Umetnost pobede

Oprostićete mi, nadam se, što sam u poslednje vreme zauzet. Čak sam i Vidovdan, po tradiciji, proslavio radno – govorom na slavi centrale Srpske Narodne Odbrane u Čikagu. Transkript nemam; govorio sam iz srca. Uostalom, čitaocima Sokola suština priče već je poznata.

Zato za vas danas imam drugačiju poslasticu: odlomke iz intervjua čoveka koji je maltene preko noći postao jedan od najuspešnijih boraca protiv izopačenosti Imperije. Kristofer Rufo je na svetlo dana izveo tzv. „kritičku teoriju rase” i indoktrinaciju koja se preko nje sprovodi.

Rufo za IM1776 (u Sokolovom prevodu):

„Ja sam aktivista slučajno. Nije mi bila namera da to postanem, ali kroz izveštavanje o beskućnicima i kritičkoj teoriji rase (KTR), otkrio sam da je akcija, a ne znanje, ona karika koja nedostaje u mnogim političkim problemima. Hteo sam da uradim nešto konstruktivno, da pokrenem ljude, promenim i priču i zakon. Razvio sam sopstveni oblik političkog aktivizma metodom eksperimentacije.

Nisam tipična osoba koja utiče na politiku. Živim u gradiću na pacifičkoj obali, daleko od moćnika u Njujorku ili Vašingtonu. Mrzim sastanke i odbijam većinu poziva da govorim pred grupama ili političarima. U principu ne idem na mitinge, proteste, demonstracije ili skupove. Ali osmislio sam kako da sastavim priču i pokrenem javno mnenje, što su dva osnovna preduslova za političko delovanje. […]

Najvažnija lekcija je da su informacije, a ne mišići, tajna uspeha političkog aktivizma. Čovek koji može da otkrije, oblikuje i širi informacije ima neverovatnu moć. Valute ovog našeg postmodernog režima su jezik, činjenice, imidž i emocije. Cela igra je u tome kako ih koristite. […]

Ilustracija – Foto: Evelyn Hockstein/Reuters

Moramo da shvatimo da pobednička strategija nije rasprava o epifenomenu ideologije, već nemilosrdno iskopavanje, napad i razvaljivanje šireg strukturnog fenomena na kojem je utemeljena. To znači da pored klasične debate, moramo da je napadamo na moralnoj, estetskoj, finansijskoj, pravnoj i birokratskoj osnovi. […]

Mi imamo tri grane vlasti – izvršnu, zakonodavnu i sudsku – i aktivista koji ne traži priliku u sve tri oblasti je prosto nesposoban. Ili… i nije na vašoj strani i ne želi vam pobedu. Najbolje je da takve ljude ignorišete, odbijete i gurnete na marginu. Sposobni su da izmisle svakakva sofisticirana opravdanja, ali na kraju ostaje samo da imaju fetiš gubitnika. I to je to.”

Rufo se bori protiv ideologije „raznolikosti, inkluzije i uravnilovke” (diversity, inclusion, equity), trenutno na vlasti u Imperiji i posredno u njenim okupiranim satrapijama. Ali njegove metode su primenjive i na domaće prilike.

Jedna od najvažnijih spoznaja je do koje mere jezik utiče na oblikovanje narativa. Rufo ne samo što proziva terminologiju protivnika, već joj vrlo javno suprotstavlja svoju, i kaže: „ovo što oni zovu ovako, mi ćemo da zovemo drugačije – ne samo što naš opis bolje odgovara istini, nego ima i negativne konotacije kojih se oni neće moći rešiti”. Bukvalno najavi svaki svoj potez, i svejedno pobedi jer do te mere razume kako njegovi protivnici funkcionišu, da oni ne znaju kako da mu se suprotstave. Čisto da znate.

Izvor: Sivi Soko