Srbija i nestale bebe – Kad te doktor uvede i kaže: „Biraj“

Nestale bebe u Srbiji tema su koja pored domaćih medija, intrigira očigledno i one inostrane, budući da je Turska na svojoj televiziji emitovala dokumentarni film o nestalim bebama u našoj zemlji.

Inače, poslanici Skupštine Srbije sutra će na vanrednom zasedanju početi raspravu o Predlogu zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Srbiji – poznatijeg kao „zakon o nestalim bebama“. Ovaj Zakon Srbija čega već šest godina, ali su predloženo rešenje već odbacile sve grupe roditelja, tvrdeći da im neće doneti istinu. Za sve to vreme, mediji u Turskoj iznose nove intrigantne detalje o „aferi“ u Srbiji koja traje godinama.

Mirjana Novokmet, predsednica Beogradske grupe roditelja nestalih beba, ispričala je svoju životnu priču o nestalom sinu i borbi koja je usledila.

„Ja sam posle izlaska iz bolnice mesecima odlazila po parkovima tragajući za svojim u sinom u nadi da ću ga prepoznati. Moj cilj prilikom formiranja grupe roditelja koja tragaju za istinama o svojoj deci je bio prvo da dođemo do istine gde nam se nalaze deca, šta se dogodilo sa njima… A isto tako i da pomognemo svim roditeljima koji su bili u zabludi i koji nisu imali snage i znanja jer svi mi nismo bili edukovani koji putem da krenemo da tragamo za svojom decom“, ispričala je Mirjana.

„Drugog dana od porođaja su ujutru došli i saopštili su mi da je moje dete umrlo. Pitala sam kad moje dete mogu da sahranim, kako taj protokol teče, šta da radim… Rekli su mi da ne mogu, da je to briga bolnice, da će oni sve to da odrade, da dete mora da ide na obdukciju, dete će biti kremirano i oni će ga sahraniti“, navodi još jedna majka koja smatra da je njeno dete oteto.

Zorica Jovanović jedna je od retkih koja je dobila slučaj protiv Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, koji je presudio da je Srbije prekršila pravo na život. Trisedet godina pre toga, 28. oktobra 1983. godine u Ćuprili, rodila je zdravog dečaka. Tri dana kasnije, ona i njen suprug su obavešteni da je beba umrla, ali roditelji nisu videli telo, niti saznali gde je beba sahranjena. To je stvorilo sumnju da je dete još živo.

„Potragu mi je počeo pokojni muž sa mojim deverom. Došli smo prvo do izvoda iz knjige umrlih gde moje dete nije bilo uvedeno u knjigu. Jedan od lekara se ogradio da nije registrovana smrt. Najveća prepreka bilo je pokupiti potrebnu dokumentaciju, svu tu dokumentaciju koju sam morala da dostavim sudu u Strazburu. Tu sam najviše imala problema, te bila je poplava, te sve je poplavljeno, te nema papirologije… Ja sam njima dostavila tužbu, pisanu srcem majke, koja pati i tuguje za onim što je snašlo. I normalno je i oni su ljudi, većina od njih sigurno imaju decu. Svojim krilima pokušali su da me zaštite i da mi pomognu. Da se kazne svi ti koji su bili umeštani u krađu moga deteta, to neko mora da zna šta se radi u ovoj državi…“, ispričala je Zorica.

U dokumentrcu koji je emotivan u Turskoj izjavu je takođe dala jedna od babica koja takođe sumnja da je često dolazilo do lažnih preminuća beba.

– Iznenađenje je bilo da kako to da tako dobra beba, dobre težine, premine. To su bile mlade žene. Obično su bebe nestajale kad su već majke počele da doje. Ljudi koji nisu trebali da budu u dečijim boksovima po pravilima kuće, obično su se tu sa lekarima nalazili u popodnevnim satima kad ode gužva radnika, ostanu oni samo smenski, ili subotom i nedeljom. To je bilo od ujutru do uveče, pa i u nekim kasnim večernjim satima, šetali su se. Nakon postete, tih nepoznatih ljudi koji nemaju veze sa klinikom obično lekar ginekolog koji je vodio porođaj saopštio je da je beba preminula. Nekada smo verovali , nekada nam je bilo čudno – ispričala je ona.

