Teror u Parizu: Cui bono?

Unija evropskih fudbalskih asocijacija (UEFA) ima pravilo: kada izgrednici iz publike istrče na teren radi pravljenja incidenta ili samoreklame – televizijske kamere treba da se okrenu, da im ne bi dali dodatni publicitet i podsticali druge na slične akcije.

Teroristi, pak, imaju tu privilegiju da, kada izvedu teroristički napad, dobiju maksimalnu medijsku pažnju, tako da im mas-mediji služe kao besplatni regrutni resurs. A i kao kuriri za slanje poruka.

Na primer poruke da u Evropi više neće biti bezbedni čak ni odlasci na pijacu. Kome ta poruka najviše odgovara? Odnosno, da postavimo čisto kriminalističko pitanje: ko je imao najveće koristi od terorističkog napada u Parizu, u petak 13. novembra?

Osim salafističkih ekstremista, najveću korist imali su upravo oni koji bi želeli da stanovništvo nekad (relativno) slobodnih zapadnih država sateraju u tor. Na način na koji je to rađeno posle napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku 11. septembra 2001.g, kada je već u fioci bio spreman za usvajanje u američkom Kongresu sada već zloglasni „Patriotski akt“, koji je otvorio Pandorinu kutiju sve većeg totalitarnog nadzora stanovništva – upravo onakvog kakvog je poslednji razotkrio Edvard Snouden. Ukinute su ili ograničene krvavo izborene tekovine građanskog društva i kontrole vlasti.

Naravno, uz to, nađen je povod za pokretanje vojnih agresija, na prvom mestu protiv Avganistana i Iraka. Vesli Klark je direktno svedočio o rečima koje je čuo u Pentagonu neposredno posle 11. septembra: „Napašćemo 7 zemalja u sledećih 5 godina“. Počev od Iraka, iako nije bilo nikakvog dokaza da je ta zemlja na bilo koji načni bila uključena u napad.

Da li su volšebno nađeni sirijski pasoši na mestu napada u Parizu povod za ozbiljniju zapadnu vojnu intervenciju u Siriji i bližoj okolini?

Francuska je još sinoć izvela svoje prve vazdušne udare u Siriji. Protiv ISIS-a. Ali i bez saglasnosti legitimne vlade Sirije (za razliku od Rusa, koji svoja dejstva nisu ni počeli bez dobijanja te saglasnosti).

U svakom slučaju – iskustvo nam govori: nevine žrtve terorističkih napada su, poput nedužnih žrtava NATO agresije na SRJ 1999.g. po terminologiji zapadnih stratega, samo „kolateralna šteta“. Zarad „viših ciljeva“. Koji će se široj publici sami kazati. Nažalost, uglavnom kad već bude kasno.

Izvor: Fond Strateške Kulture