može pucati svako ko ima dovoljno novca za podmićivanje njihovih pretpostavljenih!

Vojislav Pelkić je naredne godine (2003.) izbačen iz policije nakon što je u otkriveno da je svom prijatelju iz kriminalnih struktura nezakonito omogućio dobijanje pasoša i odobrenja za nabavljanje vatrenog oružja. Elem, kakvo je naše pravosuđe – u drugostepenom postupku je oslobođen i vraćen na posao. U današnjoj negativnoj selekciji kadrova sve prednje navedeno okarakterisano je kao „reference“ prema kojima je Vojislav Pelkić ponovo postavljen na čelo prijedorske policije.

Ipak, istine radi treba istaći kako Pelkić nije jedini policijski rukovodilac u sprezi sa kozaračkim „gazdama“. Godinama sam radio na krađama i krivotvorenjima automobila i tako znam da je u tom mestu izvedena serija lažnih krađa. Nekoliko lokalnih moćnika, na čelu sa istim onim ekstremistom što je svojevremeno pucao na našu policiju, u sprezi sa rukovodiocima i operativcima prijedorske policije počinilo je seriju osiguraničkih prevara lažnim prijavljivanjem krađa vozila. Kriminal težak nekoliko stotina hiljada maraka ostao je neprocesuiran i pored velikog broja prikupljenih dokaza i saznanja, ali to je naprosto Republika Srpska!

Na kraju, parodije radi, moram naglasiti kako je MUP Srpske jedan „slučaj“ ipak okončalo kaznom za počinioca. Svi prednje navedeni zločini ostali su nekažnjeni, no, jedan prestup u vezi sa istima je ipak sankcionisan. Konkretno, ja sam disciplinski kažnjen sa nekih 1 300 maraka zbog toga što sam javnosti ukazivao na kriminalizaciju i korumpiranost vrha naše policije, odnosno što sam ukazivao na prednje pomenute i brojne druge nekažnjene zločine. Žalosno je to!

Republika Srpska godinama gubi bitku sa ekstremizmom i organizovanim kriminalom zbog kriminalizacije i korumpiranosti policijskih moćnika. No, mnogo težu odgovornost nose politička tela nadležna za kontrolu rada policije  koja naprosto neće da izvršavaju svoju zakonsku obavezu. Za ova „nadležna tela“ je prihvatljivo da institucije kažnjavaju one koji ukazuju na teške društvene probleme, umesto onih koji proizvode probleme. No, to je Republika Srpska!

Izvor: Blog Borislava Radovanovića