Između ostalog, u emisiji o nestalim bebama u Srbiji našao se i čovek koji je imao priliku da navodno usvoji dete, tačnije plati pozamašnu svotu novca za odabiranjem bebe.

Kad te doktor uvede kod beba i kaže: „Biraj“

Marko Ivić, nemački državljanin poreklom iz Jugoslavije, tvrdi da je pre 31 godinu zamalo kupio bebu iz KBC Zvezdara, kada je u Srbiju došao da usvoji. O svom učešću u bebi aferi on je odlučio javno da progovori, nakon što su mu medijski prilozi otvorili oči šta se tačno desilo u kancelariji tadašnjeg načelnika odeljenja.

Ivić i njegova žena Ana nemaju dece. Pre više od tri decenije odlučili su da usvoje bebu ili blizance iz ovih krajeva. Po preporuci svog očuha Marko je na godišnji odmor doputovao u Jugoslaviju i u Bugojnu se 1988. godine susreo sa izvesnim pravnikom Draganom, za koga se pričao da sređuje usvajanje dece preko veze.

– On me je sve ispitao – čim se bavim, kako izgleda moja žena… Na kraju je rekao: „U Beogradu imaš da biraš, ali da bi usvojio bebu treba ti 10.000 maraka“. Odgovorio sam da će on od mene dobiti hiljadu maraka ako usvojim bebu, ali ako budu blizanci, a jedno od njih žensko, dobiće dve hiljade. Uveravao me je da nema problema, da on radi u Beogradu i zna čoveka, da budem bez brige – započinje svoju ispovest Marko.

Sledeći put su se videli prvi petak posle 20. jula (što bi trebalo da bude 22. jul 1988. godine).

– Kada smo došli u Beograd, trudio sam se da dobro upamtim put, jer sam mislio da ću se tuda vraćati sa svojom ženom, kada se budemo dolazili da rešimo usvajanje. Mislio sam da idemo u sirotište, ali onda smo se zaustavili ispred bolnice. Tu sam se malo zbunio, ali opet sam mislilo da je možda sirotište tu blizu – kaže Marko.

Dragan je prvo na nekoliko minuta ušao u bolnicu, dok ga je Marko čekao ispred. Potom se vratio po Ivića i uveo ga u kancelariju jednog lekara.

– Ostao sam sam sa doktorom i on je počeo da me ispituje o svemu. Potom mi je rekao da beba košta 10.000, a blizanci 15.000 maraka – iste cene koje je spomenuo Dragan. Govorio je kako je on humanista, kako je reč o bebama koje rađaju studentkinje iz provincije, koje ne mogu da se udaju, ali ni da se vrate kući sa stomakom. One daju bebe na usvajanje, a onda se deca vuku po domovima, čekajući ko zna koliko dugo roditelje. Rekao mi je da i novac koji ja dajem njemu na ruke dalje ide za nezbrinutu decu. Shvatite, nije mi bilo čudno što traži novac, jer je korupcija bila opšta stvar u bivšoj zemlji. Nisi mogao kod doktora, ako mu ne daš novac. Zato sam verovao i Draganu da će preko veze srediti da mi brže usvojimo dete.
Sumnja se ipak pojavila kada je shvatio da ovo neće biti klasično usvojenje.

– Pitao sam ga kako će meni u papirima biti zavedeno to dete. „Svuda će pisati da ga je tvoja žena rodila“, rekao mi je on. Nudio mi je tri opcije – da sada uzmem bebu, da se vratim sa ženom, pa da onda ponesemo dete ili da slažemo celu porodicu kako je ona trudna, pa da se vratimo za 9 meseci. I ništa da se ne sekiram za papire – od lista rođenja, do pasoša, sve će biti sređeno i svuda će pisati da je moja žena biološka majka bebe.

Kada je lekaru pokazao sliku svoje žene, jedna sestra mu je donela mantil i uputili su se u odeljenje gde su ležale porodilje.

