U kandžama „humanista“

Šta bi se desilo kad bi neki neonacista rekao kako izraelski zločini nad Palestincima pokazuju da je Hitler bio u pravu

Važno je da je Emir Suljagić prošlog petka u Oslobođenju objavio tekst Oluja: laži i istine. Kad je Andrej Plenković izjavio da je „Oluja sprečila novu Srebrenicu u Bihaću“ i kad su razni propagandisti pokušali da deblokadu Bihaća kao puku nuspojavu Oluje predstave kao njen krajnji cilj, bosansko-hercegovački (naročito bošnjački) zvaničnici su ostali nemi u još jednoj demonstraciji političkog slepila i nedoraslosti. Ovakva Plenkovićeva manipulacija samo je diplomatski veštija formulacija jednog od najciničnijih i najzloćudnijih narativa o južnoslovenskim bratoubilačkim ratovima u 20. veku, koji je svoju najdirektniju verbalizaciju dobio u tekstu koji je nekakva “Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti u dijaspori” ugravirala na spomen-ploču zločincu Juri Francetiću, a koju su neuspešno pokušali postaviti na njegovu rodnu kuću. Na spomen-ploči se Francetić naziva „ustašom-antifašistom” (?!), i kaže se da je ovaj „kao političar 1930-tih i legendarni vojskovođa 1941. do 1942. godine (bio) bojovnik protiv italijanskog i srpskog fašizma, posebno u istočnoj Bosni i Hercegovini, gde su združene srpsko-četničke i jugoslovensko-komunističke snage 1995. godine počinile međunarodno osuđen genocid u Srebrenici”. Ispod, naravno, i to velikim slovima, piše “Za dom spremni”.

Istini za volju, vlast u Hrvatskoj koju predvodi Andrej Plenković sprečila je postavljanje ove spomen-ploče, a onda je mesec kasnije taj isti Plenković izgovorio light verziju njene poruke. Hrvatski „dijasporski akademičari“ pokušali su da „normalizuju” genocid nad Srbima u NDH kao pokušaj da se spreči genocid nad Bošnjacima u Srebrenici pola veka kasnije. Plenković nije išao tako daleko; on je samo zločine nad Srbima u augustu 1995. predstavio kao rezultat humanih težnji da se spreče potencijalni srpski zločini nad Bošnjacima u Bihaću i na okolnoj teritoriji koju je u to vreme kontrolisao Peti korpus Armije RBiH. Svaki pokušaj „normalizacije” ratnih zločina je pogrešan, ali je naročito cinično i skoro neveovatno zlobno pravdati svoje zločine time što se predstavljaš kao humanista koji zapravo zarad „čojstva i junaštva“ spasava druge, igrom slučaja pa još iste one koje si do pre godine dana ubijao ne štedeći ni bebe (videti pod Ahmići) i zatvarao u koncentracione logore (videti pod Dretelj).

Kad bi čovek želeo da odgovori Plenkoviću na jednako ciničan način, valjalo bi ga upitati: a čemu je, humanisto veliki, služila akcija Bljesak s početka maja 1995, koje si Bošnjake njome deblokirao ili si samo stvarao uslove da za dvadesetak godina u Jasenovcu opet stoji natpis “Za dom spremni”? Neko ciničan kao Plenković, a drukčije političke orijentacije, možda bi primetio da je akcija Bljesak bila prvi slučaj u ratovima 90-tih da se napadne i sa lica zemlje zbriše neka zona koju su štitile snage Ujedinjenih nacija. Neko ciničan kao Plenković bi mogao da primeti da su snage UN u zapadnoj Slavoniji efektivno pomogle Hrvatskoj vojsci na način na koji je Holandski bataljon u Srebrenici pomogao Vojsci Republike Srpske.

Neko ciničan kao Plenković bi se prisetio da je, u vreme dok masakri i ubijanja zarobljenih Bošnjaka teku kao na pokretnoj traci, a svet za to još ne zna, Ratko Mladić „zadovoljno izjavio kako je akcija njegove vojske bila neuporedivo čišća i profesionalnija od one u zapadnoj Slavoniji”. Neko ciničan kao Plenković bi mogao da pomisli da, koliko vredi da je „Oluja sprečila drugu Srebrenicu”, barem toliko vredi i da je „Bljesak dao izgovor za (prvu) Srebrenicu”. Neko ciničan kao Plenković bi rekao kako su hrvatski politički stratezi morali biti svesni da će srpska strana svoj gnev zbog gubitka zapadne Slavonije kanalisati u odmazdu na nekom terenu gde neće imati dostojan otpor, u napadu na neku enklavu, recimo, ali eto, pukom igrom slučaja, hrvatskih enklava nema, a što se tiče bošnjačkih u istočnoj Bosni, to im je što im je. Ali nećemo biti cinični…

Suljagićev tekst završava rezigniranom (i istorijski tačnom) opaskom da su najveće civilne žrtve i Drugog svetskog rata i raspada Jugoslaviji bili Srbi iz Kninske krajine, Banije i Like, kao i Bošnjaci iz istočne Bosne: „Okolnosti, tok događaja, način na koji su skoro pa skončali se razlikuje, ali posledice su iste ili skoro iste. Među ljudima koji su preživeli ta dva događaja verovatno nema nikakve solidarnosti i saosećanja. Ali i jednima i drugima su propali i sela i običaji. I nema više ko da ožali ni jedne ni druge.” Gorka je poenta, ali poštena. Kad se nacionalisti predstavljaju kao najveće žrtve, onda uvek potenciraju kako neki „centri moći” traže od „nas” da zaboravimo da smo žrtve. Naravno da niko normalan ne pledira da se žrtve zaborave.

Pomirenje počinje od trenutka kad se shvati identičnost sudbina žrtava. I zato bi onaj kome je pitanje natpisa “Za dom spremni” u Jasenovcu “delikatno” trebao, u najmanju ruku, imati dovoljno diplomatske delikatnosti da ne pravda zločine svoje vojske nad srpskim civilima tobožnjom brigom da se spreči “repriza Srebrenice”.

Izvor: Oslobođenje