Strah i drhtanje

Poznata medijska mantra „If it bleeds, it leads“ (ako ima krvi, bićeš prvi), u konceptu poznatom kao ekonomija pažnje, dobija, između ostalog, i svoj skoro komični prizvuk – najnovije holivudsko smeće za letnju potrošnju zove se Šarknado, to jest tornado koji plotunira ajkule kroz prozore oblakodera. Ova budalaština zaradila je ogromne svote novca svojim producentima, pa se uveliko snima i nastavak. Krvi i razjapljenih čeljusti ovih predatora ima svuda, ljudi vrište i ginu.

U brzom pejzažu informacija, strah prodaje sve, isto koliko i seks. Mediji podstiču strahove ljudi i na tome zarađuju. Političari, njihovi savetnici, medijski dramaturzi, davno su shvatili da je strah veoma moćno oružje da zaokupi pažnju javnosti, naročito ako je uvijen u oplatu „informisanja javnosti“. Mediji proširuju narative straha – bez obzira na to da li se radi o holivudskoj zabavi ili o svetskoj politici. Jer, strah jeste politika.

Otuda nije čudo da je svet ovih dana mogao da gleda odrubljivanje glava dvojici američkih talaca, kao što nije čudo da za političku (zlo)upotrebu ratnih stradanja, u ime reklamirane demokratije i uvođenja mira, globalna medijska scena vrvi od krvi, leševa i slika zverstava. Čak i industrija zabave, takozvani dokumentarni programi na kablovskim televizijama, sve više posežu za ljudskom krvi i mesom – hirurgija i autopsija zabavni su element pornografije straha i užasa.

Zanimljivo je kako se svet promenio – od nekadašnjeg privida da se političari trude da svetu vrate nadu čak i kada se radilo o velikim utopijama, nije ostalo ništa. Sada se niko i ne trudi da se bavi nadom – globalna poruka danas glasi – sve što činimo, činimo da bismo vas spasli od vaših najgorih strahova. Nema, dakle, boljeg sveta, a vi koji ste ušli ostavite svaku nadu.

U svojoj kultnoj knjizi „Kultura straha“ (1999) Beri Glasner je tvrdio da nas mediji bombarduju senzacionalističkim pričama koje dižu rejtinge u konceptu koji se zove Teorija efekta medija. Mediji žive od užasa, to je jasno, ali ono što je danas još jasnije jeste da su užasi i strah političko oružje bez presedana. Strah od Rusije, strah od islamskih fundamentalista i strah od terorizma tri su aktuelne dimne bombe pod kojima se obavlja novo premeravanje sveta. Tako strah od trećeg svetskog rata postaje neka vrsta mantre savremenog doba, zbog koga običan čovek ne može da vidi da je taj rat već počeo. To je, najblaže rečeno, rat protiv zdravog razuma.

Strah je globalizovan: oni koji rade plaše se da će izgubiti posao, oni koji ne rade plaše se da nikada više i neće biti zaposleni. Oni koji jedu plaše se da će se ugojiti, gladni se plaše da će umreti od gladi. Globalni zastrašivači urlaju o eboli, svinjskom gripu, mušicama sa Nila, raku kože, kometama koje samo što nisu udarile u Zemlju, dok vlade novih globalnih entiteta donose nove zakone i pravila: u Briselu se ovih dana podjednako bave zabranom upotrebe fenova za kosu, usisivača i tostera (u ime očuvanja planete) i regrutovanjem vojske nekadašnjih članica Varšavskog pakta u NATO snage kako bi se rešio „ruski problem“.

Strah od života tako postaje paradoks samog života. Kada se to prevede na politički teren, a sve je danas politika, uključujući i tostere i čipovane lične karte, nepodnošljiva lakoća postojanja i težina te lakoće možda se najbolje vide na sudbinama malih država.

Pažljivo hodanje po jajima u spoljnoj politici, samo je prijatan eufemizam za ropstvo u strahu. Srbija je zemlja koja se drži u neprekidnim ucenama. A šta su ucene nego logični iracionalni argumenti za strah? Otuda, u moru i beskraju tamnih vilajeta pred kojima se ova jadna zemlja nalazi, možda jedan mali i naizgled ne mnogo bitan primer može dosta da objasni.

Pojava uniformisane čete sledbenika na mitingu sandžačkog muftije nije izazvala nikakvu političku reakciju u Srbiji. Naprotiv, muftijina poruka Srbiji izazvala je ovde tišinu. Srbija, razapeta strahovima da se ne obruka pred Evropskom unijom pred čijim je vratima, a i poučena iskustvom o lakoj zapaljivosti ovih prostora, ne govori ništa. Onaj ko ništa ne govori i ništa ne radi, ne može nikada ni da pogreši, a Srbija ima razloga da strahuje da bi, uz sav trud i zalaganje, preko noći opet mogla da bude proglašena dežurnim krivcem.

Strah tako postaje naš tihi sused.

Globalna vladavina strahom ispostavlja se kao nežno pokoravanje, neka vrsta svetske pozorišne predstave, u kojoj mali narodi gube, ma koju ulogu da dobiju.

Izvor: Večernje Novosti