– Rekao mi je da stavim ruku na krevet žene koja otprilike liči na moju ženu. Krenuli smo na prvi ili drugi sprat. Susreli smo neke sestre koje su pozdravljale doktora sa mnogo poštovanja, čime sam shvatio da nije reč o bilo kome. U jednoj od soba video sam devojku koja stvarno liči na moju ženu. Stavio sam ruku na krevet. Nakon toga odveo me je u bebi boks. Zaustavio sam se kod jedne bebe, privukle me njene duge trepavice. Bila je anđeo i ja sam mu to rekao. Odgovorio mi je da je to baš beba porodilje na čiji sam krevet stavio ruku. No onda mi je rekao: „Iviću, biraj“. I tu sam se zaustavio. Kako da biram bebu, šta ako hoću neku drugu iz tog boksa? Nije tu samo porodilište od studentkinja, porođaju se tu i udate žene – opisuje svoje čuđenje Marko.

No kada mu je doktor tri puta rekao da bira, Marku je bilo jasno da nešto ne štima. Odgovorio je da bi prvo želeo da se konsultuje sa ženom.

– Vratio sam se u Nemačku i sve ispričao svojoj Ani. Rekla mi je da pustim sve to, da nešto očito nije kako treba. A kada je još došlo do rata, sve mi se to smučilo. Pomirili smo se sa sudbinom. Lepo živimo, 41 godina braka i još smo zaljubljeni – priča Marko.

Marko prepoznao lekara koji mu je nudio bebu

U saradnji sa predstavnicama dva udruženja roditelja nestalih beba, Anom Pejić i Milenom Janković, Marko Ivić se provozao Beogradom i pokazao koja je bolnica u pitanju. Kako on tvrdi do pokušaja trgovine ljudima došlo je u Kliničko-bolničkom centru Zvezdara.

Ana Pejić mu je pokazala fotografiju lekara koji je 1988. godine bio načelnik odeljenja u ovoj ustanovi, što se vidi u video snimku. Ivić je potvrdio da je reč o tom lekaru, tj. da je 99 odsto siguran da je sa njim razgovarao. Inače, taj lekar je, kako tvrde roditelji nestalih beba na društvenim mrežama, u međuvremenu preminuo.

– On se meni sve vreme predstavljao kao humanista, koji pomaže da ta deca ne završe u domu. Hvalio je standard kod nas u Nemačkoj, u kojoj će dete odrasti. Još mi je rekao da ako znam bračne parove, naše ili Nemce, koji žele decu, da mogu da mu se obratim da on pomogne da ta nesrećna deca nađu utočište. Uveravao me je da će oni, množina, srediti papire, tako da niko ne može da mi ospori da je moja žena rodila tu bebu. „Iviću, Vaša je dužnost da dođete i izaberete bebu. Dalje mi ćemo sve srediti“ – tvrdi Marko.

Kako dodaje, lekar je zapisao sve njegove podatke, čak i krvnu grupu.

– Ipak, bilo mi je malo čudno da on kod policije nije proverio da li sam ja lopov ili manijak. Insistirao je da je moje samo da izaberem bebu i dam novac – kaže Marko.

Marko Ivić prepoznaje KBC „Zvezdara“ gde mu je nuđena trgovina bebama – Foto: Youtube/VivaTeka VivaTeka

Saznanje nakon mnogo godina

Marko je nedavno na televiziji gledao prilog o krađi beba i shvatio da je umalo učestvovao u tom zločinu.

– Kada sam prepoznao svoju priču, šokirao sam se. Da sam to učinio, da znam da neka majka još plače za tim detetom… Kako bih ja 30 godina hranio to dete, a kupio sam ga od lopova? Nikada sebi ne bih mogao da oprostim da budem u tom kolu. Ali tvrdim da je taj doktor meni rekao da biram. Bio sam kupac, ali Bog me sačuvao da ne kupim, jer me ono „biraj“ odvratilo – kaže on.

Stav Saveta Evrope

Komitet ministara Saveta Evrope više puta u toku prethodnih godina pozivao je Srbiju da što hitnije usvoji zakon o nestalim bebama i omogući roditeljima pravo na obeštećenje.

Inače, poziv Komiteta ministra usledio je nakon njihovog trodnevnog decembarskog zasedanja, na čijem je dnevnom redu bilo i izvršenje presude Evropskog suda za ljudska prava iz 2013. godine, povodom predstavke Zorice Jovanović, u čiju je korist presudio, a državi Srbiji naložio da zakonski i institucionalno reši pitanje nestalih beba i traje već sedmu godinu zaredom.

Izvor: Blic/Telegraf