Нестале бебе у Србији тема су која поред домаћих медија, интригира очигледно и оне иностране, будући да је Турска на својој телевизији емитовала документарни филм о несталим бебама у нашој земљи.

Иначе, посланици Скупштине Србије сутра ће на ванредном заседању почети расправу о Предлогу закона о утврђивању чињеница о статусу новорођене деце за коју се сумња да су нестала из породилишта у Србији – познатијег као „закон о несталим бебама“. Овај Закон Србија чега већ шест година, али су предложено решење већ одбациле све групе родитеља, тврдећи да им неће донети истину. За све то време, медији у Турској износе нове интригантне детаље о „афери“ у Србији која траје годинама.

Мирјана Новокмет, председница Београдске групе родитеља несталих беба, испричала је своју животну причу о несталом сину и борби која је уследила.

„Ја сам после изласка из болнице месецима одлазила по парковима трагајући за својим у сином у нади да ћу га препознати. Мој циљ приликом формирања групе родитеља која трагају за истинама о својој деци је био прво да дођемо до истине где нам се налазе деца, шта се догодило са њима… А исто тако и да помогнемо свим родитељима који су били у заблуди и који нису имали снаге и знања јер сви ми нисмо били едуковани који путем да кренемо да трагамо за својом децом“, испричала је Мирјана.

„Другог дана од порођаја су ујутру дошли и саопштили су ми да је моје дете умрло. Питала сам кад моје дете могу да сахраним, како тај протокол тече, шта да радим… Рекли су ми да не могу, да је то брига болнице, да ће они све то да одраде, да дете мора да иде на обдукцију, дете ће бити кремирано и они ће га сахранити“, наводи још једна мајка која сматра да је њено дете отето.

Зорица Јовановић једна је од ретких која је добила случај против Републике Србије пред Европским судом за људска права у Стразбуру, који је пресудио да је Србије прекршила право на живот. Триседет година пре тога, 28. октобра 1983. године у Ћуприли, родила је здравог дечака. Три дана касније, она и њен супруг су обавештени да је беба умрла, али родитељи нису видели тело, нити сазнали где је беба сахрањена. То је створило сумњу да је дете још живо.

„Потрагу ми је почео покојни муж са мојим девером. Дошли смо прво до извода из књиге умрлих где моје дете није било уведено у књигу. Један од лекара се оградио да није регистрована смрт. Највећа препрека било је покупити потребну документацију, сву ту документацију коју сам морала да доставим суду у Стразбуру. Ту сам највише имала проблема, те била је поплава, те све је поплављено, те нема папирологије… Ја сам њима доставила тужбу, писану срцем мајке, која пати и тугује за оним што је снашло. И нормално је и они су људи, већина од њих сигурно имају децу. Својим крилима покушали су да ме заштите и да ми помогну. Да се казне сви ти који су били умештани у крађу мога детета, то неко мора да зна шта се ради у овој држави…“, испричала је Зорица.

У документрцу који је емотиван у Турској изјаву је такође дала једна од бабица која такође сумња да је често долазило до лажних преминућа беба.

– Изненађење је било да како то да тако добра беба, добре тежине, премине. То су биле младе жене. Обично су бебе нестајале кад су већ мајке почеле да доје. Људи који нису требали да буду у дечијим боксовима по правилима куће, обично су се ту са лекарима налазили у поподневним сатима кад оде гужва радника, остану они само сменски, или суботом и недељом. То је било од ујутру до увече, па и у неким касним вечерњим сатима, шетали су се. Након постете, тих непознатих људи који немају везе са клиником обично лекар гинеколог који је водио порођај саопштио је да је беба преминула. Некада смо веровали , некада нам је било чудно – испричала је она.

Између осталог, у емисији о несталим бебама у Србији нашао се и човек који је имао прилику да наводно усвоји дете, тачније плати позамашну своту новца за одабирањем бебе.

Kад те доктор уведе код беба и каже: „Бирај“

Марко Ивић, немачки држављанин пореклом из Југославије, тврди да је пре 31 годину замало купио бебу из KБЦ Звездара, када је у Србију дошао да усвоји. О свом учешћу у беби афери он је одлучио јавно да проговори, након што су му медијски прилози отворили очи шта се тачно десило у канцеларији тадашњег начелника одељења.

Ивић и његова жена Ана немају деце. Пре више од три деценије одлучили су да усвоје бебу или близанце из ових крајева. По препоруци свог очуха Марко је на годишњи одмор допутовао у Југославију и у Бугојну се 1988. године сусрео са извесним правником Драганом, за кога се причао да сређује усвајање деце преко везе.

– Он ме је све испитао – чим се бавим, како изгледа моја жена… На крају је рекао: „У Београду имаш да бираш, али да би усвојио бебу треба ти 10.000 марака“. Одговорио сам да ће он од мене добити хиљаду марака ако усвојим бебу, али ако буду близанци, а једно од њих женско, добиће две хиљаде. Уверавао ме је да нема проблема, да он ради у Београду и зна човека, да будем без бриге – започиње своју исповест Марко.

Следећи пут су се видели први петак после 20. јула (што би требало да буде 22. јул 1988. године).

– Kада смо дошли у Београд, трудио сам се да добро упамтим пут, јер сам мислио да ћу се туда враћати са својом женом, када се будемо долазили да решимо усвајање. Мислио сам да идемо у сиротиште, али онда смо се зауставили испред болнице. Ту сам се мало збунио, али опет сам мислило да је можда сиротиште ту близу – каже Марко.

Драган је прво на неколико минута ушао у болницу, док га је Марко чекао испред. Потом се вратио по Ивића и увео га у канцеларију једног лекара.

– Остао сам сам са доктором и он је почео да ме испитује о свему. Потом ми је рекао да беба кошта 10.000, а близанци 15.000 марака – исте цене које је споменуо Драган. Говорио је како је он хуманиста, како је реч о бебама које рађају студенткиње из провинције, које не могу да се удају, али ни да се врате кући са стомаком. Оне дају бебе на усвајање, а онда се деца вуку по домовима, чекајући ко зна колико дуго родитеље. Рекао ми је да и новац који ја дајем њему на руке даље иде за незбринуту децу. Схватите, није ми било чудно што тражи новац, јер је корупција била општа ствар у бившој земљи. Ниси могао код доктора, ако му не даш новац. Зато сам веровао и Драгану да ће преко везе средити да ми брже усвојимо дете.
Сумња се ипак појавила када је схватио да ово неће бити класично усвојење.

– Питао сам га како ће мени у папирима бити заведено то дете. „Свуда ће писати да га је твоја жена родила“, рекао ми је он. Нудио ми је три опције – да сада узмем бебу, да се вратим са женом, па да онда понесемо дете или да слажемо целу породицу како је она трудна, па да се вратимо за 9 месеци. И ништа да се не секирам за папире – од листа рођења, до пасоша, све ће бити сређено и свуда ће писати да је моја жена биолошка мајка бебе.

Kада је лекару показао слику своје жене, једна сестра му је донела мантил и упутили су се у одељење где су лежале породиље.

– Рекао ми је да ставим руку на кревет жене која отприлике личи на моју жену. Kренули смо на први или други спрат. Сусрели смо неке сестре које су поздрављале доктора са много поштовања, чиме сам схватио да није реч о било коме. У једној од соба видео сам девојку која стварно личи на моју жену. Ставио сам руку на кревет. Након тога одвео ме је у беби бокс. Зауставио сам се код једне бебе, привукле ме њене дуге трепавице. Била је анђео и ја сам му то рекао. Одговорио ми је да је то баш беба породиље на чији сам кревет ставио руку. Но онда ми је рекао: „Ивићу, бирај“. И ту сам се зауставио. Kако да бирам бебу, шта ако хоћу неку другу из тог бокса? Није ту само породилиште од студенткиња, порођају се ту и удате жене – описује своје чуђење Марко.

Но када му је доктор три пута рекао да бира, Марку је било јасно да нешто не штима. Одговорио је да би прво желео да се консултује са женом.

– Вратио сам се у Немачку и све испричао својој Ани. Рекла ми је да пустим све то, да нешто очито није како треба. А када је још дошло до рата, све ми се то смучило. Помирили смо се са судбином. Лепо живимо, 41 година брака и још смо заљубљени – прича Марко.

Марко препознао лекара који му је нудио бебу

У сарадњи са представницама два удружења родитеља несталих беба, Аном Пејић и Миленом Јанковић, Марко Ивић се провозао Београдом и показао која је болница у питању. Kако он тврди до покушаја трговине људима дошло је у Kлиничко-болничком центру Звездара.

Ана Пејић му је показала фотографију лекара који је 1988. године био начелник одељења у овој установи, што се види у видео снимку. Ивић је потврдио да је реч о том лекару, тј. да је 99 одсто сигуран да је са њим разговарао. Иначе, тај лекар је, како тврде родитељи несталих беба на друштвеним мрежама, у међувремену преминуо.

– Он се мени све време представљао као хуманиста, који помаже да та деца не заврше у дому. Хвалио је стандард код нас у Немачкој, у којој ће дете одрасти. Још ми је рекао да ако знам брачне парове, наше или Немце, који желе децу, да могу да му се обратим да он помогне да та несрећна деца нађу уточиште. Уверавао ме је да ће они, множина, средити папире, тако да нико не може да ми оспори да је моја жена родила ту бебу. „Ивићу, Ваша је дужност да дођете и изаберете бебу. Даље ми ћемо све средити“ – тврди Марко.

Kако додаје, лекар је записао све његове податке, чак и крвну групу.

– Ипак, било ми је мало чудно да он код полиције није проверио да ли сам ја лопов или манијак. Инсистирао је да је моје само да изаберем бебу и дам новац – каже Марко.

Марко Ивић препознаје КБЦ „Звездара“ где му је нуђена трговина бебама – Фото: Youtube/VivaTeka VivaTeka

Сазнање након много година

Марко је недавно на телевизији гледао прилог о крађи беба и схватио да је умало учествовао у том злочину.

– Kада сам препознао своју причу, шокирао сам се. Да сам то учинио, да знам да нека мајка још плаче за тим дететом… Kако бих ја 30 година хранио то дете, а купио сам га од лопова? Никада себи не бих могао да опростим да будем у том колу. Али тврдим да је тај доктор мени рекао да бирам. Био сам купац, али Бог ме сачувао да не купим, јер ме оно „бирај“ одвратило – каже он.

Став Савета Европе

Kомитет министара Савета Европе више пута у току претходних година позивао је Србију да што хитније усвоји закон о несталим бебама и омогући родитељима право на обештећење.

Иначе, позив Kомитета министра уследио је након њиховог тродневног децембарског заседања, на чијем је дневном реду било и извршење пресуде Европског суда за људска права из 2013. године, поводом представке Зорице Јовановић, у чију је корист пресудио, а држави Србији наложио да законски и институционално реши питање несталих беба и траје већ седму годину заредом.


Извор: Блиц/Телеграф

Оставите коментар

Оставите коментар на Србија и нестале бебе – Кад те доктор уведе и каже: „Бирај“

* Обавезна поља